Сјећање на Марка Ђукића, предсједника Удружења Васојевића Савино Село
1 min read
Пише: Горан Киковић
Престало је јуче 4. јануара 2017. године да куца једно велико срце, толико велико, да је у њему имало мјеста за све нас. Тешко је свима нама данас наћи ријечи, којима бисмо описали празнину која је настала његовим одласком на вјечни починак. Посебно је мени данас тешко, јер нијесам вичан оваквим ситуацијама, али пошто ми је покојни Марко Вуков Ђукић био пријатељ и очински се односио према мени имам и обавезу више да кажем пар ријечи о њему. Понајприје да кажем да је немогуће са неколико ријечи казати све о човјеку какав је био Марко, јер је на нашим просторима човјек посебна прича и историја. Сваки човјек има своје рођење, живот и крај.
Марко Ђукић, рођен је 11. 09. 1950. у Савином Селу код Врбаса од оца Вука и мајке Пољке. Отац Вук доселио се у познатој колонизацији 1946. у Савино Село – тада Торжу, из Метеха код Плава. Марко је завршио основну школу у Савином Селу, а средњу економску школу у Врбасу. Завршио је прву годину Економског факултета у Суботици, али је студије прекинуо како ми је и сам говорио због неповољних економских прилика.
Радио је у МУП-у Републике Србије на пословима прекршајног поступка, одсјек полиције у ОУП-У Врбас. Био је активан друштвено-политички радник и обављао дужности члана предсједништва и секретара у омладинској организацији Врбаса. Био је и члан СКЈ од 1968. до распада партије. Као пензионер живио је у Савином Селу. Био је оснивач и први предсједник Удружења Васојевића у Савином Селу и Генерални секртар Удружења Васојевића пуних 25 година.
Био је прави Васојевић и знао је за најбољу дефиницију о Васојевићима коју је дао је књижевник и политичар Милован Ђилас који је написао: „Васојевићи су били – држим да су и остали – окренути свијешћу ка Србији и животом везани за Црну Гору: свијест је често оманула, везе још чешће биле неправичне и насилне – тако се трајало и претрајало“.
О Васојевићима писао је Павле Аполонович Ровински који каже: „...Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немају ни услова за живот код кућe, сасвим су се преселили.“
Увијек се тежило према Србији тако је било и прије 70. година када су се преци многих од садашњих становника Савиног Села населили у ову питому панонску равницу око 600 породица из Беранског и Андријевичког среза, 7000 из цијеле Црне Горе. Иако су напустили завичај никад га нијесу заборавили. Знао је то Марко Ђукић и зато је са групом дичних Васојевића у Савином Селу формирао Удружења Васојевића прије двадесет пет година. О скуповима који се сваке године организују прича се гдје год се Васојевићи сретају. Та саборовања су јединствен примјер међу црногорским-српским племенима, посебно за оваква као што су Васојевићи, који за себе посебно истичу да су српског рода, а да им је Црна Гора завичај и исходиште изнад свега. Није случајно што се управо ови догађаји одигравају баш у Савином Селу, јер се овдје, без дневног реда, доселило велики број ондашњих житеља бившег Андријевачког и Беранског среза. Рађа се већ четврта генерација потомака колонистâ који и даље говоре истим Српским језиком и васојевићким дијалектом којим су говорили њихови преци прије седам деценија, којег су пренијели из завичаја у ову војвођанску равницу.
Двадесет пет година је наш Марко радио да нас окупи у Савином Селу и живио је он и сви из подружнице Удружења за тај дан.
Када сам питао једном приликом Марка зашто су основали Удружење Васојевића он ми је рекао:
„… основани смо из разлога што се указала пријека потреба, јер се наслућивао насилни распад Југославије праћен великим злом наша намјера била је да се томе супроставимо по оној Његошевој ‘…Удар нађе искру у камену без њега би у кам очајала’. Најкраће речено, чврста веза са завичајем-Васојевићима у Црној Гори. Очување националног и културног идентитета, језика, дијалекта, обичаја и културе. Повезаност свих српских земаља и свих народа…“
Тако смо се сретали сваке године као стари знанци, рођаци и братственици, учвршћавали смо и склопили нова пријатељства и оживљавали успомене и сјећања на наше славне претке.
Својствено је свима са ових наших простора да његујемо традицију и обичаје али, рекао бих, нико то не чини са толико љубави и посвећености, као моји Васојевићи, посебно у Савином Селу. Зато ми је част што сам 15 година узастопно долазио са разним делегацијама из завичаја на Саборе Васојевића у Савином Селу које је организовала подружница Васојевића на челу са Марком Ђукићем, и увијек ми је драг био позив кад га добијем од Марка Ђукића и Вука Дедовића, а позив који сам синоћ касно добио од Вука Дедовића, потпредсједника и сарадника Марка Ђукића ми је био најтежи и нијесам вјеровао да је наш брат Марко отишао у вјечност изненада. Али, свјесни неумитности Божјих, природних и болошких закона по којима смо сви смртни, опраштамо се и на овај начин од човјека које је поред великог дјела, иза себе оставио и пуну кућу здравог и узорног потомства, које ће на достојанствен начин знати да носи терет живота онако како је он то радио.
Све ово што сам до сада казао говори да је Марко због својега опредјељења да служи части и имену, да буде поносни изданак Великог Васовог рода, да не обрука претке и потомке, имао овакав частан животни пут. Имао сам прилике да са њим разговарам о његовом животу којега сам покушао укратко да вам саопштим у пар реченица.
Марко је био честити Васојевић, Црногорац и Србин и истински потомак оних васојевићких ратника и јунака какав је био Раде Ђукић и други српски јунаци и витезови „који живе докле сунце грије“.
Велики Његош је рекао: „Благо томе ко довијек живи, имао се и рашта родити“.
А Марко ће увијек бити са нама и увијек ћемо га се сјећати док постојимо и док се окупљамо у Савином Селу на скупове Васојевића које је он утемељио.
Марко слава ти!
Твој брат Горан Киковић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
