Сјети ме се

Пише: Милица Томашевић

Писмо заборављеног бунта

Млади човјече, сјећаш ли ме се? Гдје си ти? Што те нема? Шта ти се десило? Толико је времена прошло од када смо се последњи пут чули. Можда си ме заборавио?

Ја тебе нисам.

Видио сам те прије неки дан у граду. Нисам био сигуран јеси ли то ти. Тешко ми је било да те препознам у гомили истих људи, у којој си се утопио. Баш када сам хтио да се зауставим и поздравим те, одустао сам. Дјеловао си прилично заузет фотографисањем шољица кафе, својих пријатеља, себе.

Претпостављам да ти је то било веома важно и потребно, можда за објаву на Инстаграму или Фејсбуку? А нисам ни ја имао много времена. Журио сам на протест. Штрајковале су мајке. Са њима су били многи грађани, међу којима је било и омладине, сличне теби. Сличне а толико различите. Разликује вас много тога, за почетак, осјећај солидарности.

Радиш ли? Или твоји родитељи и даље раде за тебе? Јеси ли им макар смањио харач или је исти као раније? Чекаш ли и даље, заваљен и ушушкан у својој доконости и незапослености, да ти дају новац, да га инвестираш у још један „дојч“, још један тикет у кладионици, да купиш још једну дневну карту за одлазак од себе и својих обавеза? Или то, просто, подразумијеваш, као да је издржавање тебе њихова једина обавеза. Смета ли ти то? Гризе ли те? Или си своју савјест тако добро сакрио и од себе самог?

Пиши ми. Реци ми шта си у међувремену постигао?

Шта си урадио за оне које волиш?

Шта си урадио за себе?

Уђи у хол факултета, ту су твоје колеге, очију закованих за екране телефона, очију у којима нема жара, са размишљањима да ће, уколико довољно дубоко уђу у виртуелни свијет, проблеми из стварности нестати.

Неће. Не води се размишљањима да је ћутање решење, јер, као, “може бити горе”. Сигурно мислиш – стање ће се поправити, има времена. Пријављујеш се за конкурсе за посао, иако знаш да су та радна мјеста већ унапријед намијењена ”привилегованима“. Сваки пут се кући вратиш разочаран, а већ си знао да ће тако бити. И шта радиш поводом тога? И даље ћутиш.

Сјети се свог дјетињства. Сјети се оног пута када ти родитељи нису дозволили да изађеш напоље да се играш, а ти си ипак изашао. Играо си се. Сјети се незадовољства добијеном оцјеном у школи, када ти је унутрашњи глас говорио да си заслужио бољу. Сјети се, оног неправедно досуђеног пенала на малом фудбалу, када си викнуо – гласно рекао да то није фер! Сјети се редова на шалтеру, када су те по неколико пута враћали јер си заборавио неки документ за који ти није ни поменуто да је потребан. Сјети се како си се изнервирао. Сјети се када си на факултету писао петицију за понављање испита, када су ти сви рекли да то неће успјети, да се преко воље професора не може. А на крају ти захваљивали, јер је само била потребна иницијатива. Сјети се како ти је било несхватљиво да се твој отац не побуни оно кад су им у фирми свима смањили плате, како си их критиковао све редом.

Сјети се.

Сјети се себе.

Ја те се сјећам. Твоје снаге. Жеље. Нервозе. Бијеса. Храбрости. Сјећам се кад си мислио својом главом, када си јасно рекао да ти није добро, сјећам се мириса побуне  и младости. Када си био најљепши и најузвишенији. Млади људи су увијек били они који су се упркос страху борили за своје идеале. Зар није младост била та која је настављала гдје је старост стала? Која је пружала живот свему? Чинила га неукротивим, пркосним, слободним, најљепшим?

Не чекај да дође бољи тренутак. Створи га! Не чекај да неко све уради умјесто тебе, јер неће. Ако се ти не бориш за свој живот, ко ће се борити? Нема бољег тренутка од овог, сад. Пробуди се. Сјети ме се.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: