Слепи путници ћоравог времена

Пише: Мишо Вујовић

Нема веће трагедије за државу од празне и запаљиве реторике.

Турски председник Тајип Реџеп Ердоган напокон је посетио Србију показујући да је сматра делом свог историјског наслеђа! Став да је Косово Турска и Турска Косово будући султан није променио, а подизањем руке српског председника дао је до знања ко суди и господари.

Сербистан је званичан назив Србије на турском. Дакле српска раја. Туркменистан, Узбекистан, Хаџикистан, Србистан… Ердоган нас гледа као своје обрезане и необрезане поданике, а пошто смо народ ментално и морално осунећене „елите“, част појединцима, у шта не убрајам старлете, оне се крешу поштено за лову, улажу интезивно у свој бизнис, нормално је да нас султан Реџо сматра својом рајом. Док хигијенски запуштена идеолошка марва „круга двојке“ једва чека да их неко окупира, да дођу „ослободиоци“, да им донесу било шта што није српско. Најближи су каубојским шеширима и лордовским цилиндрима, али неће се бунити због феса, турбанa, кечета… сасвим свеједно, само да је корито пуно и да није шајкача која је „ретроградни“ симбол оног што су им били дедови. Тај симбол гејака или геџована, сељака или сељачине, са гађењем одбацују. А нису свесни да је та шајкача на сељачкој глави након Великог рата постала највећи симбол витештва храбрости и поштовања широм планете. Том примеру отпора и одважности уместо двоглавог орла Немањића, грба моћи и снаге једне велике и јаке државе и народа, пришивена је црвена жаба –звезда петокрака. Мало сужена, осакаћена и осрамоћена шајкача добија ново име – титовка.

Е управо ту, одрицањем од вере и традиције, неодвојивих атрибута српског идентитета, почиње атак на елементарно достојанство и питање моралног и националног опстанка. Јасно нам је да овом народу нису опасност ни Турци ни Арнаути, као ни НАТО и Енглези, већ су овом народу, транзитивних карактера, највећи непријатељи они који носе његова имена и презимена али у дубини душе имају гађење према сопственом идентитету. Склоност ка деобама и унијаћењу изродила је неколико нација утемељених на самопорицању и мржњи према својим коренима. Ту су и анационалне конвертите којима је битно само пуно корито и чије памћење сеже од похаре Дедиња и Сењака, где су им очеви и дедови од голих пролетера за неколико година еволуирали у црвену буржоазију. То су потомци оних који су прогањали интелектуалце и домаћине 1945, како би отели иметак и затрли српску памет, а децу су им мобилисали за Сремски фронт, одакле се већина није вратила. То су савремене потурице, располућене у мржњи и сопственој неостварености.

Они и данас живе у сенци очева џелатa чији идеолошки потомци распоређени у леве и десне таборе и данас у суноврат воде Србију. Са њима раме уз раме марширају исфрустрирани националисти с ножем у зубима, напаљени филмовима Вељка Булајића и осталих Брозових синеаста.

И ајде сад буди паметан у тој шизоидној подели улога квази урбаног и ментално посељаченог лица Србије. Како год било и којом год брзином грабили у Европу, прошлост нас очито сустиже. Султанска или ћесарска сасвим свеједно, али обезглављена и поданичка. Нико скоро и не помиње – а са чиме ми идемо тамо. Чега се одричемо и шта од руха још морамо скинути и одбацити. Вековима су се моћни и на Западу и на Истоку трудили да Србија постане обезглављена и гологуза, остамоћена и понижена, оптужена и жигосана. Колико је само проливено крви да мала Русија на Балкану поново не ојача. Пола иметка који смо подарили наслеђу хришћанске Европе већ нам отимају.

„Кућа ми је раскућена, а браћа поклана“, пева песник, док нас вапај заборављених бесмртника и њихова „жертва благородног чувства“ опомињу: У памет се браћо разбраћена, обуздајте своју гордост и похлепу, дошли смо слепи о голи, одлазимо празног новчаника, тежи само за дело и давање. Запитајмо се само шта смо подарили Отаџбини и какав траг остављамо за собом!?

Отаџбина није само родна груда, држава територијално омеђена, народ и становништво, већ историја, дух, вертикала, гробови и сене, предања и легенде, бесмртни примери подвига, великани, светли трагови, крв која носи запис у времену… Отаџбина смо ми усправни и пркосни, а наш пут је њена судбина! Без ње смо само слепи путници ћоравог времена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: