Насловна Колумне Секула Забрљовић и његова блудна дјеца

Секула Забрљовић и његова блудна дјеца

38
ПОДИЈЕЛИ

У Колашину је прије пар дана одржана трибина “Др Секула Дрљевић и Црна Гора” на којој су учествовали: историчар Шербо Растодер, Новак Аџић, Маријан Миљић, Борислав Цимеша, Сретен Зековић, Зоран Ракочевић и предсједница општине Колашин Жељка Вуксановић. Послије свега, рекло би се да је у колашинском Центру за културу био скуп обожавалаца пропалог чиновника Независне државе Хрватске, а не неки научни скуп како су га актери назвали. Сви учесници ове феште су се прописно испроваљивали, обрукали и себе унизили у славу Секуле, а највише историчар Шербо Растодер који је рекао да је Секула Дрљевић кроз ову трибину “дошао у свој завичај на прави начин”! Укратко, Секула им је доша’, а параду примио господин Растодер уз једногласни подсмијех цијеле Црне Горе.

Sekula Drljevic 03 Секула Забрљовић и његова блудна дјецаЗбиља, зар није смјехотресно да се скупљају коротници у славу лика који је био миш у рукама Анте Павелића, а којем су окренули леђа: устаници Тринаестојулског устанка, комунисти, монархисти, часни чланови династије Петровић, Крсто Зрнов Поповић, дакле сви- и који је ликвидиран у Аустрији од стране ловаца на нацисте?

Одбрамбеном националисти пукла одбрана

Учесник трибине Новак Аџић је, својевремено, у једном свом тексту о Секули Дрљевићу констатовао: “Није спорно да је потоњи савезник др Секуле Дрљевића током Другог свјетског рата био поглавник усташке НДХ- др Анте Павелић. Избор посљедњег савезника је његова трагична грешка и заблуда и то се не може аболирати. Секула Дрљевић је озбиљно и опасно погријешио што је већину Другог свјетског рата провео у Загребу и Земуну под патронатом Павелића и НДХ. То је чињеница коју није могуће оспорити. Неспорно је и да је своју политичку судбину стратешки политички погрешно везао за силе Осовине, прво за Италију, а потом и за Њемачку. Да је био у блиским политичким везама са др Антом Павелићем и усташком НДХ није спорно, и то је укупно једна велика мрља у његовој политичкој и животној каријери.”
novak adzic Секула Забрљовић и његова блудна дјецаДа се, поред свега наведеног, дотични и одбачени негативац Дрљевић ипак може третирати са усхићењем- Новак Аџић показује у наставку истог текста који почиње са “али”: ”Али, Др Секула Дрљевић није био фашиста и нациста, по идеолошким увјерењима, већ црногорски суверениста и националиста одбрамбеног типа. Др Секула Дрљевић је и аутор највећег дијела текста црногорске народне и државне химне »Вјечна наша Црна Горо«, која је недавно, са одређеним оправданим скриптуралним интервенцијама, усвојена као званична химна Црне Горе под насловом »Ој свијетла мајска зоро«.” Ова Новакова сентенца о “националисти одбрамбеног типа” ме је одушевила. Рецимо, и Хитлер је пред крај рата био “националиста одбрамбеног типа” јер је прешао у паничну одбрану пошто су му Руси на Источном фронту убили четири и заробили 3, 4 милиона војника, уништили: 63 000 војних авиона, 56 000 тенкова, 289 000 артиљеријских оруђа и минобацача. Хитлеру је, на крају „баладе“, одбрана пукла- независно што је тада био “одбрамбени националиста”!

Историјске клацкалице – од Османа до Секуле

Секула Дрљевић је држао говор и пласирао идеје на Петровданском сабору, да би му се тај ангажман срушио сјутрадан када се дигао Тринаестојулски устанак. У том устанку је учествовало 25 000 некомуниста, људи којима је била идеал слобода од окупације, као и 2000 комуниста и 5000 скојеваца који су тај устанак и организовали. У њему је учествовало и 26 свештеника СПЦ, око тридесет ученика богословије, богослова и теолога, као и 115 официра, активних и пензионисаних. Иако се на оружје дигла сва Црна Гора устанак је угушен. У његовом гушењу је учествовало преко 100 000 италијанских војника, као и преко 20 000 припадника муслиманских и албанских милиција. Управо овај податак комунистичких историчара о великом учешћу муслиманских и албанских милиција у гушењу Тринаестојулског устанка би требао бити фокус психолошког, социолошког и историјског осврта историчара др Растодера. Умјесто што велича Секулу Дрљевића, др Шербо Растодер би требао да се осврне на негативне историјске личности попут: Османа Растодера, Ђуле Мустафића, Зуфера Аговића, Саита Шахмановића, као и Шемса, Риза и Шаба Феровића, те да им нађе адекватно мјесто у историји. Елем, ако је Секула “златан дечко”, тада су и они били бар “сребрни дечаци” нацизма.
Рецимо, револуционар Милош Џудовић је 1984.г. на Чакору рекао да је приликом масакра у Велици 28 јула 1944.г. убијено „око 673 лица од којих је евидентирано 340, међу којима 120 дјеце“. Предраг Т. Шћепановић тврди да је организатор самог покоља над цивилима је био Саит Шахмановић из Плава, те да је у њему учествовао и хоџа Осман Мула Растодер. Историчар Растодер негира учешће муслиманских милиција у том догађају, а све приписује њемачкој 21. СС дивизији Скендербег и 14. СС дивизији Принц Еуген?!

SerboRastoder3 Секула Забрљовић и његова блудна дјецаЗбиља, зар је за покољ стотина цивила у Велици било потребно ангажовати двије дивизије? Логично је- да је било довољно само пар десетина зликоваца, и ништа више. На чудне тврдње др Растодера реаговао је Бранко Јокић, аутор књиге “Покољ у Велици”. Он је у подгоричким Вијестима, у тексту “Није злочин већ геноцид”, рекао следеће: “Др Шербо збивања од 28. јула, 1944. године, назива злочином (као да се ради о премлаћивању у некоме потоку, не о клању преко 500 особа…). Након што замагљује истине о овоме геноциду, др Шербо још више блефира када овај геноцид товари Аугусту Шмитхуберу, њемачком генералу, команданту 21. СС дивизије Скендербегу. Он је осуђен на смрт вјешањем – „за почињене злочине“, али се у обимном судском досијеу (преко 500 густо куцаних страна) ни једном ријечју не помиње геноцид у Велици и Полимљу (Архив Југославије, Ф. 367). Ова неистина, коју нуди као „чињеницу која говори друго“, др Шербу би требало да послужи као главни аргумент „да се злочин жели приписати комшијама“. „Заборавља“ да су комшије масовно припадали балистичко-вунлетарским јединицама, те да су са неколико стотина (нових) припадника попунили баш и дивизију Скендербегу- управо при њеном кољачком походу на Полимље и Велику. Као што то потврђује и књига др Зећа Феровића, “Од Јакупа до Шемса Ферија” (Приштина, 2008), који наглашава да су вунлетари, којима је главни заповједник био његов отац Шемсо, имали званични штаб и у старту десетак чета, са преко 1.000 припадника. Касније су те фашистичке јединице увећаване и нарасле на близу 2.000.”

Расне халуцинације Борислава Цимеше

Не лута само др Растодер, већ и извјесни Борислав Цимеша који је својим генерализацијама давно одскакутао у нацизам. Портал ЦДМ је пренио да је у Колашину “окупљање крунисао Борислав Цимеша који је истакао да све оно што се догодило “величанственог 21. маја 2006. године има у себи учинак Секуле Дрљевића”. Иначе, Цимеша је познат по својим расним халуцинацијама које је продемонстрирао и у тексту: ”Неки обичаји код Срба, антиномије етоса и интереса”, гдје се позивао на тезе “О расној теорији Црногораца”, које је 1941.г. изнио Миливоје Матовић, сарадник Секуле Дрљевића. Расна теорија Цимеше се своди на то да Турци нису никада владали Црном Гором, па је она због “немијешања са Турцима” постала етнички особена, те се из тога извлачи расна разлика- посебно у односу на Србе. Уједно, тзв. “мијешања са Турцима” третира отвореним подругивањем према жртвама насиља. Цимеша изгледа не зна да је чак и стара Црна Гора била под Турцима од 1499. до 1688. године, када је на црногорском збору донешена одлука да се збаци турска и прихвати млетачка власт. У та два вијека патње су дизане изнуђене побуне али и гушене са страшим последицама, посебно 1505. и 1520. године. Најгори турски владар Црне Горе тога периода је био Скендербег Црнојевић, Станиша- исламизирани син Ивана Црнојевића, које је њоме свирепо владао од 1513. до 1528. године. И када је подловћенска Црна Гора, послије два вијека ропства, збацила турску власт опет је било огромних проблема. Рецимо 1714. године, када је на Црну Гору напао Нуман-паша Ћуприлић, хронике свједоче да су турске снаге све попалиле, а потом “крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство”. Владика Данило је послије те апокалипсе избјегао у Русију, а по повратку у Црну Гору 1716.г. писао руском канцелару Голофкину о стању које је затекао: “Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се”. Брда су коначно ослобођена од Турака послије побједе на Мартинићима и Крусима 1796. године, а Подгорица и Никшић 1876-78. г. када се завршила окупација ова два града дуга четири вијека.
Vladika danilo21 Секула Забрљовић и његова блудна дјеца

Из свега произилази да Цимешине приче о расној чистоти на основу периода турске окупације представљају бесмислицу, јер је данашња територија Црне Горе била под окупацијом и терором од стране Осмалија од два до преко четири вијека. Чак шта више, ко се раније условно ослобађао трпио је нападе, одмазде, терор и масакре све до момента када су Османлије протјеране. Томе треба додатии миграције, гдје се исељавање из Црне Горе вјековима кретало према Србији. Рецимо, данас у Србији живи преко 270 000 грађана који су се у њу доселили из Црне Горе послије Другог свјетског рата, и сигурно се нису „мијешали између себе“ да би потврдили Цимешину расну теорију. Ипак, Цимеша и даље форсира расизам, иако му лично неваспитање, провинцијализам и неинтелигенција, чиме је “обдарен”, показују да је расној теорији коју заступа- грош цијена.

Дубровачки трубадури

Да би комедија била потпуна, на скупу је био и Мираш Дедеић. Разлог може бити спиритуално воздизање духа Секула Дрљевића, којег је др Растодер пламеним говором вратио у “свој завичај”. О каквом се апсурду ради, цитираћу оно што је некада говорио Мираш Дедеић, противник „словенског Хитлера“: ”Напад на Дубровник, који је својевремено био црногорски и као такав предвиђен за престоницу Црне Горе, објашњавам тиме што се у њему Срби и Хрвати немилосрдно међусобно убијају. Ратна морнарица федерације покушава да преко тог напада уђе у град и допринесе мирном животу. А словенски Хитлер, Фрањо Туђман, наредио је да се блокирају касарне савезне војске и послао је хрватске резервисте да опколе војнике савезне војске да ови не би спријечили Хрвате да протјерају Србе из Хрватске… А што се тиче Италије, сматрам да, уколико дође до распада Југославије, она има сва права да поново узме територије Истре и Далмације. То би ми било заиста драго и увјерен сам да ће Влада Италије заштитити свој интерес, јер је то праведно са историјског аспекта. Словенија би, пак, због културних и традиционалних односа, могла да се уједини са Аустријом.” (1991. г. новембарски број италијанског листа “Ил Пополло”)
Скупу у Колашпину није присуствовао др Новак Килибарда. То је све познаваоце прилика зачудило, јер Мираш и Новак увијек “иду у пакету” надопуњујући се идејама. Рецимо, неколико мјесци прије изјаве Мираша за Ил Пополо, Новак је говорио:”То што Хрвати раде на Дебелом бријегу је смијешно. Право да вам кажем, мало нас држи да Народна странка пошаље одред својих момака да их потјера до Конавала или Дубровника. Уосталом, Дубровник никада није био хрватски. Интимно, више бих волио да у Далмацији за комшије имамо културне Италијане него Хрвате. Уколико не буде део Црне Горе, Дубровник ће бити балкански Хонгконг. У сваком случају, гарантујем вам, хрватски неће бити! (“Политика експрес”, 25. 5. 1991). Умјесто Новака, на скупу је била предсједница општине Колашин Жељка Вуксановић испред партије Ранка Кривокапића, која је мислила да ће скуп бити о чувеном команданту Пеку Дапчевићу. Зли језици тврде да су јој се, због шока од онога што је чула и видјела у току трајања трибине о Секули Дрљевићу, у очима појавиле црвенкасте свастике. Ипак, Мираш је госпођу утјешио вјеровањем да ће та појава само потрајати до обиљежавања четрдеснице од дана одржавања скупа.

Да није био НДХ злочина би било мање

Интересантно је да учесници скупа стално истичу и осуђују везе ЈВО са окупационим руководствима Италије и Њемачке у току Другог свјетског рата. Како може бити да ти исти уједно величају Секулу Дрљевића који је био сарадник Италијана и Њемаца, што је мање важно од тога да је био сарадник НДХ, најгоре државе која је била на просторима Балкана? Да није било НДХ у виду злочиначке творевине и фабрике смрти устаника би било много мање, јер не би било повода за оружане акције, а самим тим би и некакво дијељење на монархисте и комунисте било безначајно и небитно. Управо су усташе гурнуле, или натјерале, и Бошњаке да крену у акције које су се завршиле међунационалним ратом са Србима и Црногорцима. Штета је што др Шербо Растодер то не уочава, и не жели да види очигледно. Секула Дрљевић је био дио система НДХ, те самим тим дио творевине од чијих се злочина тло не може смирити нити за хиљаду година.
Krsto Zrnov Popović Секула Забрљовић и његова блудна дјецаДрљевића су одбацили устаници Тринаестојулског устанка, ма којој опцији потом припадали. Њега је чак одбацио и Крсто Зрнов Поповић, неординарна личност које је у себи имала принципе који су били дио реалности свог времена. Сама ликвидација Крста Зрнова послије рата је била непотребна и апсурдна. Требали су га пустити да буде гдје жели, јер више није представљао никакву опасност за било кога. Није било потребе за хајкама и за засједама против њега, јер је Крсто Зрнов био частан официр и адекватан човјек, за разлику од нацисте и вјетропира Секуле Дрљевића. Како тада учесници трибине могу славити и Дрљевића и Крста Поповића истовремено, када су они били космичке супротности и по политичким и по моралним карактеристикама?

Принц Михаило Петровић, част и достојанство!

Највећи историјски шамар, који и сада одзвања у ушима учесника скупа у Колашину, је ударио са растојања од седамдесет пет година аристократа и антифашиста принц Михаило Петровић, унук краља Николе. О томе је писао сјајни публициста и новинар, покојни Чедо Прелевић у тексту „Три пута одбио круну”. У моменту када су Италијани окупирали Црну Гору и прогласили је независном марионетском државом принц Михаило је већ био заточеник њемачких фашиста, најприје у Швајцарској па у логору Бад Хомбург у Њемачкој. Ту су га походили представници фашистичке Италије и Трећег рајха, гдје му је маркиз Сера , изасланик италијанског премијера Мусолинија, показао телеграм који је тог дана примио од грофа Галеаца Ћана, министра спољних послова фашистичке Италије. У телеграму је писало: „Изволите се обавијестити да ли би црногорски принц Михаило био вољан ступити на престо свог покојног дједе краља Николе, коју му понуду чини италијанска Влада“.
Принц Михаило Петровић их је на нељубазан начин одбио изјавивши: ”Био сам одувијек убијеђени и одушевљени присталица пуног југословенског јединства. Поред тога, већ одавно сам положио заклетву на вјерност свом брату од тетке, покојном Александру и ту заклетву обновио под намјесником, кнезом Павлом. Ни за шта на свијету не бих одступио од своје чврсте ријешености да останем на пуној линији вјерности својој отаџбини, Југославији.” Маркиз Сера је послије те одлуке принца био зачуђен, али није крио дивљење према човеку који, иако у рукама Гестапоа, између квислиншке круне и части бира ово друго, праћено неизвесношћу и страдањима. “Види се, кнеже, да сте од свога соја” – казао је Сера на растанку. Дакле, за разлику од марионете и фашисте Дрљевића, антифашиста принц Михаило је одбио круну и условно лијеп живот за вријеме окупације, изабрао част и њемачке логоре, што учесници скупа у Колашину сигурно не могу разумјети.
kralj nikola djeca Секула Забрљовић и његова блудна дјецаПринц Михаило је крај живота провео усамљенички, једва састављајући крај с крајем, умро је 24. марта 1986. г. и почива у привременој гробници на Српском гробљу у близини Орлија код Париза. Несвакидашњем аристократи и антифашисти није се испунила последња жеља, изречена на самрти, да му гроб буде на Цетињу. Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, је у тексту Прелевића то објаснио овако: ”Тај аманет, иако је за Михаила почетком 1990. направљена гробница на Дворском гробљу испред Цетињског манастира, до данас није испуњен. А, изгледа и да – неће. Његов син Никола планира да његове земне остатке само пренесе на друго гробље у Паризу.” Збиља, како то да човјеку који је својим моралним и људским вриједностима обиљежио једну ломну епоху у историји Црне Горе- неко или неки не желе испунити његову последњу жељу. Јер, принц Михаило није само отац једног сина, већ и симбол исконски позитивног хероја, један из оних за које је Његош говорио: “Виле ће се грабит у вјекове, да вам в’јенце достојне саплету!”

38 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    U obracunu koji se priprema iza kulise i budicem gradjanskom ratu na Kosovu i Metohiji ,svako ima svoje igrace,tako nekadasnji saveznici iz rata 1941 traze partnere u danasnjim likovima oko Sekulinih obozavaoca,nacionalni Crnogorci i muslimani se svrstavaju zajedno,to za nas nece biti problem,pogotovo kada se etnicki Albanci pocnu medjusobno sukobljavati na religioznom planu siti suniti i jos dvije podgrupe,kod nas je vazno da se izvrsi konsolidacija redova i izabere pravi rad djelovanja,ovdje se misli na drzave Srbiju i Crnu Goru,jer ce stvari ici mozda toliko brzo da se nece moci sve pravovremeno kontrolisati,zato neka ih neka sastance,njihovi ciljevi su vidljivi,sto me licno brine nasi ciljevi se znaju ali su slabo zastupljeni narocito u Srbiji,veliki je vakum u koji moze da udje kao i uvjek neko sa strane ,recimo znase da je broz u 42 godini imao jedva 1000 boraca a dosao je avionom u oslobodjeni Beograd doveden od Engleza a Beograd oslobodjen od RUSA u stvari SSSR.Takav jedan luksuz ne mozemo vise dozvoliti.

  2. 0
    0

    Ovaj Sekula Drljavić čim je bio sa ustašama sahranio je sam sebe .
    Dobro je što je bio za nezavisnu Crnu Goru i što je onog zločinca Pavla Đurišića preda sudu pravde , a saradnja sa ustašama je dno .

  3. 1
    0

    Osman Rastoder koji je etnički očistio Bihor od pravosvnih Srba, Sekule Drljević ili ti hrvatska pudlica i podstrekač masovnih pokolja u NDH-aziji, ujedno i upravnik konc logora Sajmište, Šota Galica su sve likovi koji ovaj režim podržava. Sve zlikovac do zlikovca. Još im fali Ante Pavelić Sekulin mentor i onaj ko je prepravio izvornu pjesmu Junačkoj nam srpskoj Crnoj Gori i danas imamo njegovu himnu. A da, ovaj pokatoličeni Srbin je odgovoran za pokolj više od milion Srba u zloglasnoj NDH. Učesnici ovog skupa su većinom zagrebački đaci.

  4. 0
    0

    A da pitam autora ovog teksta? Kako se na ovom portalu velica lik i dijelo Pavla Djurisica cak i trazi podizanje spomenika, covjeka koji je jednako tako saradjivao sa okupatorima cak je dobio i gvozdeni krst od Adolfa Hitlera i poklao hiljade ljudi u regionu sjeverne CG, Srbije, BiH itd. itd.
    I kako je to Sekula zlocinac a Djurisic heroj a na kraju je Djurisic bio sa svojom vojskom pod komandom Sekule Drljevica? Kasnije su svi pobijeni na Zidanom mostu koji vi stalno oplakujete i velicate, dakle pobijena vojska bivsih cetnika pod komandom Drljevica za kojeg ovdje pisete da je ustasa i Pavelicem pijun.

    E sad, malo usaglasite cinjenice pa napisite novi tekst.

  5. 1
    0

    Хвала Мандићу и Даниловићу што су довели СДП на власт у Колашину и што их и даље одржавају на власти. То је поента а не прича о ових 5-6 научника-карикатура који би у нормалној држави били под љековима и завезани за кревет у некој менталној установи.

  6. 1
    0

    Господине Грубач,заборавили сте и да наведете да је секула дрљевић(намјерно малим словом) током 1943. г. био и управник логора Старо сајмиште које је било на територији тадашње НДХ.Значи у хрватској окупационој зони не у њемачкој.У том периоду је уморен највећи број од око 30000 што Јевреја што Срба и Рома на најсвирепији могући начин.Да је секула ипак био од великог повјерења павелићу не би му овај дао на управљање највећи конц.логор послије Јасеновца.Значи није био само његова пудлица и „конобар“,већ човјек за обављање „озбиљнијих“ задатака ,као што је „рјешавање“ јеврејског питања,а и српског.
    Мислим да би било врло корисно превести овај текст на енглески и послати га г.Ефраиму Зурофу,директору центра Симон Визентал и упознати који то црногорски историчари и интелектуалци изузетно цијене и глорификују рад овог зликовца и ратног злочинца,те посебно навести да се њихов глас у црногорској власти са великом пажњом прати, и веома цијени, као и да је истој путоказ у ком смјеру треба да иде званична историјско-идентитетска политика.
    А Јевреји су показали свијету ко су, и како „завршавају“ са симпатизерима и сљедбеницима нациста.

  7. 0
    0

    Drljevic nema nikakve veze sa logorom na Sajmistu, nema ni jedan dokument koji ga vezuje za taj logor. Vidite o tome u knjizi dr Danila Radojevica, „Politicka misao dr Sekule Drljevica“, Podgorica, 2007. godine. Drljevic nema veze ni sa logorom u Jasenovcu. A Pavle Djurisc je ubijen na osnovu dogovora Draze Mihailovica i Anta Pavelica, odnosno, Drazinih izaslanika koji su pregovarali s Pavelicem. Inače, Draza Mihailovic je osudio na smrt Pavla Djurisica kao izdajnika zbog sporazuma sa Sekulom Drljevićem iz 1945 na osnovu kojeg su Pavlovi crnogorski cetnici postali Crnogorska narodna vojska na čelu sa dr Sekulom Drljevicem i koji su prihvatili da se pod Drljevicevom komandom bore za nezavisnu Crnu Goru, prihvatajuci Crnogorsko drzavno vijece dr Sekule Drljevica vrhovnim organom. Dakle, Pavlov posljednji komandant bio je Sekula Drljevic. Pavle Djurisic se razisao s Drazom Mihailovicem i potpisao sporazum sa Drljevicem. Sekula je bio vrhovni, a Pavle operativni komandant.
    Ucesce Drljevica u likvidaciji Djurisica i njegove grupe je veoma diskutabilno. Procitajte o tome „Rasute kosti“ Mihaila Minica i knjigu dr Vucete Redzica „Gradjanski rat u Crnoj Gori“, a i najbolju knjigu o tome dr Branislava Kovacevica pod naslovom „Stradanje crnogorskih cetnika“ i dr Radoja Pajovica „Pavle Djurisic“.

    • 0
      0

      Besjeda Sekule Drljevića

      Dr Sekula Drljević održao je na Saboru dužu besjedu, u kojoj je istakao:
      »Crnogorski Sabore! Počevši od vladike Danila, do kralja Nikole crnogorski sabori donosili su odluke o svima pitanjima, koja su bila od životnoga značaja za crnogorski narod i njegovu slobodu. Onaj, u istoriji Crne Gore, najpoznatiji Sabor, koji je održavao svoje sjednice pod vođstvom vladike Danila, kada se je uvjerio da nema drugoga izlaza, odlučio je da u krvavi povoj povije maloga Boga i priredio je Badnje veče, koje je Crnoj Gori i crnogorskome narodu dalo život, slobodu i slavu.
      Sabor pod Ostrogom u planini donio je odluku, koja je crnogorskome narodu dala Vučedolsku slavu, a Blaženopočivšem Kralju Nikoli titulu, ljepšu od svih na svijetu, titulu cara junaka.
      Znamo, da je vazda bila misao i da je danas nepokolebljiva odluka crnogorskoga naroda, da svoju budućnost veže neposredno i čvrsto za tu svoju najslavniju prošlost. Vjerni toj misli i toj odluci mi smo sazvali ovaj Crnogorski sabor i otvaranjem njegovih sjednica omogućili mu, da da izjavu, koja će biti vjeran tumač želje i volje crnogorskoga naroda.
      Crnogorski Sabore,
      Nema nikoga u Crnoj Gori, ko ne zna, kome pripada prva riječ ovoga Sabora. Nema nikoga u Crnoj Gori ko ne zna, čija je zasluga, da su se krajem prošloga stoljeća natjecali najveći pjesnički geniji Evrope, koji će ljepšim stihovima pozdraviti Crnu Goru i njena djela. Svi Crnogorci znaju, kome se ima zahvaliti poznata izjava ondašnjega moćnoga Ruskoga Imperatora, da je mala Crna Gora u slavi veća od carske Rusije. Stvaraoc crnogorke slave, otac crnogorske Kraljevine, prvi crnogorski Kralj, umro je van svoje domovine boreći se do potonjeg časa za Crnu Goru i njenu slobodu, prvo sa ratnim neprijateljem, a kasnije sa nekim nevjernim saveznicima. Umro je kao mučenik, kao žrtva izdajstva i nevjere. Ne odrekavši se nikada Crne Gore i njene slobode danas, kroz ovaj Sabor, postaje pobjednik.
      Pozivam Vas, da odamo poštu uspomeni Velikoga Kralja ustajanjem i usklikom: Slava Mu!
      Jednako nam je dužnost sa pijetetom sjetiti se vjerne saputnice besmrtnoga Kralja, Kraljice Milene, i odati poštu njenoj uspomeni usklikom: Slava Joj!
      Ne bismo bili vjerni tumači osjećaja crnogorskoga naroda, kada se ne bismo sa poštovanjem i pijetetom sjetili svih vitezova, koji ostadoše do kraja crngoorstvu vjerni i dadoše svoje živote u borbi za Crnu Goru i njenu slobodu. Neka im je vječna slava!
      Crnogorski Sabore! Rado ispoljavam časnu dužnost, da pozovem Sabor, da svoj rad počne zahvalnošću onima, koji omogućiše sazivanje ovoga Sabora i uspostavu nezavisne Crnogorske Države.
      Neka je hvala Njegovom Veličanstvu slavnome Kralju i Caru moćne i prijateljske italijanske Imperije Viktoru Emanuelu III.
      Neizmjerna je naša sreća i radost što sa slavnim Kraljem i Carem dijeli sjaj prijestola Vječnoga Grada Vila naših gora Njeno Veličanstvo Kraljica i Carica Jelena.
      Crnogorski narod je ponosan što je uspostava slobodne Crne Gore spojena sa besmrtnim djelima Dučea, genijalnog stvaraoca Fašističke Imperije i sa djelima slavne i pobjedonosne italijanske vojske.
      Naročito ističem da se Duče od početka borio protivu nepravde učinjene Crnoj Gori uništenjem njene državne egzistencije i da nije prestajao boriti se protivu te nepravde do uspostve Crne Gore svojim pobjedonosnim mačem.
      Svojim djelima stekao je pravo na našu trajnu zahvalnost.
      Duče i njegov vjerni saradnik, njegova Ekselencija grof Ćano, specijalno su nas obavezali, što su za Visokoga Komesara u Crnoj Gori izabrali Njegovu ekselenciju konta Macolinija. Mi hoćemo da vjerujemo, da je njegova i njegovih uvaženih saradnika dokazana ljubav prema Crnoj Gori vjerni izraz ljubavi italijanskog naroda prema crnogorskome narodu.
      Crnogorski Sabore! Crnogorski narod, kao i svi narodi na kugli zemljinoj, istorijska je tvorevina. Cnogorstvo su stvarali i stvorili daleki vjekovi. Njegova država i njena vjekovna pobjedonosna borba izgradili su političku i kulturnu izrazitost njegovoga lika. Tako izgrađeno i samo zbog toga, što je tako izgrađeno, crnogorstvo je moglo voditi onu nejednaku borbu, kojoj je teško naći takmaca kod ostalih naroda. Crnogorstvo nije zaziralo od borbe sa Stambolom, čak ni onda, kada su se pred njegovom silom tresli zidovi carskoga Beča. Tu borbu crnogorstvo je izdržalo, jer se nikada nije htjelo odreći sebe i svoje državne slobode.
      Uvjeren sam, da govorim iz duše cijelog naroda, kada ped ovim saborom ponovim stihove besmrtnoga Kralja: »Ko crnogorstvu ne bio vjeran, Bogom i ljudima svud bio tjeran«.
      Biti crnogorstvu vjeran znači imati crnogorsku nacionalnu svijest i biti vjeran crnogorskoj državnoj ideji. Tu misao besmrtnoga Kralja crnogorski narod danas preko ovoga sabora uziđuje u temelje svoga narodnoga i državnoga života za sve buduće vjekove.
      Crnogorski Sabore! Ugodno je govoriti o slavnoj prošlosti. Ali današnji istorijski trenutak nameće mi obavezu, da nešto kažem i o našoj jučerašnjici, koja je ne samo teška nego i neslavna. Infandum me iubes regina renovare dolorem. Govoriti o nemiloj prošlosti znači malo ne nanovo ju preživljavati.
      Godine 1914. Austro-ugarska Monarhija napala je Srbiju. Zna se zbog čega. Srbija je pozvala u pomoć Crnu Goru. Vjerna svojoj vjekovnoj gotovosti na borbu za slobodu Crna Gora joj je protekla u pomoć ne postavljajući nikakve uslove za ulazak u rat. Ne samo to, nego je udovoljila i zahtjevu Srbije, da vrhovnu komandu nad crnogorskom vojskom preda srpskim oficirima.
      To Srbiji i tim njenim oficirima ipak nije smetalo da za vrijeme cijeloga rata pripremaju uništenje crnogorske države. Kako su to pripremili poznato je. Nakon rata, pri kraju godine 1918, srpska vojska pod komandom ondašnjeg pukovnika a današnjeg generala i potonjeg pretsjednika jugoslovenske vlade okupirala je Crnu Goru. Pukovnik, komandant okupacionih trupa pozvao je izvjestan broj srpskih agenata u Podgoricu i proglasio ih Velikom Narodnom Skupštinom. Među njima je bio ne mali broj srbijanskih državljana. Oni su izglasali rezoluciju, koju je napisala srpska vlada na Krfu i kojom se prihvaća okupacija Crne Gore proglašenjem pripojenja Crne Gore Srbiji. Podvlačim, da je u tom trenutku postojala redovna crnogorska narodna skupština, koja je po crnogorskom Ustavu jedina, u zajednici s Kraljem, mogla raspolagati sudbinom Crne Gore. Nakon te okupacije nastalo je mučenje Crne Gore, kome nema ravna u istoriji. Popaljeno je na hiljade crnogorskih domova i poubijeno, po podacima beogradske vlade, preko 2000 Crnogoraca, vjernih crnogorstvu i njegovoj državnoj slobodi. Desilo se je i nešto, što istorija nije zabilježila da se desilo za vrijeme 500 godina vladavine turske nad Balkanom. Spaljena je majka sa đecom u svojoj kući u Cucama. Taj zločin izvršili su službeni organi, žandarmerijski major sa 12 žandarma.
      Stojeći na zgarištima svojih domova, stojeći skamenjeni pred zločinima u Cucama i drugim bezbrojnim teškim zločinima, mi smo ipak, do zadnjega trenutka, bili gotovi na zajednicu zemalja južnih Slovena, ali samo pod uslovom, da ta zajednica bude tako organizirana, da sve zemlje ostanu slobodne i ravnopravne. Kroz svih prošlih 22 godine taj uslov su jendodušno odbijale sve srpske stranke i svi srpski političari. Time su pokopali misao zajednice zemalja južnih Slovena, i balkanskih zemalja uopšte. Time je nametnuta dužnost svakoj pojedinoj od njih, da se sama brine, kako može i umije, o svojoj sudbini.
      U takvoj situaciji sastao se je ovaj Crnogorski Sabor, da se brine o sudbini Crne Gore i da obnovi temelje njene narodne i državne budućnosti.
      Crnogorski Sabore,
      Prošli svjetski rat završen je Versajskim diktatom. Kao njegova neminovna posljedica nastala je pometnost političkih i moralnih pojmova u prvim godinama nakon rata, koju je prekinuo dolazak na čelo italijanskog naroda genijalnog tvorca i vođe fašizma Benita Musolinija. Kasnije, uzeo je u svoje čvrste ruke vođstvo njemačkog naroda Adolf Hitler identifikujući poglede na Evropu i na nužnost njene reorganizacije sa pogledima Benita Musolinija. Oba Velika Evropljanina nijesu prestajali upozoravati na nužnost stvaranja nove Evrope. Nijesu ih shvatili oni, na čiju su adresu njihove opomene bile upućene. I tako je došlo do današnjeg rata.
      Tvorevine Versajskog Diktata srušile su jedna za drugom pobjedonosne armije Sila Osovine. Nestalo je i Jugoslavije, i time je stvorena mogućnost, da bude ispravljena nepravda učinjena Crnoj Gori godine 1918. i da Crna Gora, kao nezavisna država, bude ukopčana u novi evropski sitem koji izgrađuju dva evropska genija savremnika i njihove nepobjedive armije.
      Crnogorski Sabore! Politička i kulturna orijentacija pojedinih naroda određena je u najvećem stepenu njihovim geopolitičkim položajem.

    • 0
      0

      ТОЛИКО ЛАЖИ СИ ОВДЕ ПРОСУО КАКО ПИСАО ИСТИНУ ТАКО ТИ ДЕЦА ЖИВЕЛА
      Istina o Draži Mihajloviću koju komunisti i danas žele da sakriju

      Poslednja dva odlikovanja koja su dodeljena Draži, francuski Ratni krst i američka Legija zasluga prvog stepena, dodeljen posthumno, danas se nalaze u Muzeju na Ravnoj gori. Dragoljub Mihajlović je najodlikovaniji srpski oficir u istoriji.

      Sva odlikovanja Draže Mihajlovića

      * Srebrna medalja za hrabrost, uručena 1913.
      * Spomenica za Srpsko – turski rat, uručena 1913.
      * Spomenica za Srpsko – bugarski rat, uručena 1913.
      * Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1915.
      * Engleski Vojni krst, uručen 1917.
      * Beli orao sa mačevima četvrtog reda, uručen 1918.
      * Beli orao sa mačevima petog reda, uručen 1920.
      * Spomenica za rat 1914 – 1918., uručena 1920.
      * Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1920.
      * Albanska spomenica, uručena 1921.
      * Orden Svetog Save četvrtog reda, uručen 1928.
      * Bugarski Komandirski krst Svetog Aleksandra, uručio lično car Boris u Sofiji 1936.
      * Čehoslovački Orden belog lava trećeg stepena za vojne zasluge, uručio lično predsednik 1937.
      * Francuski Ratni krst, dodelio general Šarl de Gol, 1943.
      * Američka Legija zasluga prvog stepena, najviši orden namenjen strancima, dodelio predsednik Hari Truman 29. marta 1948. Uručen Dražinoj kćerki Gordani 2005.
      Francuski Ratni krst – De Golovo odlikovanje
      Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl de Gol, odlikovao je generala Dražu Mihajlovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:
      Vikicitati „Armijski general Dragoljub D. Mihajlović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“

      Američka Legije zasluga – Orden Legije za zasluge prvog stepena za Vrhovne komandante
      Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. god. američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije zasluga zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.
      Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću.
      Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera…) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihajlovića.
      Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihajlovića sa Silama osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio.
      Orden je, u maju 2005. god. uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje SSSR-u i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli odlikovanja generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim vojnim formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su operisale na Balkanu.

      Tokom Drugog svetskog rata, 1944. god. američka obaveštajna služba je, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom Dražom Mihajlovićem sprovela operaciju „Holjard“ (Halyard). Glavni cilj operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15. vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu.

  8. 0
    0

    Kada g. Vojin Grubac, pise o dr Sekuli Drljevicu, bastaduru crnogorskog etnikuma i naciona XX vijeka, red bi bio da uzme u obzir cinjenice, a ne da mlati kao Maksim po diviziji.
    Evo samo jedne iz marta 1922. godine, iz Drljevicevog teksta u dva nastavka zagrebackom „Hrvatu“ (16. i 17. marta 1922)
    Dr Sekula Drljević je od 1919. do 1941. godine stalno govorio, pisao i protestvovao zbog surovog režima tlačenja Crnogoraca u vrijeme vladavine dinastije Karađorđević tokom monarhističkog trajanja Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Žestoko je kritikovao politiku srpskog centralizma i okupacioni teror nad crnogorskim narodom, u vrijeme kad je ministar unutrašnjih poslova bio Svetozar Pribićević ( 7. XII 1918. do 19. II 1920). Sekula Drljević, u dva broja zagrebačkog dnevnog lista „Hrvat“, objavljuje svoj opširan članak „Politička uloga g. Pribićevića i njegova teorija“ . U tome članku dr Sekula Drljević piše o Podgoričkoj skupštini iz 1918. godine, kao nelegalnoj i nelegitimnoj i da je „birana pod gospodstvom srbijanskih okupacionih trupa i po upustvima srbijanskih činovnika“ . Ta „skupština“ je, veli Drljević „običan balkanski marifetluk udešen pritiskom vojske okupatorke“ , i ona je, „potpuno diskvalifikovana za predstavnika crnogorskog naroda i njegove volje“ . U tome članku Drljević ističe i ovo: „Crna Gora pripada crnogorskom narodu i mora njegova ostati“ . Drljević konstatuje u istome članku i ovo: „Godine 1919. i 1920. bile su u Crnoj Gori doba najstrašnijeg terora što ga je zapamtila istorija ovog razbojničkog, janjičarskog Balkana. Crna Gora gorila je u vatri terora i davila se u krvi. Izgorjelo je preko pet hiljada kuća. Svi, koji su učestvovali u tome paklu, kao objekt zločinačkih napada, kunu se da su vjerovali, da je došao sudnji dan. Svaki član zločinačkih banda, tvrde, da je činio utisak savršenog đaka carigradske janjičarske škole“ .
    Gospodinu Grubacu smeta istina o Sekuli Drljevicu, jer je on branio pravo na opstanak Crne Gore i Crnogoraca i zato sto je razbijao velikosrpske mitove i agresivnu i asimilacionu politiku i ideologiju.

    • 0
      0

      Као прво, ред је да се представите Бодине Мирски, ако већ тражите мој осврт.
      И тако, Дрљевић је писао о тлачењу Црногораца у Краљевини Југославији и ужасном стању обесправљености свих народа у тој држави, а потом је постао чиновник државе која је спроводила расне законе, правила концентрационе логоре и хушкала Бошњаке на Србе и Црногорце подстицала ка масовним убијањима православаца, што је довело до крвопролића.
      Секули није одговарала Зетска бановина иако је у њу стала сва територија Црне Горе послије Балканских ратова, и још много проширена, а одговарала му је територија Црне Горе осакаћена Италијанима, гдје су Плав, Гусиње, Рожаје, Петњица, Тузи, Улцињ припали Великој Албанији, Бока одузета, а Пљевља ушла у састав НДХ,…
      За разлику од тога бастадура нацизма и лика који је био неадекватан, рецимо Крсто Зрнов је био против територијалног сакаћења Црне Горе и није учествовао на срамном Петровданском сабору.

    • 0
      0

      Бодине Мирски, послије ваших опсервација мој колега је рекао следеће… Johan Nagel: „Očekujem da se u čast takvih nalaza uglednih stručnjaka, organizuje neka biciklistička utrka tipa „Krvotokom Sekule Drljevića“, ili kako se od Crne Gore u srcu stiže do NDH u praktičnom političkom životu (uputstvo za početnike).“ 🙂

  9. 1
    1

    Блебетало које је на скупу лупетало глупости о историји Црне Горе је извјесни Борислав -Боро Цимеша. За оне који не знају Борислав Цимеша је Србин из Лике који покушава нешто да ућари код власти величајући усташког ратног злочинца Дрљевића.

  10. 1
    0

    Хвала господину Грубачу на опширној анализи Црногорских издајника.За око ми западе осврт о геноциду у Велици.Режимски историчар Шербо мало је изгледа ,,кратковид,,.Видим тај да га тако назовем тим кољача- Осман мулла Растодер,Ђула Мустафић,Зуфер Аговић,Саит Шахмановић,и трио Феровића Шемсо,Ризо и Шабо.И црни ,,биланс,, геноцида 673 поклано и 120 дјеце !!!! И штаб муслиманских нациста са 2000 људи !!!А на овом порталу се систематично јавља вулнетарско- балистичка багра са nick name @ istina и вријеђа потомке жртава и цио Српски род. Негира васионски злочин у Велици ??!!Е Црна Горо на шта си спала потомак качака и балиста те тобож брани од Срба.

    • 0
      0

      Halo, ko se to javlja iz Wc šolje?
      Pa Balo, bre kako me ne poznaješ?
      E pa neki ljudi ne umiju da povuku vodu za sobom pa se zbog toga Balo raskomotio i zasmrdio!

  11. 0
    0

    Gospodin Grubac potpuno napamet nesto tvrdi, a kad to uradi zaboravi da ponudi dokaze, pa to ispada kao prazna prica i ogoljena frazeologija i parolastvo bez realnog postamenta.
    Gdje ste to gospodine Grubac, utvrdili da je Sekula Drljevic bio cinovnik NDH i Pavelica. Valjda vam je poznato da on nije radio u upravnom aparatu ustaske NDH, da nije bio tamo zaposlen kao sluzbenik ili bilo kakvi cinovnik.
    Drljevic je, znate, bio advokat, a advokatura omogucava kakavu-takvu nezavisnost i samostalnu egzistenciju.
    Nemojte mi jos reci da je Drljevic bio krilnik NDH, upravnik konc-logora, ministar kod Pavelica i slicno.
    Sami znate da to nije istina.
    Drljevic je bio saradnik ustaskih vlasti, koje su mu od februara 1944. do maja 1945. dale politicki azil i tamo je Drljevic publicisticki, novinski i politicki djelovao inokosno. To je, nema sumnje, drastican Drljevicev faul, ali i pored toga Drljevic nije bio kvisling.
    Vi pripisujete Drljevicu nepostojece zlocine.

  12. 0
    0

    Autenticni dokument, ne nedokazane tvrdnje. To je naucni princip. Svo vrijeme logor na Sajmistu su držali Njemci, tada je Drljevic bio u Zemunu i nijesu valjda Njemci dali Drljevicu da krajem 1943. upravlja logorom. Kasnije su logor nekoliko mjeseci držale ustaše, a tada Drljevic nije bio u Zemunu, vec u Zagrebu (u Zagreb je otisao fedbruara 1944 i nikad se vise nije vratio u Zemun). Tvrdnje Kurapovne Marcia nemaju dokumentacionu podlogu. U pitanju je najobicnija tvrdnja bez dokaza i izmisljotina za Drljevica da je duzi period bio administator kampa u Zemunu u kojemu su muceni Jevreji. pa valjda bi o tome i Drzavna komisija FNRJ objavila autenticnu arhivu iz izvora njemackog vehmahta, SS, ustašku arhivu, Nedicevu arhivu i arhivu iz logora u Zemunu, a to nam nije poznato da je ucinjeno.
    Drljevicu se pripisuje i sto jest i sto nije. A ovo nije uvazeni Milose iz Bara.

  13. 1
    1

    Kako moze Drljevic biti narodni izdajnik a ubili su ga cetnici-narodni izdajnici? Kako moze biti zlocinac a ubijen je od strane zlocinaca? Logika je u pitanju. Zamislite se klevetnici Drljevica.

    • 1
      1

      Када се нацисти ликвидирају не гледа се у то ко је ликвидатор. Макса Лубурића је убио човјек који је био син усташе и ситни лупеж, па је био славан у СФРЈ и замало добио одликовање од Тита.

    • 1
      0

      Ист ислучај је и са атентатом на Павелића који је извршио Благоје Јововић. Благоје Јововић је у Тринаестојулском устанку био командир Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима. Послије Лијевих скретања је напустио комунисте и прешао на страну Баја Станишића. Послије рата јеизвршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса.

      • 1
        0

        Blagoje Jovovic nije ubio Anta Pavelica. Niti je pucao u njega. Za to nema dokaza, sem hvalisanja licnog pokojnog Blagoja Jovovica pred Amfilohijem i objavljenog u jednoj brosuri. Na zalost, tom samohvalisanju povjerovao je i Pero Zlatar i to uzeo u obzir u svom djelu „Meta Pavelic“. Pavelic je umro od posljedica atentata koji se zbio u Argentini, a umro je u Madridu. Nije mi zao sto je pucano na njega i sto od atentata sto je umro (dijelio je uz casu alkohola Jugoslaviju u Argentini 1954 sa dr Milanom Stojadinovićem i pravilu su i neke mape o podjeli Jugoslavije na Veliku Srbiju i Veliku Hrvatsku), ali, ipak, to sto Blagoje Jovovic tvrdi da je to on ucinio za to sem njegove tvrdnje dokaza nema, a niko drugi od svjedoka i ocevidaca to nije potvrdio, niti izvjestaji argentinskih vlasti toga doba itd. Znaci u pitanju je bila najobicnija parada. Recimo, sto na Pavelica nijesu pucali Jakov Jovovic ili Vlado Ivanisevic-Kokotan a bili su u istome gradu u Argentini dugo vremena u kojemu je bio Pavelic. To im na pamet nije padalo, a mogli su da su htjeli.
        Znaci, prica Blagoja Jovovica je samo prica i nista vise. Takvu pricu nije tesko izmisliti, a on je to uradio. Vjerovatno je imao razloga za to.

    • 0
      0

      ПОБЈЕГАО СЕКУЛЕ СА ЖЕНОМ У КЛАГЕНФУРТ ОД ПАРТИЗАНА И СЈЕДИО У КАФАНИ ЧОВЈЕК ПИО КАФУ ДОЂОШЕ ЧЕТНИЦИ У КАФАНУ КАД СУ ГА ИЗБУЦАЛИ ТАКО ЈЕ СМРЂЕЛО ПИИИИИ ВАЉДА ТАКО СМРДЕ САРАДНИЦИ АНТЕ ПАВЕЛИЋА И АДОЛФА ХИТЛЕРА,

  14. 0
    0

    Je li moguce da gospodin, tovaris, Vojin Grubac, politicki fakticki neo KGB-ovac iz Moskve, inace, dezurni analiticar, po receptu moskovske Lubjanke, tvrdi da su Drljevica ubili lovci na na naciste. Uzas. Tolika kolicina neznanja je cak ispod nivoa obdanista.
    Drljevica su ubili cetnicki emigranti Vojin Dzogas, Vaso Janjic i Vaso Stevancevic po nalogu cetnickih generala Ilije Brasica, Svetomira Djukica (koji je blisko saradjivao sa Maksom Luburicem i prepisivao se sa njim u emigraciji) advokata Ranka Brasica i cetnickog zlikovca Milutina Jelovca.
    Nijesu su ga ubili lovci na naciste, vec vrli saradnici i prijatelji nacista. Zaboravlja se cinjenica da je nacista Herman Nojbaher u dogovoru sa Nedicem izvukao Pavla Djurisica iz zatvora i da je Djurisic bio potpukovnik Milana Nedica, a da je Nojbaher predlozio nacistickom Fireru da odlikuje Pavla Djurisica gvozdenim krstom i da je Pavle bio nosilac visokog nacistickog Hitlerovog odlikovanja.
    Mrzite Drljevica, on vam je kost u grlu, sto vam je razbio četnicku velikosrpsku ideologiju i projekat „Homogena Srbija“ banjaluckog advokata dr Stevana Moljevica.

    • 1
      0

      Илија Станић, који је ликвидирао Лубурића, је био сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе. Гдје год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље. Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, поријеклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије.
      Илија Станић, свједочење: „Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он. Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“ Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“
      Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“
      Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је реална могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.

    • 0
      0

      Наравно да су Дрљевића убили ловци на нацисте. Исто као што је УДБА наредила убиства осталих нациста…
      Udbine likvidacije u Njemačkoj
      1967. godine: Marijan Šimundić, Jozo Jelić, Mile Jelić, Petar Tominac, Vlado Murat, Anđelko Pernar
      1968.: Hrvoje Ursa, Đuro Kokić, Mile Rukavina, Krešimir Tolj, Vid Maričić
      1969.: Nahid Kulenović, Mirko Čurić
      1971.: Mirko Šimić 1972.: Drago Mihalić, Josip Senić, dr. Branko Jelić
      1973.: Josip Buljan-Mikulić
      1974.: Mate Jozak
      1975.: Ilija Vučić, Ivica Milošević, Nikola Penava
      1977.: Ivan Vučić
      1980.: Nikola Miličević-Beban, Mirko Desker
      1981.: Ante Kostić, Petar Bilandžić, lvan Jurišić, Mladen Jurišić, Ivo Furlić 1983.: Đuro Zagajski, Franjo Mikulić, Milan Župan,
      1984.: Slavko Logarić 1989.: Ante Đapić

      • 0
        0

        Nahid Kulenović rodio se 5. srpnja 1929. u Brčkom. Njegov otac Džafer-beg Kulenović preuzeo je od Mehmeda Spahe vodstvo muslimana u Kraljevini Jugoslaviji, a ustašku zakletvu položio je još kao ministar u vladi Kraljevine Jugoslavije. Nakon propasti NDH, Nahid je zajedno s čitavom obitelji emigrirao iz Jugoslavije. Nastanio se u Münchenu i odmah politički aktivirao. Bio je tajnik Ujedinjenih Hrvata Njemačke i, kasnije, predsjednik njemačkog ogranka HOP-a. Uređivao je emigrantska glasila Hrvatska sloboda i Hrvatska straža. Njegov posljednji članak, u kojem kao da je predosjećao svoju skoru smrt, glasio je „I krv za Hrvatsku“.
        Dana 30. lipnja 1969. Nahid Kulenović je pronađen smrskane glave, mrtav, u kupaonici svog stana u Münchenu.
        Mirko Čurić rođen je 5. ožujka 1932. u selu Korita kod Tomislav Grada. Emigrirao je u Njemačku u travnju 1957. godine. Kao i većina novopridošlih emigranata egzistenciju je osiguravao radeći razne teške fizičke poslove. Kad je uštedio nešto novca, zakupio je i vodio jedan restoran u Münchenu. Čurić je po običaju dolazio u 8.00 sati u svoju gostionicu. Tako je bilo i ujutro 10. travnja 1969. Ovoga puta na ručki vrata našao je obješenu najlonsku vrećicu s nekakvim otpacima. Ne sluteći ništa sumnjivo, pokušao ju je skinuti s vrata. No, čim ju je dotaknuo, odjeknula je snažna eksplozija, koja je Čuriću raznijela obje ruke i rasparala mu trbuh. Izdahnuo je istoga dana u münchenskoj bolnici.
        Tijelo člana HOP-a Hrvoje Urse izvađeno je 30. rujna 1968. iz rijeke Fulde kod gradića Sandlofsa (Hessen) u SR Njemačkoj. Policijska istraga i odbukcija utvrdili su da je Ursa ubijen u noći od 26. na 27. rujna 1968. i bačen u Fuldu. Godine 1983. prolaznici su pronašli Đuru Zagajskog, člana tajnog udruženja Hrvatski revolucionarni pokret, smrskane lubanje u minhenskom Fazanskom vrtu. Marijan Šimundić umro je u blizini Stuttgarta, njegov ubojica ispalio je u njega šest hitaca. Josip Senić ubijen je dvjema kuglama, nakon čega mu je ubojica prerezao vrat.

  15. 0
    0

    Na margini jednog izvještaja, od 10. decembra 1943. godine, o političkom djelovanju Sekule Drljevića, H. Neubacher ostavio je grube primjedbe o njegovoj ličnosti: „Drljević je jedan lupež. Najprije je bio plaćen od Italijana i onda otpušten; iza toga se prikrao ustašama, i još danas je plaćen od Hrvata! Veza potpuno bez vrijednosti“. A na drugom mjestu je zapisao o Drljeviću: „Hrvatska kurva, plaćen otuda“. Uz Drljevićevo mišljenje, koje je navedeno u policijskom
    izvještaju, da se crnogorski narod u velikoj mjeri razlikuje od svojih susjeda, Herman Neubacher
    je stavio primjedbu: „Hrvatska teza, odande plaćen!“

  16. 0
    0

    Uvazeni gospodine Grubac,
    vec poodavno smo polemisali Vi i Ja. Nista strasno, a mozda i ne bas pretjerano znacajno. Da smo vodili polemiku u nekom naucnom casopisu ili u tiraznom stampanom mediju, to bi moguce imalo određeni efekat, ali, ovako, mislim da je to bio Sizifov posao i bez nekog eha ili odjeka. Drugim rijecima, skoro to je bilo, mozda je moj dojam pogresan, kao mlacenje prazne slame, ali evo i opet to sadc cinim, odgovarajuci dijelom ina Vas gornji tekst, pa kud puklo da puklo. Mozda i neko i ovo procita, pa da ne ispadne da je konkluzio identican apsurdu i da se sve svodi na zadovoljavanje licnih sujeta.
    Upucujem Vam prijekor sto ste napisali jedan jeftini dnevno-politicki i reklamerski tekst, misleci da njime mozete suspendovati ili priktiti istorijske cinjenice i argumente. U vasem tekstu bili ste maliciozni i uvredljivi i sigurno, u etnickom smislu, ovaj tekst moze biti samo ogledalo Vaseg neznanja i prilicnog nevaspitanja. Sa naucnog skupa u Kolasinu, a ja sam bio predsjednik Organizacionog odbora tog skupa, poslati su zakljuci naucnoj i laickoj javnosti, a objavljen je i zbornik radova (knjiga) pod naslovom „Dr Sekula Drljevic i Crna Gora“ (ja sam njegov/njen urednik). Posaljite preko ovog portala, ako zelite i ako mislite da treba, da Vas to zanima, adresu Vasu u Moskvi i ja cu Vam poslati postom o sopstvenom trosku objavljeni zbornik. Pa kad procitate napadajte do mile volje, samo ne sudite o necemu o cemu nemate punu i pravu informaciju. To samo Vama skodi i vodi vas u zonu intelektualnog ambisa.
    Vi o skupu u Kolasinu sudite udaljeni hiljade kilometara daleko, na osnovu, rijetkih, sturih portal-medijskih izvjestaja. Jedino je o tome TVCG-Javni servis u udarnom vecernjem Ddnevniku dao posten izvjestaj. Onaj izvjestaj iz Pobjede, necu reci da je nekorektan, ali je bio nivoa osnovne informacije da se negdje nesto zbilo i slabo vise od toga. Ocekivao sam od mog poznanika i dragog covjeka novinara Drazena Draskovica da to prikaze malo bolje i detaljnije, ali-eto nije-i ne zamijeram mu, jer vjerovatno nijesu mu omogucili da o tom naucnom skupu napise vise nego sto je.
    No, da Vas relaksiram, mgu Vam poslati i i cd sa tog skupa, ako Vas opet to zanima (a valjda zanima kad ocete da pisete o necemu i nekima i to cinite) taman tako eto da se uvjerite sto su, kako i o cemu govorili besjednici na istome njemu.
    Ali, neovisno od toga, nije Vam u redu, makar po akademskoj vokaciji, da napisete ovako los tekst, kao sto ste uradili (po narudžbi ili samoinicijatvno, ne znam, sami se izjasnite sto je u pitanju od toga), i to tekst koji je problematican sa svih strana i da dajete u njemu ocjene koje nemaju veze sa cinjenicama i realnoscu.
    Istorija je nauka, nije sredstvo propagande, te kad se upute optužbe koje se ne mogu dokazati (a to ste Vi, ne po prvi put, sada uradili), i kad padne, kad se kao kula od karata sruši optuzba (akuzacija) sto tada nastupa? U tom slucaju je onda onaj ( a u ovom slucaju to ste VI) koji optuzuje samo najobicniji klevetnik, ili, da budem pristojan, onaj koji govori neistinu. Na zalost, Vasu, a ne moju, vi ste ovim tekstom, prenesenim i na portalu Nova srpska politicka misao, pokazali da sem etiketiranja i stigmatizacije po vidjenju ili apriornim ideoloskim i personalnim politickim antipatijama, a bez osnova, nijeste relevantan naucni sagovornik na temu o dr Sekuli Drljevicu, i njegovim usponima i padovima. Da bi Vam olaksao posao i znatiželju, upucujem Vas na cinjenicu da sam svoj govor (izlaganje) na naucnom skupu u Kolasinu integralno objavio na Portalu CDM u rubrici Kolumna. To sam uradio djelimicno motivisan i time da bih javno parirao Vasem tekstu na ovom portalu, jer sam svjestan znacaja elektronskih (i internet) medija kod zainteresovanih krugova i cljnih grupa (politickih, strucnih, naucnih, laickih…)
    I ovom prilikom Vam samo saopstavam sljedeće:
    Nije Drljevic bio kao pjevac na krovu izlozen udarima vjetra, vec se borio za Crnu Goru i Crnogorce saglasno objektivnim, realnim mogucnostima, u svom vremenu. Pa i uvazeni premijer Milo Djukanovic je mijenjao kroz 25-godišnju politicku istoriju u Crnoj Gori vlastite stavove (nista novo i nepoznato kod nas i sire), ali je bio ipak na celu projekta koji je donio 2006. nezavisnost Crne Gore.
    Dakle (ovo govorim kao izvorni crnogorski suverenista iz 1990) treba u politici biti racionalan i pragmatican, nužno je uzeti u obzir ono sto je najvaznije-stvarnost-t.j. realne mogucnosti i vrijeme, okolnosti kad možete a kad ne nešto ostvariti. Kad je prerano, kad je prekasno, a kad treba da bi bilo uspjesno.
    Dr Sekula Drljevic je, po meni, bio crnogorski heroj svog vremena. Pored ostalih sikana u doba rezima KSHS/Kraljevine Jugoslavije, Drljevic je 7 mjeseci je bio u zatvoru u Sokobanji tokom 1930. godine zato sto je protivio diktaturi Kralja Aleksandra Karadjordjevica. Pred Drzavnim sudom za zastitu drzave 1930. u procesu protiv lidera HSS i SDK dr Vladimira Mačeka, Drljevic je, od strane Mačeka bio određen da bude kao njegov glavni branilac i zastupnik u svojstvu advokata, ali mu vlast dikatora sa Dedinja to nije dopustila, nego ga je zatočila u Sokobanji blizu Nisa i drzala ga 7 mjeseci zatvorenog. To je velika zrtva koju je, uz druge, podnio dr Sekula Drljevic, rodom iz crnogorske Morace. Kad je Drljevic osudio zlocin vlasti protiv demonstanata na Belvederu kod Cetinja (26. juna 1936) opet ga je rezim progonio. Drljevic jec tada, povodom beogradskog zlocina nad pobunjenim Crnogorcima, izdao jedan proglas i zbog tog proglasa proveo je u Beogradu 10 dana u zatvoru.
    Drljevic se borio i mucio za Crnu Goru i vjerovao je u njenu slobodu, sa svim usponima i padovima svojim, ali je bio bez skepse hrabar covjek i najobrazovaniji crnogorski politicar XX vijeka. Treba spoznati istinu i cijeniti je. Nista manje i nista vise od toga.
    Dr Sekulu Drljevica sz ubili cetnici velikosrpski, mrzitelji Crne Gore, a ubili su ga zato sto je Drljevic bio za Crnu Goru, a to im je smetalo do srzi.
    To je Drljevic zbog Crne Gore paktirao i „sa crnim djavolom“ vjerujuci da je jedina sansa za opstanak Crne Gore obnova njene drzavne samostalnosti, je greska, ali plemenitog karaktera. Njegova saradnja sa vodjstvom NDH i Njemcima i dijelom Italijanima j kritiku je, ali to ne umanjuje njegovu plemenitu namjeru i polozenu žrtvu na oltar otadžbine Crne Gore.
    Drljevic je proglasen politickom odlukom „ratnim zlocincem“ bez sudske presude i bez stvarnog djela. To je ideologija i politika, a ne pravo i pravda. Zadatak nauke je da objasni licnosti i fenomene u svom vremenu i okolnostima u kojima su djelovali. I nista Van toga. Dr Sekula Drljevic je, ipak, u svoje vrijeme iskoracio puno vise od drugih i imao je hrabrosti koja je mnogima bila Ahilova peta. Znacajan je i po tome sto je spoznao i pokazao licnim primjerom da Crnogorci nijesu bijeli Srbi, ni Crveni Hrvati, negoi samo Crnogorci u etnickom i nacionalnom smislu. I pored toga, tvrdio je da su potomci Ilira.

    • 1
      0

      Господине Аџићу,
      према историјским личностима који су учестовали у нацистичким пројектима се односим према максими- „конац дјело краси“! Неки су учествовали по сили и принуди, неки по својој вољи. Дрљевић је тај пут изабрао по својој вољи. Дефинитивно ми је јасно да је НДХ најгора држава која је икада постојала на Балкану. Чак је гора и од Отоманске империје, јер је Отоманска империја примјењивала силу у случају побуна, схватајући да јој је потребна раја ради сакупљања харача, а НДХ је била држава која је умјесто пореза узимала животе људи. Народ није имао избора и оружане побуне су биле неминовне. Италијански окупатор је био златан у поређењу са НДХ. Да није било злочина НДХ вјероватно и сигурно не би било разлога за озбиљније устанке. Та творевина је произвела грађански рат, у који је лукаво увукла и Бошњаке а потом уживала у међусобним сатирањима муслимана и православаца. Дакако, тиме не умањујем злочине нациста Велике Албаније због којих се у Црну Гору слило преко 20 000 избјеглица пред Тринаестојулски устанак.
      Сва писања и трањања Дрљевића о томе како је Краљевина Југославија била тамница народа су постала бесмислена чим је ушао у пројекат НДХ, која није била тамница већ губилиште народа. Хвала што сте ми рекли да је ова колумна објављена на НСПМ, то нисам знао.

  17. 0
    0

    A ko se još razuma ovom Grubaču, o svemu piše i u sve se razumije , bezlične ideološke bajkice za istomišljenike koje malo imaju veze sa činjenicama.
    Ali koga je briga kad brani „srpstvo“ , kada im za to treba istina, kada su je o do sada zborili.

  18. 1
    0

    Saradnja Pavelicevih ustasa i cetnika bila je jaka. Nikada se pop Momcilo Djujic ne bi dokopao emigracije da mu to licno i njegovoj grupi to dr Ante Pavelic nije omogucio. Bas omogucio. O tome postoji sijaset istorijskih izvora i literature. Na kraju rata saradjivali su dobro ustase i cetnici protiv NOB-a. Pa to svi znate, nista novo. Ali, ta prica nije moj svijet.

    • 0
      0

      Simone, navedi mi ime jednog četničkog komandanta kojeg su ustaše vodale po zagrebačkim javnim kućama poput Đilasa, Popovića i Velebita. Naravno, mislim na čuvene „martovske pregovore“.
      Pojedini prekodrinski četnici su održavali kontakt sa domobranima, to je opšte poznato…

  19. 0
    0

    Titova saradnja sa Nemcima

    U ponuđenom Titovom sporazumu s Nemcima piše: Partizani su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto i protiv Engleza prilikom iskrcavanja

    VEĆ početkom marta 1943. Tito je preko člana Politbiroa Centralnog komiteta KPJ Milovana Đilasa, komandanta svoje najelitnije jedinice, Prve proleterske brigade, Konstantina Popovića, i svog glavnog obaveštajca Vladimira Velebita, ponudio nemačkim vlastima u NDH sporazum o saradnji:
    – Komanda NOVJ (Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije) smatra:
    a) da u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese jedne i druge strane. Prema tome, bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena. U vezi s tim, nemačka komanda i ova delegacija morale bi da preciziraju svoje predloge o eventualnoj zoni i pravce ekonomskih ili drugih interesa.
    b) NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima.
    U toku trajanja pregovora po svim ovim tačkama, predlažemo prestanak ratnih dejstava između nemačkih trupa i NOVJ.
    ZA PUŠTANjE iz zatvora NDH nekoliko svojih funkcionera, Titovi pregovarači su ponudili da na slobodu puste nekoliko folksdojčera iz Jajca, posadu jednog ustaškog aviona, jednog nemačkog majora, 25 zarobljenih nemačkih vojnika, oko stotinu oficira, podoficira i službenika NDH, 615 italijanskih vojnika, podoficira i oficira.
    U toku ovih poverljivih razgovora, kojima je, pored dvojice visokih nemačkih oficira, povremeno prisustvovao i Pavelićev izaslanik, inspektor Čermak, Titovi delegati su saopštili:
    – Partizani izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske (kvislinške) države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika.
    – Partizani žele da vode borbu samo sa četnicima, a nemačke trupe nisu napadali, već su se branili kada su ih nemačke snage napadale.
    – Partizani su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja (na Jadransko more).
    NEMCI su ovim razgovorima pridavali toliki značaj da je zbog njih u Gornji Vakuf u zapadnoj Bosni, gde su pregovori vođeni, doleteo čak i Hitlerov general Aleksandar fon Ler, koji je 6. aprila 1941. komandovao nemačkim razaranjem Beograda.
    Kad su se uverili u ozbiljnost Titovih namera, Nemci su predložili da se pregovori podignu na viši nivo. Tito je to prihvatio, pa su nacisti Đilasa i Velebita avionom prebacili u Zagreb, na višednevne razgovore s Hitlerovim poslanikom u NDH Zigfridom Kašeom i generalom Glezom fon Horstenauom.
    Tu su Titovi emisari razgolitili stvari do kraja:
    – U nacionalnom četničkom pokretu mi vidimo našeg najvećeg i najopasnijeg neprijatelja, pošto oni teže da stvore Veliku Srbiju, a nas da istisnu. Pod takvim okolnostima mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u čitavoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe i interesima saobraćaja. Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bismo ih uništili.
    Sledila je ključna tačka Titove ponude:
    – Mi smo zarobljene Nemce već predali i spremni smo – bez protivusluge – da obustavimo neprijateljstva u Slavoniji i istočnoj Bosni.
    AUTOMATSKI je to značilo obustavu neprijateljstava ne samo prema Nemcima, već i prema NDH. Tito nije ostao na rečima. Svom partijskom izaslaniku u Bosni i Hercegovini odmah je naredio da bosanski partizani „čiste teren od četnika“, a da se „ne sukobljavaju s Nemcima“:
    – Najvažniji zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihailovića.
    Sa sadržajem ovog Titovog naređenja Velebit je prethodno upoznao agente Obaveštajnog odeljenja 718. nemačke divizije u Sarajevu. Nemci su s nevericom slušali, pitajući Velebita ko, u stvari, čini Titovu vojsku. Odgovorio je da 70 odsto njih čine Srbi.
    – Kako je moguće da se Srbi bore protiv četnika – bilo je sledeće pitanje.
    Velebit je odgovorio:
    – Mi smo Srbe ubedili, a i oni su uvideli, da ovde u zemlji prevlast Srba nije dobra.
    KRAJEM marta 1943, Tito se javio i Štabu Prvog bosanskog korpusa, najjače svoje jedinice u Bosni i Hercegovini. Komandi ove jedinice naredio je da ne sme „praviti nikakve akcije“ ne samo protiv Nemaca već ni protiv snaga NDH, i da „svu svoju borbu upotrebi protiv četnika“.
    NASTAVLjENA SARADNjAIako je Fon Ribentrop naložio Kašeu da se „ubuduće uzdrži od svakog direktnog ili indirektnog kontakta ili pregovora s Titom“, kolaboracija je nastavljena, jer se Tito striktno držao datih obećanja. Njegove jedinice, ne samo u zapadnoj, centralnoj i istočnoj Bosni već ni u Slavoniji, sve do kraja prve dekade maja 1943. „nisu imale nikakvih akcija“ protiv Nemaca i ustaša.
    U isto vreme, komandant Prve proleterske divizije, vodeće Titove vojne jedinice, naložio je jednoj svojoj brigadi da se „nipošto ne sukobljava sa nemačkim trupama“, a petnaestak dana kasnije i Tito je ovom komandantu depeširao da se „ni po koju cijenu“ ne upušta u borbu sa Nemcima.
    Posle dogovora njegovih pregovarača sa Nemcima, ustašama i fašistima, Tito se tih dana javio i svojim vojnim izaslanicima u Slavoniji. Od njih je tražio da svojim diverzantskim grupama „smjesta narede da ne vrše diverzije na pruzi Beograd – Zagreb“.
    To je izuzetno odgovaralo i Nemcima i ustašama. Nemcima zbog slanja vojske i oružja na sovjetski front, a ustašama zbog zaštite njihovih logora smrti u Jasenovcu i Staroj Gradiški, u kojima su od 1941. na bezočan način pobili više desetina hiljada Srba, Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista.
    SEPTEMBRA 1943, pola godine posle pregovora u Gornjem Vakufu i Zagrebu, Tito je glavnom štabu svojih snaga u Hrvatskoj poručivao da se klone borbe sa Nemcima:
    – Neke jače borbe s Nijemcima izbjegavati dok ne dođe do jače demoralizacije kod njih.
    Nemačke interese za kolaboraciju s Titom najpotpunije otkriva telegram koji je sredinom aprila 1943. Zigfrid Kaše iz Zagreba poslao Hitlerovom ministru inostranih poslova Joakimu fon Ribentropu:
    – Borbe između Titovih bandi i Mihailovićevih četnika, koje neposredno pratimo, jako slabe obe strane, a nas pošteđuju žrtava.
    Tita je od formalnog potpisivanja ovog sporazuma spasla Moskva. Kad je saznao da Tito šuruje sa Nemcima i ustašama, Staljin se naljutio kao ris:
    – Nas čudi to što Vi mijenjate zarobljenike s Nijemcima, što šaljete k njima delegate koji vode svakakve pregovore s Nijemcima, a takođe i što je njemački poslanik u Zagrebu izrazio želju da se lično sretne s Vama…
    – Nije li to sve povezano s politikom Nijemaca da iskoriste Vaše ljude radi raspaljivanja međusobne borbe među samim narodima Jugoslavije.
    – Molimo objašnjenje po ovom pitanju.
    Tito se dovijao, tvrdeći da su njegovi bliski saradnici išli u Zagreb da „nabave lijekove protiv tifusa itd.“, a ne da Nemcima i ustašama nude saradnju u borbi protiv Mihailovića i Engleza.

  20. 0
    0

    Tako je govorio Milo Dj.

    1991.
    „Crna Gora je opstala kao ostrvo slobode kada su drugi bili porobljeni, pa zašto sada ne bi mogla opstati kao ostrvo komunizma“

    „… i šah sam omrznuo zbog šahovnice“

    1993.
    „…nijedan zakon ne smije biti smetnja poslu koji je u interesu Crne Gore“ ( kada je sa gazda Jezdom sklopio ugovor oko zakupa Svetog Stefana)

    1992.

    “Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fašističke snage u Hrvatskoj i Sloveniji pokušavaju da unište sve ono što je stvoreno od 1945. godine do sada. Ponosan sam da u ovim istorijskim trenucima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije”

    “Tek ću da budem bogat kada budem prestao da se bavim politikom.”

    “Ponosni smo na srpsko porijeklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda. Zato i vjerujemo u zajedničku budućnost i prosperitet.”

    “Što se tiče straha od Srbije, time pokušava politički manipulisati jedan broj ljudi, nasljednika ustašoidne politike Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije, politike razbratništva sa srpskim narodom. U svojoj zaslijepljenosti mržnjom, oni izmišljaju etnogenetske teorije o tome da smo iz Male Azije, pričaju kako je naše pismo latinično a vjera nam katolička… I to sve s namjerom da dokažu našu autohtonost i posebnost u odnosu na Srbe.”

    „Porucujem Liberalnom savezu i nekim drugim manje uticajnim partijama koje se vrlo zalažu za otcepljenje da su osvojili 12-13 odsto biračkog tela, pa im se upravo toliko i poklanja pažnje”.

    o novinarima / izjava iz 1994:

    “U posljednje dvije godine nijedna profesija nije doživjela sunovrat kao novinarska”
    “…vlada je odoljela iskušenjima da se upusti u dnevno i primitivno polemisanje sa lažima i bezobrazlucima koje su autori iznosili”

    “Ja, niti bilo ko od nas u rukovodstvu, ne stidimo se reći da smo komunisti niti da želimo nastavljati izvornu komunističku ideju.”

    “Ljevičar sam u duši zato što bih volio da živim u državi socijalne pravde.”

    „Zajednička država ima slobodarski i antifašistički karakter zato što njihove vladajuće partije baštine četvrti, sedmi i trinaesti jul”

    1992.

    ”Svaki pametan Crnogorac i svaki pošten čovjek u ovoj zemlji sa prezirom pominje ime izdajnika Jevreme Brkovića, koji je iz lične sujete izdao svoj narod i sada daje antijugoslovenske izjave po Zagrebu, dok ustaše, ponovo kao 1941. godine, krvave svoje kame na nemoćnim srpskim civilima„

    „Na Kosovu je napadnuta Jugoslavija. Kosovo je bedem srpskog i crnogorskog naroda koje ne može pasti dok je nas i pokoljenja naših potomaka. Nebrojeno puta smo rekli: Kosovo se mora braniti svim sredstvima” , Andrijevica 13. jul 1990
    Mi smo već istanjili avnojevske granice između Crne Gore i Hercegovine, odnosno između istocne Bosne i Crne Gore. Dosta je srpski narod robovao bratstvu i jedinstvu, avnojevskoj, Titovoj Jugoslaviji, pa, čak, i zamislima Aleksandra Karadjordjevica da popravi Jugoslaviju“

    1998.
    „Zbog vjekovnih bratskih veza. Zajedničke krvi u svim ratovima prolivene, zbog vjekovnog sna najboljih Crnogoraca i Srbijanaca, zbog izvjesno bolje zajedničke budućnosti, Crna Gora se i otvorenog srca opredijelila za život u zajedničkoj državi sa Srbijom.“

    1999.
    „Crna Gora nije Slovenija, ona je sastavni dio Jugoslavije i to želi i da ostane…”

    „Nasa je primarna ideja da svoje ovakve ambiciozne planove realizujemo kroz nasu zajednicku državu Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja predstavlja i nas svjestan izbor i nas strateski interes. Mislimo da je lakse i bezbolnije, posebno na Balkanu, mijenjati promasenu politiku i njene aktere, nego granice. „

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here