Сјећање на др Божа Вуковића : Oдлазак научника са природним даром
Умро је Божо Вуковић. Први доктор медицинских наука у Црној Гори послије Другог свјетског рата. Научник са природним даром врсног истраживача, ерудита, интелектуалац, полиглота, боем. Специјалиста интерне медицине, субспецијалиста кардиологије, асистент на Медицинском факултету у Паризу, доцент Медицинског факултета у Загребу.
И изнад свега истински народни љекар, вјерни сљедбеник Хипократове заклетве, алтруиста – човјекољубац који је богатство свог духа, знања и професије несебично даривао другима.
Стасавао такав у времену када је тешко било постати Име, не прихвата понуде на страни, оних који су знали да цијене његове вриједности, враћа се родном крају да у беспућима сјеверне Црне Горе пружа бољу наду болесницима препуштеним самима себи.И брзо ће у народу Божо Вуковић постати Име за узор и трајно памћење.
Божо Вуковић је идејни носилац и иницијатор традиционалног Сабора љекара Сјеверне Црне Горе и Југозападне Србије који се почев од 1971. одржава сваке године у крајевима гђе вијековима није било скоро никакве организоване здравствене заштите народа. Његова замисао да се на овај начин проучава етнопатологија Сјеверне Црне Горе и Југозападне Србије учешћем здравствених радника који раде у овим подручјима уз подршку и помоћ из развијених институција доживјеће пуну афирмацију у унапређењу нивоа здравствене заштите становништва и динамичном развоју научне медицине у овим до јуче заосталим крајевима. Сабор ће тако постати генератор бројних индивидуалних и институционалних научних остварења која ће постати позната и ван граница некада заједничке државе.
Немирни истраживачки дух Божа Вуковића тражио је нове просторе. И док су се на страни пред њим широм отварала врата медицинских установа, у метрополи црногорске медицине су била затворена за првог доктора медицинских наука у послијератној Црној Гори. И то докторанта медицинских наука са Сорбоне. Војно медицински центар у тадашњем Титограду, који му је пружио ухљебљење, са, по природи посла, доминантно амбулантним радом, удаљио је рођеног клиничара од хоспиталног рада и болесничког кревета, који су тада вапили за љекаром његових квалитета.
Свјестан бесмисла рата са вјетрењачама, приклања се вертикалама својих интелектуалних вриједности. Научник, самотњак, пише и ствара, ствара и пише. Неуморно до задњег дана. Богатством његових радова и приказа имали су среће да се упознају читаоци „Медикала“, до задњег броја. И остаје иза Божа Вуковића импозантни опус стручних и научних радова, приказа, полемика, превода, есеја, монографија. Дјело, које ће својим значањем бити трајна вриједност не само медицинске науке, већ и цивилизацијских достигнућа у Црној Гори.
И умро је тихо и достојанствено 31.3.2017. у 88.години. Сахрањен је у кругу породице, скромно, како је и живио. И како живе велики људи.
Проф. др сц. мед.Божидар М. Бојовић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
