Насловна Мозаик Силван – пас пратилац српских витезова и једна од најстаријих раса у...

Силван – пас пратилац српских витезова и једна од најстаријих раса у региону

0
ПОДИЈЕЛИ

Према предању око 620. године у Србији је основан моћни витешки ред “Ред црвеног змаја”. Пси пратиоци српских витезова су били силвани, тј. змајеви. Битна карактеристика овог пса је била да када започне сукоб из њега се излази само смрћу.

Будућност ових древних молоских потомака је неизвесна. Шумадинац заједно са шарпланинцима, кавкаским волковдлацима, торњацима, тибетанским мастифима и осталим источно-европским и централно-азијским расама паса су остатак од првобитне оригиналне расе молоса.

Српски силван је једна од најстаријих раса у региону, која је вековима коришћена као чувар крупне стоке, као чувар имања и телохранитељ, као велики ловац и пас за забаву, борбени пас и као изузетан чувар стада.

Многи видови ових српских раса су балканске варијације централно-азијског овчара, где је уобичајено да се код локалног становништва пронађу пси који личе на Силвана, било у погледу физчке грађе, било у погледу боје. Неки извори наговештавају да је силвански вучјак настао од хирканијанског мастифа из древне Персије.

Остали истраживачи повезују овог пса са туванским овчаром са Сибира и оригиналним сармаћанским мастифом са Урала, али ове теорије иако изгледају веома разумно тек треба да се докажу, као и тврдња да је њен древни предак индијски бакхарвал. Изумрли бохемијански мастиф из Чешке републике је такође припадник исте расе.

Многи су разматрали да је силван предак ретких европских раса, као што су ховаварт, ротвајлер и басерон. Такође се сматра да су рани списи о такозваној индијској раси или тибетанским мастифима у ствари описи оригиналне пре-балканске популације Силвана, што је веома вероватно, а поред тога што је такве тврдње веома тешко доказати, ако ни због чега другог онда због неспремности западних кинолошких удружења да прихвате такве теорије.

Иако „законик змајева“ који је служио као стандард одгајивачима ове расе постоји вековима, силван никад није званично признат, модерна верзија стандарда ове расе је прихваћена међу одгајивачима ове расе, иако још увек не постоји намера да се овај пас покаже.

Шарпланинац се често погрешно доводи у везу са овом расом (иако нема црних, црно-браон и тробојних дозвољених шарпланинаца), овај невероватан пас назван по шумадијској области уведен је у многе расе унутар и изван Балканског полуострва. Због добро утврђених трговачких путева овај пас је био популарна извозна роба, стижући од Португала на западу све до Монголије на истоку.

Видевши како је у узгајању паса у прошлости био стављан акценат на радне карактеристике а не на изглед, пастири, витезови, племићи и војници одгајају српског Силвана у шарпланинце, торњаке, кавкасце и остале расе у региону, што је резултирало до бројних варијација као шумадинац и остале врсте које можемо видети данас.

Пси овог типа се могу наћи на огромном простору, од Тибета и централне Азије преко кавкаских и карпатских планина па све до сваког ћошка на Балкану укључујући Јадранско море. Због тога неки мисле да је Силван више од једне врсте паса, пре него јединствена раса молосера, и да за сваку врсту треба сматрати да је локална раса основана после номадских миграција и да је развијана независно од матичне групе кроз селекцију пожељних особина омогућавајући укрштање са другим расама староседелаца из области које су та пламена настанила.

Док су српске, македонске, грчке и бугарске варијације (шумадинац, караман, драконтас и каракатчански пас, респективне) достигли статус раса у својим заједницама, остали пси силванског типа асимиловани су у централно-азијској , кавкаској и у другим популацијама као регионални под-типови једноставних боја.

Од свих типова силвана, српски змај је раса најбоље осмишљена, са најригорознијим стандардима и са најдужим родовником.

За основну сорту је установљено да је настала пре више од 7.000 година и да се по писаној форми узгаја од 13. века.

Српски силван је независан и резервисан пас, обично развија јаку везу са једном особом и њеном имовином, док су опрезни према странцима. То је веома стабилан и интелигентан молосер, али могу бити изузетно агресивни према странцима и псима који их угрожавају, док толеришу познате псе који не доводе у питање његову доминацију. За разлику од осталих великих раса паса, он се одликује не само снажаним заштитничким инстинктом, него такође снажаним ловачким и убилачким одликама, као и огромним радним стандардима који се очекују од тих паса, који су много већи од оних у који чувају стоку и имања.

Одличан њух је још једна традиционална особина ове расе и због тога се Српски Змај већ дуго користи да прати траг украдене или одбегле стоке, дивљих животиња у лову и људи у рату. Силван је такође неуморни пастир ситне и рогате стоке, озбиљан лични заштитник, жилав ловац на ситну и крупну дивљач, борац који не прашта и понекад убица предатора попут вука или медведа, жесток ратни пас, добар за све послове око фарме и добро друштво.

Занимљива карактеристика је да су женке ове расе активније и преданији радници од мужијака који углавном остају близу имања и стада, док су женке те које се прве супротстављају предаторима. Само ако женке не најуре уљезе или су предатори превише близу стада мужијаци улазе у сукоб. Силван је познат по томе да има веома мала легла 2-3 штенета по сезони и да се женке паре једном годишње. Ипак модерне расе имају већа легла због увођења других раса у крвну линију.

Познат као тихи ратник и „неми“ заштитник, чистокрвни силван ретко лаје и захтева обуку да би лајао кад чува. Због ове особености силвани су ангажовани у заседама у герилским ратовима у скоро свим војним сукобима на Балкану током векова. Док су цењени због тога што не лају непотребно на све што се креће као и скоро сваки велики пас чувар, ова раса је позната, (или како радије кажу озлоглашена) за широк спектар других звукова који личе на шумове птица или нешто налик на звукове које праве људи.

Посебна напомена је мноштво старих „породица“ врста ове расе, које у српским руралним имањима узгајају сопствене специјализоване линије, које већином имају корене у традиционалној цењеној крвној линији и настали су одређеним укрштањем, како би помогли да овај облик Силван „породице“ паса буде различита од свих осталих.

Ретко ћете га наћи у свом изворном облику чак и у шумадијској (Силванској) области у Србији, силвански пас је нажалост на рубу изумирања. Њихова крв међутим наставља да тече кроз скоро сваког молосера данас. Узгајивачи ове расе су су веома заштитнички настројени према овим псима, и ретко деле информације са аутсајдерима, често негирајући да било шта знају о шумадијским овчарима и представљају своје псе као мешанце како би их оставили на миру.

Већина силван ентузијазиста криве Други светски рат за смрт њихове расе, посебно увођење његовог потомка немачког овчара на Балкан од стране нацистичке војске и његове касније популарности у ЈНА.

Случајно и планирано укрштање немачких овчара и шарпланинаца са припадницима ове расе које има мало ако је уопште има, је оставило чистокрвне Силване у постојању. Важно је напоменути на многа имена која је раса имала у прошлости, примарно име Силвана је вековима било „Змај“, док је локално најраспрострањенији назив пре Другог светског рата био „Вучјак“ који се погрешно користи за све немачке овчаре у Југославији. Друго традиционално име је „Гаров“ али се оно данас користи за све псе црне или тамне длаке, без обзира на расу.

Сугерисано је да је и ово питање имена одиграло важну улогу у смрти силванског вучјака. Међутим, ту је и још један моћан елемент који треба размотрити, а то је такозвана „Силванова тамна страна медаље“ која је била главна препрека спасењу и популаризацији покушаја годинама.

Долази до намерног ширења полу-истина и обиље лажних фотографија паса у јавности, који само личе на чистокрвног Силвана, у нади да се створи што више забуне и поделе, тривијализује страшну ситуацију у којој се раса налази и утиче на оне који би могли бити истински заинтересовани за Змаја да одустану од њега због ситница, појава сумњивих јавних сукоба између наводних експерата, свеприсутне насилне претње истинским љубитељима ове расе, неприкладни појмови класног рата, као и контрапродуктивни аргументи између поштених али лакомислених ентузијаста.

Дубоких груди, мишићав и атлетске грађе, Силван је генерално нешто виши и виткије грађе у односу на шарпланинца, са дужом њушком и ужом главом. Ова раса је способна да веома брзо трчи и веома је вешта у скакању и пењању. Пси највише цењени од стране традиционалиста су масивни планински дугодлаки типови Силван вучијака, који се тренутно веома ретко могу наћи. Једнако древни краткодлаки тип ових паса је увек као и данас био чешћи, иако није цењен као дугодлаки планински тип од појединих особа.

Густа длака, чисто црна или црно-браон боја, беле ознаке различитих величина на ногама и грудима су прихватљиве без обзира на боју длаке. Беле ознаке на њушци су дозвољене, али не фаворизују се. Поддлака је густа и може бити црна, сива, тиграста, црвена, или црвенкасто-браон. Међу црно-браон и тробојним псима највреднији су они са браон линијама испод очију, за које се говорило да псу дају натприродне моћи да штити село од злих духова.

Још једна разлика између црно-браон врста Силвана је традиционално створен белег на глави који може бити отворен и затворен, отворен се користи за псе који су више браон главе, док се затворен користи за више црне боје на глави.

Постоје три додатне боје које се понекад и данас могу наћи на овој раси, то су црвена длака “Црљен”, жута/лане боја “Жујан” и шарена “Шаров” сорта, али они нису пожељни код данашњих одгајивача мада су чистокрвни као и чисто црни пси и појављују се у леглима и дан-данас.

Док већина припадника расе показује равне слојеве боје различите дужине, такође постоји оштродлака брадата варијанта Силвана присутна у скоро свакој врсти Силвана, али се ови наборани велики пси лажно сматрају нечистим од стране органа власти, док су међу одгајивачима од давнина цењени и још увек се цене. Уши су цењене у сваком ”суза” облику, и могу бити купиране лево или природно.

Занимљивост је напоменути да је према неким историчарима расе постојао Силван са природно усправним ушима у древним временима, али су постали непожељни после Другог светског рата, највероватније због тога што се ова особина повезује са утицајем немачких овчара.

Реп је такође прихваћен у сваком облику и може бити непромењен или усидрен у обе варијанте, кратки модерни ротвајлер реп или нешто дужи реп који можемо видети код централно-азијских овчаркаса. Као што је случај и са другим старим планинским молосерима мужијаци су већи од женки.

Каже се да је идеална висина 84 цм, али је код већине примерака данас висина просечно 76цм или мање на гребену, а са неким “породицама” ове врсте биће још мања.

(Вестинет, Видовдан)

ПОДИЈЕЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here