Насловна Друштво ,,Сентиментални пртљаг Моме Капора“

,,Сентиментални пртљаг Моме Капора“

0
ПОДИЈЕЛИ

momo kapor ,,Сентиментални пртљаг Моме КапораЈедног дивног пролећног дана пре осам година, ухватио сам себе како седим на тротоару испред најбесмисленијег од свих факултета – Академије ликовних уметности. Тобоже будући сликар, са десет цигарета у џепу и тоталном празнином у себи. Без новца за возну карту која би ме вратила кући. Од мене се тада очекивало да наставим са сликањем крепаних риба и празних пивских боца, наравно, све на љупкој сивој позадини. Није ми ни на памет падало да се озбиљно посветим томе. Живот око мене био је исувише узбудљив да бих се могао затворити у атеље који уосталом нисам ни имао…

Овако је говорио Момо Капор у првом интервјуу који је као писац дао загребачком “Вјеснику” 1969. године. Захваљујући Задужбини “Момчило Момо Капор” и Српској књижевној задрузи, објављена је прва књига његових раних интервјуа “Сентиментални пртљаг Моме Капора”, која доноси одговоре на питања новинара до 1990. године. Приредили су је Љиљана Капор, пишчева удовица, и уредник СКЗ Драган Лакићевић. Капор је давао интервјуе 40 година, а најављена друга књига обухватиће оне до пишчеве смрти 2010. године.

Речи и мисли младог Капора, сабрани и хронолошки поређани разговори са писцем, могу да се читају као роман. Он је и сам често мислио о некој новој форми романа и говорио да хоће да направи роман-интервју.

Ми смо антички трг, због климатских услова, преселили у кафану. У кафани се код нас све догодило. И историја књижевности, и историја пучева, преврата, револуција, све почиње у кафани. Кафана је наша историја. Осећање заједништва, блискости, количина времена које посвећујеш другима и себи, разговору, размишљању. У Дубровнику има израз за типа, кажу – он је складан. Не ради се о физичком складу, него је реч о складу са околином. То значи не пити виски у Француској, не тражити шампањац у Шкотској, не љутити се на спорог келнера у Београду – причао је Капор 1981. за “Дугу”.

Капору је новинарство било у крви. У рубрици “занимање”, увек је писао – новинар. Колегама новинарима одговарао је лако, радо, посвећено, сложено. Умео је да одговори на забавна и на озбиљна питања, да буде духовит на свој рачун, да понеку горку истину саопшти без резерве, с великом елеганцијом. Сам себе је називао “лаким писцем”.

  • Ја сам, наиме, Медитеранац и, већ по генима, веома лењ. Најрадије бих спавао, читао и гледао у воду. У исто време, приче којима сам био сведок, морају бити неком испричане и ја бих, вероватно, те приче причао за кафанским столом, као и толики други пре мене. Ми смо, наиме, земља с највише усмених књижевника на свету – говорио је овај вечити козер и боем, за “Старт” 1973.

Три године касније, за исти лист је одговорао на питања о “Провинцијалцу”:

  • Провинцијалац није неко ко живи у провинцији – по мени, то је човек незасите радозналости, неке дивне глади која га тера и гони да осваја простор, истражује непознате пределе, куша ретка пића, трага за личностима које су узбуђивале његово детињство. Провинцијалци живе и у Њујорку, исто тако као и у Прћиловцима.

Изузев “Бележака једне Ане”, Капорови тиражни наслови излазе у Загребу и већина интервјуа до 1980. излази у загребачким листовима и часописима. Делио је судбину многих писаца – да буде несхваћен. У првих двадесет година које обухвата ова књига, нема интервјуа за најугледније београдске дневне и недељне листове. Озбиљно га узимају као писца за новине, а као писца књижевности – још не. У деценијама које следе све више питања за писца имаће и Београд.

У разговору за “Интервју” из 1985, Капор је закључио:

  • Све што сам писао, можда сам писао због моје деце и унука. Не сматрам да сам велики писац, да сам направио не знам какву револуцију. То је један мали траг, сведочанство о мени и мојим пријатељима. Моја деца ће вероватно да остану негде по свету. Мислим, васпитавао сам неку генерацију у малим, али мени значајним стварима. Да понекад живе на вересију, да се разумеју са комшилуком, да се лепо друже и воле, да обожавају бурек из масне хартије, да воле нека лепа смрдљива места, да читају праве књиге, јер једино књиге могу да их изваде. Само преко књига могу да науче да ово што им говоре није једини могући свет. Има још светова.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here