Сензационалан археолошки налаз на Коридору 10 посвађао археологе, и открио још сензација

Како је пронађена ранохришћанска базилика засметала градњи коридора 10. Зашто је саветодавна комисија Републиког завода препоручила затрпавање базилике. Ко су еминентни чланови саветодавне комисије и каква је њихова међусобна повезаност. Ко је штимовао документацију Београдске тврђаве а ко је лобању насадио на туђ костур. Ко се „прославио“ изјавом да ће једног дана доћи до измештања аутопута. Ко би тада постхумно требао да врши ископавања базилике. Да ли је траса коридора одређивана теренском проспекцијом или програмом Гоогле Еартх?

У сваком иоле нормалном друштву сензационални проналазак дотада потпуно непознате ранохришћанске базилике био би проглашен догађајем године, у најкраћем року базилика би била конзервирана и приказана јавности, била би приређена изложба и објављена књига.

Међутим пошто ми живимо у ненормалном друштву , уместо да се све ово уради, најважнији проблем је испала чињеница да је проналазак ранохришћанске базилике код Беле Паланке потпуно зауставио радове на изградњи источног крака Коридора 10 чиме је покренута читава серија кукумавчења само зато јер су археолози за велико чудо добро одрадили свој посао и пронашли нешто што очито нису смели, праву ситницу у виду базилике дужине 25 метара чиме су се јако замерили нашој грађевинској мафији која је у последње време, након готово доживотног развлачења и арчења пара напрасно решила да нешто ради , а о томе колико је тај рад заправо био ударнички најбоље говори чињеница да су се грађевинари залетели и саградили шуму бетонских стубова не очекујући да ће археолози ишта пронаћи.

Истодобно, чим је вест о сензационалном открићу доспела у јавност, у стручној јавности а богами и широј, појавила се оправдана бојазан шта ће се са овако вредним археолошким спомеником ан крају догодити, пре свега јер се о овом налазу далеко мање причало него о претходном случају сада већ чувеног светог храста, а било је чак и спомена о светој крушки! С обзиром да је, за разлику од светог храста, у питању споменик културе од несумњивог значаја било је нормално очекивати да се ова базилика димензија 24 са 12 и по метара, што пре конзервира, тим пре јер је у питању до сада једина ранохришћанска базилика из шестог века која је пронађена у атару села Шпај код Беле Паланке, дуж некадашње античке трасе римског војног пута (Виа милитарис) који је од Наисуса ишао до Сердике.

Поштујући закон о културним добрима, нишки Завод за заштиту споменика културе, као територијално надлежна установа, решењем је зауставио радове на изградњи источног крака Коридора 10, на делу деонице код Црвене Реке.„Добила сам извештај да је то један од два назначајнија објекта пронађених на оба крака Коридора 10. Један је део Виа милитариса код Димитровграда, а овај је други“, објаснила је Елена Васић-Петровић, директорка Завода за заштиту споменика културе Ниш.

Међутим, став стручне саветодавне комисије је да базилику треба затрпати песком дебљине два метра, а потом преко ње наставити изградњу ауто-пута у најмању руку представља комплетну свињарију и озакоњење идиотизма о чему најбоље говори недавна изјава председника фантомске Стручне комисије Републичког завода за заштиту споменика, пензионера др Марка Поповића познатијег као Марко Пацов, иначе доживотног истраживача Београдске тврђаве, стручњака за „штимовање“ археолошке документације, доживотног истраживача комплекса манастира Студеница, сада већ вишедеценијског руководиоца обнове зграде Народне Скупштине и унутрашњег уређења ентеријера исте зграде, стручњака за хералдику, и, уредника часописа Наслеђе Завода за заштиту споменика културе града Београда, који се тим поводом „прославио“ изјавом у којој је мртав хладан, лупивши као Максим по дивизији изјавио да се затрпавањем базилике оставља могућност да се, у даљој будућности, ако се ауто-пут буде померао да се пронађени остаци открију и да остану непоремећени што у најмању руку подсећа на неурохирурга који сам себи оперише мозак што ни најмање не чуди јер у култури каква је наша, затрпавање и закопавање истине, а камоли ранохришћанке базилике представља чин коначне проституције струке.

Штимовање тврђаве

Ствари постају далеко јасније ако се зна да су у саставу те комисије поред др Поповић-Пацова и мр Марин Брмболић, археолог саветник Републичког Завода за урнисање споменика културе пред пензијом и једини заиста компетентан археолог античар у овој скаредној комисији Маја Ђорђевић, која је очито у овом случају била прегласана овако еминентним ауторитетима попут др Поповић-Пацова и мр Брмболића који се пак пре неколико година добро залетео својим медијски врло пропраћеним наводним открићем костију Стефана Лазаревића у цркви манастира Манасија.

Са друге стране др Поповић-Пацов се своједобно „прославио“ својеврсним штимовањем археолошке документације са ископавања Београдске тврђаве коју је сходно потребама својих често научно фантастичних теорија о тврђави, у потребној мери „штимовао“ и преправљао како би по сваку цену доказао недоказиво.

Ипак у стручној јавности др Поповић-Пацов се још више „прославио“ по вишедеценијском прекопавању и прчкању како би по сваку цену доказао да се стари Рас налазио на месту где се касније доказало да никада није налазио, а наравно сви овакви капитални радови развлачени су данима, недељама, месецима, годинама и деценијама да би након свега биле штампане нечитке књижируне са бројним произвољним и погрешним подацима а у издању Археолошког Института у Београду који је др Поповић-Пацов претворио у свој приватни забран, баш као што му је од одласка у пензију Завод за заштиту споменика културе града Београда постао ново уточиште.

Међутим постоји још једна мало позната веза између др Поповића Пацова и мр Брмболића а то је чињеница да је доскора председник Комисије за заштиту, очување и презентацију непокретних културних добара Министарства културе био управо др Поповић-пацов а члан исте комисије мр Гордана Симић, иначе венчана кума др Поповић-Пацова.

Истодобно је др Поповић-пацов био и председник Комисије за утврђивање услова за заштиту и давање сагласности на пројекте за непокретна културна добра од изузетног значаја при чему је Мр Гордана Симић била члан. Пошто др Поповић-Пацову то није било довољно, био је постављен и за председника Комисије за предлоге одлука о утврђивању непокретних културних добара, председник Комисије у области заштите културних добара од изузетног значаја и добара српског порекла у иностранству, а мр Гордана Симић је била члан и ове комисије, баш као и у Комисији за заштиту, очување и презентацију непокретног културног наслеђа и Комисије за заштиту, очување и презентацију археолошког наслеђа, а круна свега било је чланство ово двоје капиталних истраживача и у Управном одбору Републичког завода за урнисање споменика културе.

На овај начин успостављен је корупционашко непотистички систем по коме је иста екипа оваквих штихова обезнедила готово доживотну израду испитивачко конзерваторских пројеката, на основу су сами код себе „учествовали“ на конкурсима за суфинасирање Министарства културе при чему у буџету матичних установа уопште није било планирано редовно годишње финансирање, у наставку опште познате дрпаже сами су“разматрали“ своје „приоритете“, додељивали средства „приоритетима“ а онда још руковидили радовима!

На овај начин , односно преко свих ових (кум)исијских веза др Поповић-Пацов и мр Гордана Симић омогућили су малтене доживотно развлачење свих радова при чему је мр Гордана Симић била и готово доживотни истраживач комплекса манастира Манасија а руководилац археолошких радова је тамо био мр Марин Брмболић чиме се овде круг затворио.

Померени пројектанти и померање пута

Када се као круцијални проблем пред нерадницима Републичког завода за урнисање споменика појавио случај базилике угрожене градњом коридора 10 у близини Беле Паланке, у Заводу је наступила пометња јер су се нерадници предвођени шефицом архитектонског одељења Браном Стојковић Павелком нашли у чуду јер су нешто требали и да одлуче.

Пошто је сама Павелка у више наврата говорила како Републички Завод за урнисање споменика не треба да се бакће са проблематиком заштите ове базилике, формирана је бизарна Саветодавна комисија о чијем еминентном саставу је већ било речи са задатком да постане сервис за испуњавање вечерње ревије жеља инвеститора, односно да игра на музику коју је свирала са градилишта.

Само мишљење др Поповић Пацова показало је да би примена савета ове бизарне саветодавне комисије у најмању руку подсетила на манијака који лепој девојци баца киселину у лице говорећи јој при томе да ће постати лепша, односно да би у овом случају преасфалтирана базилика била нова и љепша стара базилика, пошто би по др Поповић Пацову најнормалније било да затрпавање базилике оставља могућност да се, у даљој будућности, ако се ауто-пут буде померао да се пронађени остаци открију и да остану непоремећен чиме би базилика била резервисан простор за специјална истраживања специјалних истраживача калибра др Поповић Пацова.

Једини проблем који би се јавио врло брзо након евентуалног затрпавања базилике била би проста чињеница да би др Поповић Пацов свој тренутни пензионерско-претхумни статус врло брзо променио у постхумни па би онда у тренутку када би након неколико стотина година евентуално дошло до измештања ауто-пута, било неопходно потребно снимање римејка филма Васкрсење Осмог путника како би се клонирани др Поповић Пацов појавио ради ревизионих истраживања тада вероватно већ одтрпане базилике! Једина особа која је у овом случају показала професионалност, одговорност и преданост струци била је директорка Завода за заштиту споменика културе у Нишу Елена Васић-Петровић, која је, видевши са ким има посла, формирала комисију за валоризацију остатака базилике која је донела једину исправну одлуку да се наставе и заврше радови на археолошком истраживању и потом на конзервацији, делимичној рестаурацији и дефинитивној презентацији рушевина базилике, што је изазвало констернацију код инвеститора, односно предузећа Коридори Србије који је кренуо са правим кукумавчењем јер је по њима презентација базилике малтене немогућа због већ саградјених стубова моста, али су зато као соломонско решење из Коридора Србије предложили премештање зидова базилике као идеално односно једино могуће решење.

Међутим ако се зна, на шта су код нас до сада личили подухвати премештања споменика културе, подсетимо се само случаја касапљења Лепенског Вира, који је пре 30 година еминентни стручњак, сада покојни Александар Дероко, оценио као највећу археолошку катастрофу 20. века, или на тзв „пресељење“ резервоара античког акведукта римског Наиссуса, односно Ниша, који је дословце истестерисан и стропоштан на друго место, поставља се питање ко би и како тај посао заправо требао да уради?

Затрпавање пробуразнице

То што се дешава са откривеним старим објектима говори много о нама и о стихијском приступу изради капиталних пројеката за објекте за које се поуздано знало да прате или су блиски трасама старих римских путева, као и о непостојању података о рекогносцирању површина путног појаса, те о тоталној неорганизованости установа које треба да воде рачуна о постојању и заштити открића приликом радова, али и о стручности нпр. председника комисије која треба да води бригу о изненадним ситуацијама.

Др Марко Поповић-Пацов ни најмање није квалификован да даје решење овог проблема а поготово не сме да се глупо оглашава и предлаже засипање песком и нада се да ће се пут тог реда и значаја икада премештати. Невероватно је шта тај доскора доживотни члан бројних комисија уображава, знамо да је деценијама замишљао да је најбољи и најстручнији од свих живућих археолога, архитеката конзерватора, али ево га сада напрасно постао и стручњак за путеве .Благо њему а и Републичком заводу за заштиту споменика.

Иначе тзв Стручна комисија републичког завода за урнисање споменика културе која је предложила затрпавање базилике је веома занимљива, чини се да њен рад заправо плаћа извођач радова Било би јако занимљиво видети шта би дотични стручњаци рекли да се базилика нашла на траси пута који се пробија поред манастира Студеница или Манасија!?

Такође се поставља и следеће питање: ако је на свеопшту халабуку реаговала власт па је најпре громогласно најављено пресељење светог храста старог око 600 година, па потом најављена измена пројекта како би траса аутопута обишла то заиста импозантно стабло, како је онда могуће да се у овом случају не може изместити траса?

Јасно је да се ради о тоталној неспособности пројектанта и извођача радова који су се добро залетели трасирајући и градећи и сада им се, у трци са роковима, нашла тамо нека безвезна базилика да им ремети брижно испланирану градњу пробуразнице преко старохришћанске базилике коју су они баш веома згодно, решили да затрпају како би се током наредних неколико векова снимала локална верзија сапунице по имену Чекајући Годоа, односно измештање аутопута чему се свесрдно нада др Марко Поповић Пацов.

Џада преко базилике

Ово није први случај да су се вредни археолошки налази конзервирали на месту а да је пут саграђен изнад споменика, Тако су још пре 30 година, римске терме на Плочнику код Прокупља, на пример, заштићене мостом, а касноантичка кула код Пирота надвожњаком, па су и данас доступне јавности. Велика је штета да ниједно археолошко налазиште до сада пронађено на Коридору 10 неће бити презентовано јавности, као што је то случај са налазиштима у Румунији, Бугарској и Грчкој.

У овом случају макар базилику најпре треба заобићи, па онда конзервирати, презентирати јавности и учинити делом макар туристичке понуде будућег ауто пута.

Пошто траса Коридора 10 највећим делом прати и трасу Виа милитарис, таква открића јос треба очекивати, за почетак треба решити проблем базилике, најбоље измештањем пута, тим пре јер је јавна тајна да су средства за градњу коридора трошена на све и свашта, а тим поводом се поставља и питање зашто приликом градње једна трака коридора није пратила трасу постојећег пута који је требало прошитити само на пун профил, дакле на три траке, а друга трака није пројектована посебно, како је пројектован и грађен аутопут Куманово-Титов Велес, него је изабрано најскупље и најнерационалније решење.

Очито је да се неко при пројектовању и градњи коридора добро уградио у цео послић о чему најбоље говори случај тзв Саветодавне комисије Републичког завода за урнисање споменика која је очито формирана са циљем да лупа печате на одлуке инвеститора и доноси сомнабулне одлуке о чему најбоље говори хипотетична ситуација када би базилику затрпали песком дебљине два метра, па потом довукли грађевинске машине, нпр. ваљак да утаба песак да би ставили добру основу за асфалт!

Након неколико прелазака напред-назад грдосије од неколико тона преко преко базилике реинкарнирани др Поповић Пацов би сигурно ископавао туцаник, односно грађевински изум из 21. века! Штавише читав посао реамбулације терена на траси коридора рађен је врло траљаво о чему најбоље говори чињеница да је нишки завод још пре годину ипо дана био обавештен да је на траси пронађен антички објекат, али из Републичког завода за урнисање споменика који је водио археолошки надзор на траси коридора доскора нико никада није обавестио територијално надлежи завод у Нишу о значају објекта све до тренутка када су се багери приближили базилици када је Републички завод од нишког завода тражио заустављање радова како би се објекат археолошки истражио.

На крају се поставља питање да ли је ико од „пројектаната“ коридора уопште обишао трасу пре него сто су почели пројектовање или су напросто трасу трасирали гледајући на монитору у канцеларији Гоогле еартх а у исто време наплаћивали теренске дневнице. Како је кренуло добичемо скијашку стазу а не коридор. Поставља се питање по ком критеријуму је одабрана геодетска фирма која је урадила подлоге за пројектовање и шта се на истима уопште налази јер је очито да при пројектовању нису узета у обзир места од јавног и историјског значаја Па да је коришћено снимање терена из авиона, могли би се на терену уочити обриси старих грађевина. Стога ће бити јако занимљиво видети да ли ће јавност уопште бити обавештена о евентуалним новим налазима, или ће их преко ноћи напросто појести мрак како би се избегле компликације односно цркве, куће, дрвеће старо 600 година. Међутим очито је да су пројекти великим делом рађени када су почели и радови, а с обзиром на брзину којом се радови одвијају, ни најмање не би чудило да извођачи радова једног дана наиђу на неку планину која се у међувремену створила на месту где је предвиђен пут.

Остаци велике цивилизације

Новооткривена базилика била је важан религијски центар раног хришћанства. Међу бројним монументалним базиликама на траси римског пута Наисус-Сердика (Софија), ова скромнија базилика значајна је не само што је у близини истовремене монументалне базилике Ремесијане, данас у центру Беле Паланке, која је била седиште епископије, већ указује на значај хришћанског обреда у овој области у раном византијском периоду у базилици нађено камено лежиште за часну трпезу и остаци темеља за олтарску преграду. Зидови цркве су били осликани што потврђују налази малтера са бојеним површинама. Пронађена је велика количина стакла од прозора као и фрагменти стаклених кандила. Архитектонски остаци као и налази бронзаног новца указују на постојање старијег објекта који је вероватно подигнут у другој половини 4. века, а дограђен је и обнављан у 6. веку у време цара Јустинијана. У западном делу изван објекта пронађен је комплекс просторија чија намена за сада није дефинисана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: