Насловна Поглед Сјај ауре српског поноса

Сјај ауре српског поноса

0
ПОДИЈЕЛИ

misko jovanovic in4s Сјај ауре српског поноса“Ноћ преваре  – дан издаје”. Ријеч је о наслову књиге Милене Арежине некадашње предсједнице Привредног суда у Београду и чланице Савезне изборне комисије у вријеме петооктобарске издаје Србије. Књиге коју читам по други пут за кратко вријеме. Књиге која ме наводи да овим редовима и сам учиним допринос истини, као кровном вриједносном критеријуму од кога једино можемо поћи са ослонцем, без обзира који пут бирамо. Како и Арежина каже, истина је углавном непожељна и непривлачна, а увијек прогнана кад много открива. Не, није ми намјера да промовишем књигу чије последње, четврто издање је штампано још 2004. године.

Дакле, још у вријеме апсолутистичке владавине антисрпског ДОС-а. У вријеме тираније, разбојништва и увођења “капиталистичког” система који је значио пљачкање и разарање свега што је представљало иоле озбиљнији привредни и сваки други ресурс у земљи. У вријеме власти оних који су изручење најбољих изданака свог народа новијег времена хашком квази суду представљали и доживљавали својом највећом побједом, славом и успјехом. У вријеме оних који су свјесним нечињењем помогли сепаратистички пројекат одвајања Црне Горе од Србије. У вријеме оних за чијег мандата је  у Приштини једнострано и нелегално проглашена лажна косовска независност. У вријеме оних који су из нишког затвора једним потезом оловке ослободили хиљаду осуђених албанских терориста. У вријеме оних који су спалили здање Савезне скупштине како би изгорели сви докази њиховог несумњивог пораза и подвале која је сервирана Слободану Милошевићу.

Подвале коју је Милошевић прихватио вјерујући на ријеч његовом тадашњем противкандидату за шефа државе заогрнутом ореолом поштења, којег му на ноге доводи генерал Павковић. И тиме се бави ауторка књиге која свједочи о петооктобарској истини. У прилог истини, колико год она звучала сурово, нека остане и податак да је државни удар 2000. године у Београду извршен уз строги надзор страних обавјештајних служби. То је коштало око 70 милиона долара. Наравно, ДОС-овци су били извођачи радова. И никакав се народ тада није догодио. Догодило се исто што и данас у Петњици и Цетињу. Напојнице су урадиле своје. “Снимак” се може наћи у књизи Арежине. Извјесно је да је Милошевић увучен у вјешто испланирану замку, у којој су његови најближи сарадници били завјереници, а посебно тадашњи предсједник Србије Милан Милутиновић, кога су те заслуге, очекивано, и препоручиле да буде ослобођен у Хагу, у вези са чиме је унапријед постојао дил. Коштуница, дакле, није побиједио у првом кругу. Испланирано је паљење Скупштине СРЈ и то су Милошевићеви први сарадници знали неколико дана раније, али нису хтјели да га о томе обавијесте. Није никаква новост да је комплетан  врх ДОС-а  директно радио са криминалцима, а да је Ђинђић  био менаџер читаве завјере.

Све то, као и велеизедајничко киднаповање и изручење Милошевића Хагу на Видовдан, годину дана након окупације Србије, није поколебало утамниченог  Карађорђа новијег доба да настави праведну битку за Отаџбину и народ који га је акламацијом бирао за вођу. Признаје то и „отац нације“ у књизи „У туђем веку“, колико год истовремено био и оштар  критичар неспорних Милошевићевих политичких промашаја, али и његов опонент.

Због супериорног држања Слободана Милошевића у Хагу, каже Добрица Ћосић, креатори суда и суђења су се покајали што су га учинили јавним. Наводи наш прослављени писац на једном мјесту и како утамничење српског Магбета, киднапованог од Ђинђића и Михајловићеве полиције, доживљава као срамно лично понижење.

„Са његовом робијом, пресудом за ратне злочине, отвара се европски и светски криминалан однос према Југославији – односно Србији. Тај Слободан Милошевић, политички кривац Америци и Европској унији, обасјан је и ауром српског поноса и пркоса; тај политичар кога је Велики механизам Историје ухватио међу своје зупце, законитошћу дијалектике постаје мученик, легенда, херој. Тај пожаревачки Црногорац постаје за неколико деценија национални јунак, и то без заблуда“ – пише Ћосић, прилично покајнички, ако се тако може рећи, имајући у виду његове раније оцјене о Милошевићу.

Поводом монструозне оптужнице против покојног предсједника СРЈ и Србије, која је требала да оправда катастрофалну политику Америке и Европске уније у југословенској кризи оптужбама и казном Слободана Милошевића, Добрица Ћосић додаје следеће „…а тај Слободан Милошевић први пут у својој политичкој каријери поступа апсолутно исправно, мудро, храбро, пркосно, цинично и у сваком погледу надмоћно. Ако издржи у оваком арогантном, презирном, надмоћном понашању на суду, он ће морално, психолошки и политички сатрти хашки суд и све те мизерне, средњовјековно костимиране судије са Енглезом Мејом на челу, ту гротескну нацију судског фолклора и америчко – европске моћи. Сада Слободан Милошевић постаје национални јунак.“

Дијелим оцјену великог Ћосића  да се Милошевић одлично држао и достојанствено и убједљиво бранио историјску истину у Хагу, али не и са констатацијом да је бранио и себе. Нарочито заслужује поштовање Слободанова принципијелност са ставом да никога не оптужује осим стварне српске непријатеље. Милошевић је у Хагу потврдио своју величину као историјска личност и значајна српска национална фигура. Убијен је, и то монструозно. То је ноторна истина која се никаквом гумицом не може избрисати. Убијен је јер је изнад свега волио Србију. За Србију је мученички положио и главу. И још једном, све речено је прилог истини као врхунском вриједносном критеријуму. Истини, која је за многе болна. Нека живи истина!

Објављено у дневним новинама ДАН

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here