Симиновци – Песимисти који су направили српску опозицију

Била је то једна веома необична и неконвенционална али и изузетно важна и друштвено утицајна дружина, састављена од 10-15 младих (махом незадовољних и бунтовних) људи, из које ће касније настати уметничка, научна, али и политичка (и то с опозиционим, тј. антититовским предзнаком) елита Србије. Након вишегодишњег истраживања најпознатији хрватски новинар Дарко Худелист открива да су се каснији српско-хрватски односи у Југославији управо одиграли у рату Симина 9а – Католичка црква… Ово је његово ексклузивно истраживање које се први пут појављује у јавности.

Једне јунске вечери 1947. београдски студенти Борислав Михајловић Михиз, Живорад Жика Стојковић, Дејан Медаковић и Павле Ивић – сва четворица припадала су скупини или клану „симиновци“, на челу којега је био члан Покрајинског комитета СКОЈ-а Србије (задужен за Агитпроп) и народни посланик у Народној скупштини НР Србије Добрица Ћосић – излазили су из кина „Београд“ на Теразијама, након пројекције неког совјетског филма. Кад тамо, имали су што видјети: Теразије су биле под прометном блокадом, а међу више од сто аутомобила паркираних испред биоскопа кочила су се и два најновија „бјуика“.

„Два најновија ‘бјуика’, типа, ваљда, марта 1947., који капиталистичка продукција израђује за обесан луксуз – такви изгледају,“ отресао се, љутито, Жика Стојковић у свом писму Добрици Ћосићу, написаном можда већ сутрадан или прексутрадан (писмо је датирано 24. јуна 1947., а уступио ми га, још 2010., Жикин унук, београдски сликар Алекса Стојковић).

Жика је у том писму свом пријатељу Добрици, као већ етаблираном припаднику нове југославенске политичке класе, уједно поручио да споменута два „бјуика“ виђа „једино (јер су једини у Београду) пред великом зградом са пролетерским знаком у Булевару Црвене армије“, истом оном зградом „где се спремао Петогодишњи план и проглас да се за њега има мало стегнути каиш до 1951“ – чиме је очито хтио рећи: док од народа музу и задњи динар како би имали чиме исфинанцирати тобожњи напредак земље, охоли и разуздани моћници из Политбироа КПЈ купују себи за државни трошак најскупље и најлуксузније аутомобиле на свијету – како би се пред тим истим народом имали чиме бахатити.

Томе је још придодао и овакву – како се изразио – „малограђанску теорију једнакости“: „1 бјуик – то је 50 вагона жита, и то крваво откупљеног жита које није отишло за индустријализацију већ репрезентацију једне земље у којој се бедно живи, у којој нема хлеба а извози се (…) крваво откупљено жито!“

Приближно у то исто вријеме Жика Стојковић је написао писмо и једноме другом симиновцу – будућем филозофу и професору на Правном факултету у Београду Михаилу Ђурићу – у којем је иступио с врло необичном и заправо парадоксалном тезом да прави, истински покретач живота није оптимизам, како то велика већина људи просуђује, него – песимизам, удружен с очајништвом.

Овако је написао: „Песимизам је (…) протест на живот и кад је животан, има снагу очајништва, које покреће човека. Зато је и потребан и потребнији од савршеног оптимизма. Уосталом, Михаило, и кад би се дошло до тога да је све узалудно, живи у нама једна философија која се зове – непомирљивост. И најистинитија је, јер потврђује човека!“

Ова два писма Живорада Жике Стојковића из четрдесетих година 20. стољећа уводе нас у сам центар драме – у оно вријеме, у првим поратним годинама НР Србије и ФНР Југославије – у којој су главни актери били управо они – симиновци. Једна веома необична и неконвенционална али и изузетно важна и друштвено утјецајна дружина, састављена од 10-15 младих (махом незадовољних и бунтовних) људи, из које ће касније настати умјетничка, знанствена, али и политичка (и то с опозицијским, тј. антититовским предзнаком) елита Србије.

О симиновцима је досад – у многобројним текстовима написаним о њима – дано безброј дефиниција. Издвојио бих сљедеће: „интелектуални круг“ (Д. Ћосић), „људско братство“ (Д. Ћосић), „наш духовни круг“ (Д. Ћосић), „камарадерија“ (П. Ј. Марковић), „Михизов кружок“ (Д. Ђурић Гиле), „интелектуални савез“ (Д. Ћосић), „разарајуће интелигентно друштво“ (С. Ђукић)… Засигурно нећемо погријешити ако кажемо да су симиновци били језгро или заметак из којега ће се тијеком шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година 20. стољећа изњедрити главнина или окосница српског националног/националистичког покрета упереног против титоизма и Титове (од 1974. конфедеративно устројене) СФРЈ.

Симиновци (осим Дејана Медаковића) били су у Другоме свјетском рату партизани, комунисти или скојевци (у најмању руку горљиви симпатизери комуниста, партизана и скојеваца), а онда су се већ у првим поратним годинама преметнули у жестоке критичаре режима (уз изузетак њихова вође или ментора Добрице Ћосића, који ће оспораватељем актуалнога, титовскога поретка постати нешто касније, особито иза 1966). Али, да не буде забуне, не с антикомунистичких позиција него, напротив, са стајалишта „поправљања“ или коректива комунистичке револуције.

Пише: Дарко Худелист

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: