Секула Дрљевић није био ратни злочинац, али јесте био колаборациониста

Пише: Новак Аџић

(Одговор господину Војину Грубачу) 

Опет је господин Војин Грубач кренуо у харангу на одавно убијеног др Секулу Дрљевића, позивајући се на књигу/памфлет екстремног великосрпског националисте др Растислава В. Петровића, која скоро и да нема никакву научну вриједност, већ представља идеолошко-политичко пропагандно и агитационо штиво настало са унапријед постављеним циљем да се а приори денунцира, оклевета и стигматизира Дрљевић као „црногорски усташа“, „издајник“, „сепаратиста“, „непријатељ“, „слуга Анта Павелића“ и слично.

Тој консидерацији г. Војина Грубача и његове идеолошке и политичке сабраће и инспиратора, супротстваљају се очигледне историјске и правне чињенице. Раније сам се, у више наврата, критички осврнуо на Дрљевићеве политичке заблуде и промашаје учињене током рата (1941-1945) и то понављати нећу. Мој став је као антифашисте и антинацисте, односно, модерног социјал-демократе, идејног сљедбеника политичке идеологије Макса Адлера, Августа Бабела, Едуарда Бернштајна, Карла Кауцког, Карла Ренера, Ота Бауера, Кемала Ататурка, Фридриха Еберта, Вили Бранта итд. Но да видимо које био др Секула Дрљевић и што је чинио. Што год да је чинио ратни злочинац није, и уопште није злочинац.

Секула Дрљевић окарактерисан је ратним злочинцем, политичком и идеолиошком одлуком, а не судском пресудом. Земељска комисија Федералне државе Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 20. фебруара 1946. године донијела је одлуку, А.К 22/46, број 21987 о утврђивању злочина др Секуле Дрљевића. У тој одлуци, поред осталог, за Дрљевића се каже да је стар 62, године, да је по народности Црногорац, да је „министар Црне Горе“ по положају и чину, да је његово „мјесто сталног боравишта, Цетиње, посљедње боравиште Загреб“, да је „сада у бјекству“. У тој одлуци рубрика која носи назив „жртве злочина“ (оштећеници) је потпуно празна. Карактеристично је да у тој рубрици није наведен ниједан његов ратни злочин, према томе, нема именованих и описаних конкретних, појединачних жртвава злочина, оштећеника. То је и разумљиво, јер Дрљевић није починио ни један ратни злочин, односно, није продуковао жртве, па не може бити одговоран за нешто чега нема и није било, а то значи да су непознати и непостојећи његови „злочини“, који му се због политичког, пропагандно-публицистичког рада стављају на терет и душу.

У тој одлуци, у рубрици „Кратак опис и квалификација злочина“ наведена је његова политичка и публицистичка активност која се састојала најчешће у цитирању извода из његових новинских чланака. Та одлука је са пропратним писмом 20. априла 1946. године достављена на даљи поступак јавном тужиоцу за град Загреб. У вријеме предузимања тих радњи, др Секула Дрљевић није био у бјекству, како се навело, већ је био мртав. Убијен је од стране четничких емиграната у Јуденбургу у Аустрији 10. новембра 1945. године. Тада су четници у једном сабирном центру заклали Секули Дрљевића, његову супругу Марију и њихову служавку. Тај податак у вријеме доношења поменуте одлуке није био познат њеном доносиоцу.

Међутим, др Секула Дрљевић никад није осуђен за ратне злочине, јер судски се никада није одлучивало о тој политичкој одлуци. Дакле, не постоји судска одлука којом се утврдило да је Секула Дрљевић крив и осуђен за ратне злочине. Није познато да је против њега официјелно подигнута оптужница од стране јавног тужилаштва, нити да је Окружни народни суд у Загребу икада судски одлучивао о Одлуци којом је Земаљска анкетна комисија прогласила одговорним Секулу Дрљевића за „ратне злочине“. Дакле, са правног становишта, др Секула Дрљевић не може бити ратни злочинац, јер правосудне власти никада нијесу разматрале и одлучивале о судском утврђивању о његовој одговорности. Разлози за то, вјероватно су били накнадно сазнање да је др Секуле Дрљевић мртав или да није прикупљено довољно доказног материјала да се може оптужити од стране тужилаштва и судити му од стране надлежне судске власти. Дрљевић је проглашен политичком одлуком „ратним злочинцем“ због свог политичког јавног говора, политичких ставова. Учињено је то из идеолошких побуда, а инкримнација и деликтуозност била је вербалног карактера и представља политичку осуду због вербалног деликта.

Најзад, Секула Дрљевић никад није ни неправоснажно, ни правоснажно осуђен у судском поступку да је ратни злоцинац. Никада одлука из 1946. против Секуле Дрљевића није правно, судски процесуирана. Окружни народни суд у Загребу никад није судски процесуирао ту одлуку-оптужбу, тако да Дрљевићу, који је од 10. новембра 1945. године био мртав, никада није суђено и никада није био судски осуђен, ни inter vivos, ни mortis causa или post mortem. Зато, са кривично-правног стајалишта Дрљевић је екскулпиран, јер није доказано ни пресуђено да је ратни злочинац. Судска правомоћна исправа о томе никада није донијета, па према томе не постоји. А политичка одлука и оптужница је једно, пресуда је друго. Свако је невини док му се правоснажном пресудом у законитом судском поступку на којему је имао право на одбрану не доказе кривица. То је основа пресумције невиности из кривичног права.

Савић Марковић Штедимлија, на саслушању 2. новембра 1955. године у просторијама истражног центра суудског округа Загреб, описује свој разговор са др Секулом Дрљевићем концем 1941. године, кад се Дрљевић, неко вријеме, прије него што је отишао за Земун, по повратку из конфинације из Италије, заправо, бјегству, склонио, у строгој тајности, из предострожности да га Италијани не ухапсе, у санаториј др Ђура Вранешића на Зеленгају (Загреб). У томе санаторију, ђе се Дрљевић склонио и био неко вријеме у намјерној изолацији, скривеног идентитета под туђим именом, Штедимлија је више пута посјећивао Дрљевића на његов позив, којег му је преносио др Ђуро Вранешић, и са њим разговарао и о политичким приликама. Између осталог, и о Дрљевићевом ангажману око фиктивног проглашења независне Црне Горе под италијанским протекторатом, које се збило на Петровдан 12. јула 1941. на Цетињу. Према казивању Штедимлије, Дрљевић му је објашњавао свој однос према Италијанима.

Штедимлија с тим у вези говори: На Цетињу је водио разговоре са тадањим цивилним гувернером, па да су по његовом мишљењу Талијани сувише препотентно наступали у својим захтјевима. Он је увидио да ионако све што се са талијанске стране ради у Црној Гори може се одржати само до краја рата, а да тада Талијани уопће неће више моћи очекивати одржање својих ратних установа. Што је он пошао на попуштање и сагласио се за неке декларације под условом да ће Талијани са територија Црне Горе у року од три мјесеца повући своје трупе на границе и предати сву власт Црногорцима… Дрљевић је рекао да је имао прво потребу биолошког очувања Црногораца и уклањање гарнизона из саме Црне Горе. По његовом мишљењу паралелно са овим преговорима које није водио он сам него тек као други преговарач, а први је био Јован Поповић, водио је на другој страни преговоре генерал Бироли са неким личностима које су се касније истакле као четнички прваци. Он је увјерен да је постојао антагонизам између цивилне и војне власти и да је побиједила војна власт (Савић Марковић Штедимлија, на саслушању 2. новембра 1955. године у просторијама истражног центра суудског округа Загреб).

Дрљевић је од 18. маја до 12. јула 1941. године био члан „Савјетодавног вијећа Црногораца“, којег је формирао својом одлуком италијански цивилни комесар за Црну Гору гроф Серафимо Мацолини. Цивилни комесаријат за Црну Гору формиран је наредбом команданта италијанске војске у Албанији генерала Уга Кавалера 28. априла 1941. године. За цивилног комесара у Црној Гори постављен је гроф Серафимо Мацолини, функционер италијанског МИП-а. Комесаријат је био потчињен команданту италијанске војске у Албанији. Мацолини је своју мисију у Црној Гори започео 30. априла 1941. године. Распуштен је Привремени адмистративни комитет за независну Црну Гору, формиран 17. априла 1941. године, Мацолинијевом одлуком од 5. маја 1941. године. Цивилни комесар гроф Мацолини је 18. маја 1941. године формирао „Савјетодавно вијеће Црногораца“ („Consulta“), које је имало консултативни карактер; које ће давати мишљења кад се то од њега затражи, али оно никакве одлуке није могло доности, нити издавати наредбе или подузимати било какве радње које би значиле вршење власти. Чланови „Consulta“ били су: Михаило Ивановић, почасни предсједник, Јово Поповић, предсједник, те као чланови без функција: Петар Пламенац, Душан Вучинић, др Секула Дрљевић и прото Симо Мартиновић. (Виђи о томе: „Глас Црногорца“, број 2. од 25. маја 1941. XIX, стр. 2 и др Радоје Пајовић, „Контрареволуција у Црној Гори – четнички и федералистички покрет 1941-1945“, Цетиње, 1977. стр. 55-56).

Међутим, у процесу одлучивања гроф Серафино Мацолини је вршио апсолутну власт и „Consulta“, чији је један од чланова био и др Секула Дрљевић, није имала прерогативе никакве власти, већ је имала искључиво савјетодавну улогу, ако се укаже за тим потреба. Одлуком шефа италијанске фашистичке владе Бенита Мусолинија 24. јула 1941. године формиран је италијански Гувернаторат за Црну Гору са сједиштем на Цетињу. Армијски генерал Пирцио Бироли је 25. јула 1941. године стигао на Цетиње, а дан касније преузео је цјелокупну војну и цивилну власт у Црној Гори. Бироли је политички стао на становишту да је немогућа и бесмислена успостава независне Црне Горе. Црногорски индипендисти који су себи дали незванични наслов „Комитет за независност Црне Горе“, међу којима је био и др Секула Дрљевић, настојали су приволити Биролија да допусти црногорској делегацији да оде у Рим и да Декларацију Петровданског сабора предају италијанском краљу, те да Краљ Италије именује регента с краљевским овластима за Црну Гору и да Црна Гора добије што прије своју владу. У том смислу су му се чланови тог Комитета обратили 5. августа 1941. године. Ускоро је стигао одговор од стране италијанске владе, која је уважила Биролијеве сугестије, а које су значиле одбијање приједлога Комитета којег су чињели: Јово Поповић, Михаило Ивановић, Душан Вучинић и др Секула Дрљевић.

Пирцио Бироли је крајем августа 1941. године формирао провизорни орган власти чији би чланови обављали функције комесара до коначног формирања Владе. У том провизорном органу за комесара за унутрашње послове именован је др Секула Дрљевић, а за његовог помоћника др Божо Кривиокапић. Међутим, тај орган убрзо је распуштен, а гувернер Бироли је ослонац за италијанску политику нашао у снагама четничке великосрпске оријентације, одстрањујући врло брзо др Секулу Дрљевића из политичког живота Црне Горе на тај начин што га је реално приморао да напусти Црну Гору и конфинирао га неко вријеме у Италију. Заправо, Пирцио Бироли је, кад се вратио из Рима, ђе је боравио мјесец дана, 6. октобра 1941. године донио одлуку да је Јово Поповић и Секула Дрљевић протјерају из Црне Горе. Тог дана је Дрљевићу и престала формална дужност комесара за цивилне унутрашње послове. Дрљевић је неколико дана доцније отишао за Сан Ремо, из којега се током децембра 1941. илегално вратио у Загреб, па потом отишао за Земун.

Своје погледе на црногорски државни, етнички и национални идентитет Црногораца, које је изложио у свом говору на Цетињу 12. јула 1941. године, др Секула Дрљевић износи и својим сљедећим ријечима, саопштеним 30. августа 1941. године преко Радио Цетиња: Црна Гора, прво под именом Дукље и Зете, па онда под именом Црне Горе, постоји већ преко хиљаду година. Тако дугим државним животом не може се похвати ниједна земља на Балкану, осим Грчке… Чињеница што је црногорски народ успио кроз толике вјекове одржати своју државу, несумњив је доказ његове политичке мудрости (Цитиране ријечи су извод из говора др Секуле Дрљевића објављеног на Радио Цетињу 30. августа 1941; Говор др Секуле Дрљевића преко радио Цетиња налази се сачуван у Централној народној библиотеци Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, инв. Бр. В-28695. У аутентичном облику, у факсимилу, објавио га је и др Данило Радојевић у својој књизи „Др Секула Дрљевић-Политичка мисао“, Подгорица, 2007. стр. 458).

У чланку „Црна Гора“, „Граничар“, Земун, год II, број 50, од 18. просинца 1943. стр. 1., др Секула Дрљевић се супротставио уклапању Црне Горе у федеративну државу, развијајући доказни поступак о вишеструким посебностима црногорског народа, његовом историјском путу, специфичној организацији црногорске државе, етичким особинама које су исказане у највећем дјелу црногорске књижевности, Горском вијенцу, о карактеристикама „црногорославља“ и, по први пут, о посебном црногорском етничком поријеклу. На тај начин је Дрљевић апеловао да се не понови грјешка Паришке мировне конференције (1919) и не створи држава која нема будућност, пише др Данило Радојевић.

У земунском „Граничару“, година III, бр. 2, Земун, 8. сијечањ 1944. године, страна 1 др Секула Дрљевић говори и о злочиначкој и завјереничкој терористичкој српској организацији „Црна рука« и о погибији, уништењу четничког штаба код манастира Острога 1943. године. Дрљевић пише да четнички команданти Блажо Ђукановић и други који су потучени били су агенти Београда и да су палили куће црногорским сељацима у вријеме од 1919. до 1925. године. Дрљевић у томе чланку пише да су црнорукци поубијали огроман број Црногораца, што је објективно историјски тачан податак, јер је један од главних црнорукаца који је убијао, палио, мучио и затварао Црногорце био и пуковник Стојан Поповић, а да је у акцији злочина над црногорским народом учествовао као тада српски мајор, а каснији бригадни генерал и четнички командант Блажо Ђукановић.

У чланку „Потребна опомена“, „Граничар“, год III, број 23, од 5. коловоза 1944. страна 1, др Секула Дрљевић, поред осталог, пише о опасности која пријети од цинцарског духа из Београда, говорећи да тај дух намјерава да изврши експанзију над што већим бројем сусједних земаља и да све српске терористичке организације, још од 1903. године, у које убраја четнике и „Црну руку“ раде на томе, те да су вазда спремни на најгоре злочине за интерес београдског цинцарског империјализма. Он опомиње на опасност од четничких црних тројки, чије се оштрење ножа чује са Калемегдана. Дрљевић наводи и злочин четничких „црних тројки“ Павла Ђуришића које су почетком јула 1944. године у Котору убиле др Божа Кривокапића, потпредсједника Црногорске федераистичке странке.

Током Другог свјетског рата др Секула Дрљевић је био против не само постојања Краљевине Југославије, која се распала у ратном сукобу, већ и уоште против постојања Југославије као заједничке и јединствене државе Јужних Славена. Тиме је промијенио, ревидирао свој ранији, од 1918. године посебно екпонирани, став да је, насупрот централизму, унитаризму и хегемонизму Србије, опредијељен за федералистичку државу Јужних Словена, односно, за, како је сам често истицао Заједницу удружених земаља, те за равноправност и субјективитет Црне Горе у њој. Дрљевић је још 1941. године поздравио ратни распад Краљевине Југославије, коју је сматрао вјештачком версајском творевином доживљавајући њен крах то ослобођењем Црне Горе од 22-годишњег српског ропства. Говорећи о Југославији, њеном постојању, трајању, смислу, начину живота, њеном распаду др Секула Дрљевић 25. октобра 1944. године у једном чланку пише, између осталог и ово: Једна од наказа, коју је створило лудило побједе или како свемоћни кажу право мача, звала се Југославија. (Видјети о томе Дрљевићев чланак објављен у листу који је излазио у НДХ, „Хрватски народ“, од 25. X 1944, страна 3, насловљен „Велики и мали народи“)

И сам Дрљевић је тада објашњавао да је раније за федерализам био из политичке прагматике, а да се иза његових залагања за федералну Југославију у ствари налазила његова намјера да оснажи црногорску државну идеју; да ојача идеју и политику у погледу обнове, односно, трајања црногорске државности, те да се сам, као опозициони политичар, пред владајћим режимом, којему се противио, максира, заштити од прогона.

Није спорно да је др Секула Дрљевић био антикомуниста и колаборациониста са окупатором, али треба рећи да је он имао разумијевања и ријечи оправдања, као и осјећај особног задовољства када су црногорски партизани остваривали успјехе у ратном војном обрачуну са четницима, припадницима равногорског великосрпског пројекта, које је, иначе, Дрљевић сматрао највећим непријатељима Црне Горе. На примјер, кад су припадници Пете црногорске бригаде октобра 1943. године разбили четничке снаге из Црне Горе у манастиру Острог и ликвидирали њихове вође генерала Блажа Ђукановића и пуковника Баја Станишића, др Секула Дрљевић је поздравио тај партизански успјех.

Др Саво Башовић, црногорски суверениста који је сарађивао са Секулом Дрљевићем и који је касније постао близак са НОП-ом и комунистима, у изјави на саслушању, коју је дао у Сарајеву 7. јуна 1945. године, с тим у вези, наводи и то да му је Секула Дрљевић говорио да се нерадо изјашњава против партизана и да савјетује свим пријатељима да то исто чине. Вјерујем да је прецјењивао снагу четника и чврстоћу њихових вањско-политичких упоришта, а то и по томе што је знао рећи да у датом моменту би могао постати савезник партизана. Приликом догађаја у Острогу написао је чланак у којем је рекао да Свети Василије кажњава Ђукановића и другове за 1918. годинеу, и да ту казну извршује црногорски народ, тврди др Саво Башовић о ставу др Секуле Дрљевића приликом погибије четничких команданата из Црне Горе у Острогу крајем 1943.- године.

Секула Дрљевић је у чланку „Питам Београд“, поред осталог, написао и ово: Београде, упамти! О Црногорским репарацијама, које си опљачкао биће говора, али о проширењу твоје владавине на Црну Гору не може бити ни говора! Данашњим твојим подвалама само јој више загорчаваш и онако горку судбину Црне Горе. Питам Београд, кад ће једном престати бити несрећа за своје сусједе. („Спремност“, број 104 од 20 фебруара 1944 године, страна 3.)

Током Другог свјетског рата, др Секула Дрљевић је, силом прилика, али, стратешки погрешно, изабрао као савезнике за остварење идеје о обнављању независности црногорске државе силе Осовине (Италију и Њемачку) и њихове марионетске савезнике попут усташке НДХ и Анта Павелића, што је, добрим дијелом, и резултирао његовим фаталним завршетком. Дрљевић је у Земуну и Загребу од 1942. до 1945. године одржавао контакте са појединим њемачким официрима и дипломатама, као и извјесну ограничену сарадњу са појединцима из вођства НДХ, док је 1944-1945. боравио у Загребу (др Антом Павелићем др Николом Мандићем, др Антом Никшићем, др Мехмедом Алајбеговићем…). На позив усташког Поглавника НДХ, Секула Дрљевић се срео у званичној аудијенцији са др Антом Павелићем 21. фебруара 1944. године. Од Павелића је Дрљевић тражио подршку и посредовање у пропагандом раду код Њемаца да они подрже његове планове око успостављања независне Црне Горе и да спријече план њемачког министра за југоисток Хермана фон Нојбахера око успостављању заједничке државе Црне Горе и Србије, што је форсирао предсједник српске марионетске владе генерал Милан Недић. У Земуну је Дрљевић одржавао политичке контакте и сусрете са земунским усташким вођом Иваном Плешом, чији је отац био у Сурчину првак ХСС и Дрљевићев блиски политички сарадник.

Дрљевић је као главне непријатеље Црне Горе током II свјетског рата означавао четнике Драже Михаиловића, те снаге и политику Милана Недића и Николаја Велимировића. Није спорно да је потоњи савезник др Секула Дрљевића током другог свјетског рата био поглавник усташке НДХ др Анте Павелић. Избор његовог посљедњег савезника је његова трагична грешка и заблуда и то се тешко може аболирати. Изгледа да је силом прилика др Секула Дрљевић прихватио сарадњу са Павелићем, јер то се збило након његовог прогона из Црне Горе и губитка простора за политичко дјеловање након губљена ослонца код Италијана, мада је то било доба кад је Дрљевићу слабио инстикт за политичку далековидост и за реалније промишљање ратне ситуације.

Треба рећи да Савић Марковић Штедимилија на свом саслушању у Загребу 1955. године наводи и то да је др Секула Дрљевић тврдио да су Анте Павелић и усташке власти у НДХ привремена и пролазна појава у Хрватској и да се након рата неће моћи одржати, те да он, Дрљевић, жели да сачува односе са својим старим пријатељима и природним савезницима из Мачекове Хрватске сељачке странке. Штедимлија, на свом саслушању у Загребу, пред истражитељима 1955.године казује да је др Секула Дрљевић знао често пута казати да ће се ти Црногорци који су сада најватренији комуунисти једнога дана горко опећи о Стаљиновој чизми као што су се опекли многи ујединитељи послије 1918. године на чизми краља Александра. Био је увјерен да ће се послије рата питање Југославије рјешавати не по вољи самих њених народа и вјероватно не у оквирима старих граница него на много широј основи. Он ми је говорио да се усташе неће моћи одржати у НДХ, али да Хрватска сигурно неће изгубити неку врсту своје самосталности. По његовом мишљењу усташки покрет је био привремена појава која је требала трајати само до краја рата и због тога што налази на подршку од стране Њемаца и Италијана. У то вријеме о својим политичким плановима није говорио и ја сам имао утисак да он тада није ни имао никаквих планова што је уосталом постало јасно и касније када се он повукао у Земун и остао далеко од свих политичких акција. Познато ми је, да он тада није желио да се јавно појављује игдје пред службеним лицима НДХ-а макар да је међу њима имао неколико личних познаника. Он је наглашавао да жели да његове везе са првацима НДХ остану у оквиру личних веза на бази пријатељства из ранијих времена и да не добију никакав политички карактер. То сам ја разумио као његову жељу да сачува свој ауторитет пред емигрантским вођством ХСС-а, али о томе нијесам никада добио од њега јасно објашњење. Напротив, имао сам и тада утисак да је он присталица методе ишчекивања, а не активног уласка у било какве политичке акције (Записник са саслушања Савића Марковића Штедимлије од 2. XИ 1955 у Загребу).

Да је др Секула Дрљевић озбиљно и опасно погријешио што је већину II свјетског рата провео у Земуну и Загребу и под патронатом Павелића и НДХ то је чињеница, коју није могуће оспорити. Да је водио разговоре, имао контакте и одржавао извјесне везе са њемачким дипломатом у Загребу Кашеом то је неспорно, као и са поједим њемачким официрима у Земуну и Загребу, као што је неупитно да је своју политичку судбину стратешки политички погрешно везао током II свјетског рата за силе Осовине, прво за Италију, али врло кратко, а потом и за Њемачку, али његови захтјеви за независну Црну Гору нијесу у суштини подржани ни од Италијана ни од Њемаца. На основу одређених историјских извора и историографске литературе намеће се закључак да су се поједини усташки функционери из НДХ односили према Секули Дрљевићу као према свом савезнику. И то, разумњиво, није за оправдање, још мање за похвалу.

Позната историчарка др Фикрета Јелић-Бутић у књизи „Четници у Хрватској 1941-1945“, Загреб, 1986, стр. 243-244, пише и ово: Између црногорских сепаратиста и усташких врхова постојале су везе од 1941. године. Оне су у Загребу поглавито одржаване преко публициста Савића М. Штедимлије, који је ондје 1941. организирао тзв. Црногорски уред. Акција на тој линији особито је појачана након капитулације Италије. Тада је Секула Дрљевић, вођа десничарско-сепаратистичке фракције Црногорске федералистичке странке, појачао своју акцију око рестаурације црногорске државе, тражећи помоћ од Нијемаца. Успостављени су додири с њемачким посланством у Загребу преко Штедимлије, који је пренио Дрљевићева гледишта.

Дрљевић је тражио помоћ Нијемаца за, акцију сепаратиста око преузимања власти у Црној Гори, обећавајући да би тиме биле поражене снаге НОП-а. Истодобно су успостављене и везе с владом НДХ како би се и од ње добила подршка и помоћ за ту акцију. Влада НДХ је показала интерес, јер је усташко водство тиме добивало савезника и носиоца концепције разбијања Југославије и стварања више засебних држава на њеном тлу. Дрљевић се у прољеће 1944. настанио у Загребу и у српњу основао Црногорско државно вијеће као привремену владу, са задаћом да буде носилац даљње акције остваривања идеје оснивања црногорске државе.

Њемачко посланство у Загребу упутило је Дрљевића да се обрати Неубацхеру, који је био носилац пројекта уједињавања контрареволуционарних снага у Србији, Црној Гори и Албанији ради успјешнијег супротстављања НОП-у. Дрљевић, међутим, није с те стране наишао на очекивану подршку, што је значило да треба још више интензивирати акцију код Нијемаца. Стога је био ангажиран и бивши новинар из Никшића Душан Кривокапић, који је био настањен у Берлину, и на кога је Дрљевић рачунао у жељи да се приближи њемачким политичким врховима. Такођер је, с истом задаћом упућен у Беч Штедимлија, који је ондје радио под окриљем Министарства вањских послова НДХ.

Дрљевић је особито био заинтересиран да организира властите оружане снаге, при чему је мислио и на укључивање црногорских четника. У просинцу 1944. четничка групација у Црној Гори, под командом Павла Ђуришића, која је имала око 7000 људи, припремала се заједно с Нијемцима за повлачење из Црне Горе. Те су снаге у повлачењу повећане на око 8700 људи. Ђуришић се са својом групацијом повлачио преко источне Босне и у Требави се састао с Михаиловићем. Михаиловићевој сугестији да се четничке снаге врате »у герилу«, јер је то гледиште Врховне команде, Ђуришић је супротставио план повлачења на запад, у Словенију, с циљем да се ондје створи заједничка фронта против снага НОП-а. Добивши подршку својих помоћника, он је успио код четника створити расположење за даљње повлачење, тј. против Михаиловићеве концепције. То је утјецало и на стварање напетих односа с Михаиловићем. Истодобно је Ђуришић успоставио радио-везу с Недићем, изражавајући му спремност да с великом групацијом од око 15.000 четника и око 1500 избјеглица из Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине дође у Словенију. Његов приједлог је наишао на здушну подршку Љотића и Ђујића, који су се заузели код Нијемаца да се омогући долазак четничкој групацији у Словенију. Љотић је, уједно, преко свог посебног емисара покушавао придобити и Михаиловића да и он са својим снагама дође у Словенију. Међутим, то није успјело, а Ђуришић је наставио кретање према западу. Придружио му се и Баћовић с групацијом херцеговачких четника и Романијским корпусом. Због разлаза с Михаиловићем Ђуришић је наставио додире с Дрљевићевим представницима, заинтересиран у првом реду за пријелаз четника преко НДХ. У преговорима до којих је дошло с Дрљевићевим представницима у Добоју, по свој прилици почетком ожујка 1945, Ђуришић је пристао да склопи споразум. У Загребу су се 16. ожујка састали с Дрљевићем Ђуришићеви делегати Бећир Томовић, Милан Пилетић, Душан С. Павловић и Вукосав Дрљевић. Сачувани записник тог састанка садржи текст споразума који је том приликом углављен. Он гласи:

1) Црногорска војска која се сада налази под командом официра Црногораца на подручју Независне Државе Хрватске у будуће ће се звати Црногорска Народна војска и признаје се војском Црногорске Народне Организације; којој је циљ борба за успоставу слободне Црногорске Државе.

2) Црногорско Државно Вијеће, које је врховна власт Црногораца у емиграцији, Црногорска Народна војска признаје својом врховном влашћу, а предсједника Вијећа и вођу Црногорске Народне Организације, др Секулу Дрљевића својим врховним командантом и обавезује се покоравати се његовим наредбама.

3) Црногорска Народна Војска обавезује се положити под дром Дрљевићем или његовим изаслаником заклетву коју полажу сви чланови Црногорске Народне Организације, тј. заклетву вјерности Црној Гори и борби за успоставу самосталне Црногорске Државе.

4) Све одредбе овога записника ступају на снагу даном његовог прављења и подписа присутних.

Према том споразуму, Ђуришић је постао оперативни командант Црногорске војске, који даље заповиједи издаје у име Дрљевића. Дрљевић је подузео код власти НДХ мјере за прихваћање рањеника и болесника, којих је потом око 2700 пребачено преко Саве и смјештено у Старој Градишки. С друге стране, и Михаиловић је подузео акцију, оцјењујући Ђуришићев поступак као „чисту издају“ извршену у корист Дрљевића. Свакако је Дрљевићу и био један од главних циљева да се постигнутим споразумом придонесе разбијању Михаиловићеве четничке организације. Међутим, Ђуришић није остао равнодушан на Михаиловићеву оптужбу, па је кренуо другим правцем, десном обалом Саве према Мотајици и Лијевча пољу. Дрљевић је тај његов поступак оквалифицирао као прекршај споразума, обавијестивши о томе и усташко водство. Тако су усташке и домобранске јединице изненада напале Ђуришићеве снаге на Лијевча пољу, 4. травња 1945, и у тродневним борбама их разбиле. Томе је придонијела и Дрљевићева пропаганда преко властитих емисара, тако да је један број четника пришао на његову страну, а главнину је захватила деморализација и расуло. Четници који су се предали смјештени су у Старој Градишки. Од њих је Дрљевић формирао три бригаде Црногорске народне војске, које су потом пребачене на подручје око Карловца, гдје су биле распоређене под команду 2. и 5. усташког збора. Одатле су се четници заједно с Усташама повлачили према Аустрији. Након разбијања на Лијевча пољу, Ђуришић је покушао да се с мањом четничком групацијом пробије према Бихаћу, али то није успио због јединица НОВЈ. Будући да је од Дрљевића добио увјеравања да ће га прихватити, Ђуришић се са својом јединицом упутио у Стару Градишку и предао. Ондје су их усташе разоружали. Ђуришић и његова група одведени су у Јасеновац гдје су погубљени, тврди поменута историчарка.
(Видјети о томе и : Др Фикрета Јелић-Бутић у књизи „Усташе и НДХ“, стр. 305 и др Радоје Пајовић, „Политичка акција Секуле Дрљевића и његова сарадња са усташким вођством и њемачким посланством у Загребу (1943-1945)“, Часопис за суврмену повијест 1/, Загреб, 1971. стр. 75-88).

У ликвидацији Ђуришића и његове групе Дрљевић није лично учествовао. Нити је издао наредбу да се Ђуришић са сарадницима ликвидирају. О томе су самостално одлучивале усташке власти.

Др Саво Башовић, бивши члан Дрљевићевог Црногорског Државног Вијећа, пише, доста неповољно о Секули Дрљевићу, критикује га по многим питањима. Чини то у неким сегментима реално, а у неким несновано, тенденциозно с обзиром да је давао изјаву пред истражним органима и добрим дијелом са јасном намјером да спаси властиту кожу, да се амнестира судске и друиге одговорности, с обзиром на чињеницу да је једно вријеме био сарадник др Секуле Дрљевића и члан његовог загребачког ЦДВ и да се што више оправда и дистанцира у односу на њега из разумљивог сопстеног егзистенцијалног интереса. На том саслушању у својој изјави др Саво Башовић испољава своју накнадну и очевидну нетрпељивост према Секули Дрљевићу, тако да многе његове оцјене треба узети с опрезом, резервом и скепсом, с обзиром на мјесто и вријеме, околности у којима су изречене. Између осталог, др Саво Башовић о сусрету и о односу Секуле Дрљевића и др Новице Радовића, након Радовићевог изласка из зеничког затвора, у изјави на свом саслушању у Сарајеву 7. јуна 1945. године, др Саво Башовић каже, поред осталог, и сљедеће: Први сусрет др-а Радовића са Секулом уродио је питањем од стране Радовића, и то прије него што су дали руке један другом. „Секула, јеси ли зеленаш“, на што му је Секула одговорио да јесте. То значи да нијесу погледи међу њима били погледи потпуно уједначени и рачуни изравнани. Но, у одговору се је уз то и налазила потврда и спремност да нешто започну на раду око успостављања државе. Тиме је Секула одустао од свога првобитног става да се треба борити за Југославију ако се мисли освајати неко право у њој послије рата“. (Архив Војно-историјског института, рег. Бр. 1-1/2 К. 757, Изјава др Сава Башовића од 7. јуна 1945).

Др Саво Башовић потом констатује да је Секула Дрљевић замјерио др Новици Радовићу што је одбио да потпише одлуку цетињског петровданског сабора од 12. јула 1941. године, па потом констатује и ово: Секула је отпочетка његов став према Италијанима називао „политиком“, и вјеровао је да они никако не могу добити рат, јер уколико би побиједила Осовина да би ту побједу имала само Њемачка. Зато је вјероватно радо истицао своју двомјесечну конфинацију у Италији, и то сматрао мучеништвом, јер је очито држао да политички од тога не може ништа изгубити. Чињеница да своју спремност на сурадњу са Њемцима није толико истицао, не говори зато да са њима није имао додира“ (Исто).

Башовић потом пише, поред осталог, да је Дрљевић јавно говорио како су људи у Црној Гори полудили да узму оружје да се боре међу собом. Његово писање у листу „Граничар“ у којем се надметао са четницима је, по мом мишљењу имало главну сврху да компромитира четнике у очима Њемаца. У посљедње вријеме је знао говорити и против Њемаца, ваљда дијелом ради смрти брата (Њемци су код Колашина 1944. стријељали његовог старијег брата адвоката Јанка Дрљевића-прим. Н. А), а углавном-по мом суду-да се и даље узмогне одржати на политичкој арени код тзв. Западних демократија (Исто). Башовић, потом, говори о односу црногорских суверениста (федералиста) према Великој Британији, а везано у том смислу за Дрљевићев став према Британцима каже: Могуће да Секула мисли онако како се дало прочитати у усташким новинама да неће Енглези дозволити ниједној социјалистичкој власти излаз на топли Јадран, пошто је он потпуно урастао у усташку логику. Но о томе се његовом ставу не може сигурно говорити, јер је у таквим стварима био увијек опрезан, па је рађе на такво питање говорио о Горском вијенцу, Илијади или Илирима, то тим више што је у сваком човјеку назирао нечијег страног агента. Па и онда кад је нешто рекао одмах је зашутао тако да се то није могло протумачити (Исто).

Др Саво Башовић одговара на питање истражног органа зашто је Секула изабрао Загреб за најподесније мјесто свог дјеловања на сљедећи начин: Дрљевић је био у Земуну до 1944. Како се је говорило отуд је пошао ради опасности од Недићевих људи, али је вјероватније да је то учинио ради приближавања фронтне црте. Док је био у Земуну писао је и написао књигу „Сукоби на Балкану“, а кад је дошао у Загреб почео је водити политику и писати у новинама. Вјероватно је да је сматрао Загреб погодним и ради тога што је наишао на добар пријем и што је ту добио могућности за свој рад (Исто). Др Саво Башовић помиње да се Секула Дрљевић заложио, давши писмену потврду и гаранцију о томе, код усташких власти НДХ да се инжињер Јоко Мрваљевић спаси, односно, да буде пуштен из затвора и да не буде послат у усташки конц-логор.

У другој половини тридесетих година XX вијека напустио је др Секула Дрљевић своје федералистичке концепције у погледу државног уређења Краљевине Југославије, залажући се за обнављање независне државе Црне Горе. Режим династије Карађорђевић, током трајања Краљевине СХС и Краљевине Југославије, константно је полицијски надзирао, прогонио и хапсио др Секулу Дрљевића, али га није успио сломити да одустане од своје црногорски профилисане државотворне и националне политичке борбе. Такође, треба рећи да је др Секула Дрљевић у погледу властитог националног изјашњавања прешао пут од црногорског Србина, оптерећеног бројним идеолошко-политичким предрасудама, наслијеђеним још од периода краља Николе, па до Црногорца у пуном значењу који је постао национално и државотворно самосвјестан. Није спорно да је др Секула Дрљевић имао мијене, када је у питању било његово властито национално опредјељење. Заточник идеје обнављања независне Црне Горе др Секула Дрљевић биће све до своје насилне смрти 1945. године. Своју политичку борбу за црногорску државну самосталност, за обнављање насилно укинуте аутокефалне Црногорске православне цркве, за афирмацију црногорског језика и црногорске културе, платио је животом.

Др Секула Дрљевић се дуго и прилично успјешно бавио црногорском државном и националном историјом, историјском и политичком публицистиком. Објавио је мноштво есеја, чланака, расправа, студија и неколико књига, које су се односиле на судбину Црне Горе и на државно, национално и политичко биће и профил Црногораца. Др Секула Дрљевић је био врло интересантна и контроверзна, али и веома значајна личност у црногорској политици, књижевности и публицистици током XX вијека. У младости, као и у одређеним фазама своје политичке и стваралачке каријере био је заточеник романтичарских, митских и идеолошко-политичких представа и заблуда о „српству“, којих се, у својој зрелој политичкој и интелектуалној животној етапи, у другој половини тридесетих година XX стољећа, ослободио, заступајући и образлажући становиште да су Црногорци самосвојан историјски и политички народ и нација, чему ће остати вјеран до краја живота.

Др Секула Дрљевић без сумње, спада у теоретичаре и модерне идеологе црногорске нације и респектабилне промовенте и афирматоре црногорског културног, националног и државног интегритета и идентитета. Говорио је и писао и о аутокефалној Црногорској цркви у својој књизи „Балкански сукоби 1905-1941“, која је доживјела своје репринт издање 1990. године у Загребу. У тој књизи, поред осталог, др Секула Дрљевић, у поглављу насловљеном „Духовни лик Црне Горе“, пише о аутокефалности Црногорске православне цркве на сљедећи начин: Црногорци, иако кршћани, и то у главном православни, исповиједају религију „Горског Вијенца“. Због тога је црногорско православље црногорославље. Знатно се одијелило од осталога православља, па и од српскога, које за себе каже, да је светосавље, икао још ниједан српски писац није дао дефиницију тога појма. Има још један разлог, због кога Црногорска и Српска црква не могу никада постати једна црква. Цијела религиозна мистика Црногорске цркве садржана је у чудотворству и светитељству Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. Ниједног од њих не признаје за светитеље српска црква. Постоји и једна важна хисторијска чињеница, коју треба истаћи. За вријеме турске владавине над Балканом Српска црква је потпала под Цариградску патријаршију и од ње се потпуно одијелила тек након првога свјетског рата. Црногорска црква кроз све вјекове није била ни у каквој зависности од било које православне цркве, па ни од Цариградске патријаршије. Да ли је та околност нешто придонијела, да се црногорско православље толико удаљи од осталих, није важно. Одлучна је чињеница, да Црногорци имају своју религију, своје црногорославље и да су остајући вјерни њему вјерни самима себи. (Др Секула Дрљевић, »Балкански сукоби 1905-1941«, Загреб, 1944. стр. 172-173).

Дакле, за др Секулу Дрљевића нема никакве сумње у аутокефалност Црногорске православне цркве. Он ту очигледну и ноторну чињеницу прецизно запажа и констатује, истичући да је суштина црногорске атипичне религиозности у чувању и слављењу црногорске етничке и националне слободе и државног субјективитета Црне Горе. Дакле, по Секули Дрљевићу, Црногорска црква је била народна и национална институција црногорског народа. Црногорска религиозност почивала је, по њему, на црногорослављу и слободослављу, што ће рећи, на херојској борби за одбрану црногорске народне и националне слободе и афирмацији независности и суверенитета државе Црне Горе.

Своје тезе о томе да су Црногорци посебна нација, да имају различито етничко поријекло од Срба, да су засебан етнос, са својом посебном културом, историјом, погледом на свијет, Дрљевић ће посебно истаци у својој књизи „Балкански сукоби“, ђе на страни 170 каже и ово: Расе су заједнице крви, а народи су хисторијске творевине. Црногорски народ по језику припада славенској језичкој заједници, а по крви групи оних народа, који су познати под именом динарских народа. Ови народи су, по сувременој науци о еуропским расама, потомци Илира, који су примивши језике других раса, напустили и своје илирско име, али је илирска крв у заједници с геополитичким положајем и хисторијом и даље остала стваралац њихове кулуре. Отуда постоји не сродност него јединство становитих кутурних облика код динарских народа. За Дрљевића Црногорци припадају антрополошком динарском типу народа, а у етничком смислу воде поријекло од Илира, етнички су словенизирани Илири, који су својом посебном историјом, географским условима живота, културом, традицијама, обичајајима, менталитетом, војничком духу, ратничком кову, појму „јуначке слободе“ погледом на свијет израсли у засебан етнички и национални колективитет и који имају хиљадугодишњи контитуитет своје независне државе изражене у вертикали Дукља-Зета-Црна Гора. За Дрљевића су Црногорци етничка и етичка посебност, а по црногорском погледу на свијет исту цијену с чашћу има само јунаштво (Др Секула Дрљевић, „Балкански сукоби 1905-1941“, Загреб, 1990., репринт издање, стр. 170-171.)

Дакле, у својој интелектуалној, теоријској, али позној фази, разматрајући питања етногенезе Црногораца, др Секула Дрљевић истиче да су Цногорски посебан историјски народ и нација, да је њихово етничко поријекло илирско, да су потомци Илира, да припадају словенској језичкој заједници и динарском типу, а да је њихов језик црногорски, да имају посебну културу која почива на илирској етногенези; да су изградили самосталну државу у доба Дукље; да државни континуитет њихове земље, од Дукље и Зете траје хиљаду година, да имају посебну црногорску националну мисао, те да, како истиче Државна самосталност Црне Горе за Црногорце није ствар њихове таштине, него нужна претпоставка за одржавање чистоће њихове расе и њихове културе (Др Секула Дрљевић, ц.д. страна 173.).

Као политичар, др Секула Дрљевић је био више од двије деценије био стјегоноша борбе за одбрану црногорског државног, политичког и другог идентитета и индивидуалитета у периоду од 1919. до 1941. године, жестоко се противећи великосрпском монархистичком и хегемонистичком централизму и унитаризму.

Дрљевић током рата (1941-1945) није био ратни злочинац, али јесте колаборациониста окупатора. И то му замијерам оштро. Са окупацијом, ваљда знате, иде неминовно и домаћа колаборација (тако је, на жалост, вазда било у историји ратова у повијести човјечанства). Дрљевић је сарађивао (мада кратко) са италијанским окупатором у Црној Гори (мај-октобар 1941), са њемачким окупатором у Црној Гори (1943-1944) сарађивао није (није ни био у Црној Гори), сарађивао је са вођством НДХ у пропагандом и политичком смислу (1942-1945), али о њему, као и о свим повијесни важним личностима (Дрљевић је личност од значаја за јужнословенски простор, не шире) треба поштено и објективно говорити, а не такмичити се ко ће прије и више га демонизирати. Ја нијесам дио приче о деификацији Дрљевића, али ни у његовој сатанизацији, него с критичке дистанце настојим га у комплексу проматрати и изнијети судове саобразне и сагласне утврђеним историјским чињеницама, на основу расположиве историјске грађе. И тачка. Оне које Дрљевићу иду у прилог и оне које не иду. Тако је то у историјској науци. Тако мислим и јавно дјелам. А од мене је далеко реторика која хоће Дрљевића представити као непријатеља Црне Горе. Напротив, он се, на свој начин, борио за Црну Гору. Чинио је то племенито, најчешће како ваља, а Бога ми, и понекад како не ваља. И ту треба бити објективан. Али кад се већ пише о Дрљевићу нереално, треба макар реално навести што је рецимо српски књижевник и национал-социјалиста Милош Црњански писао апотеозе Франку, био близак национал-социјализму и како је из Берлина, кад је био новинар, посматрао Хитлера и Гебелса. Или рецимо, светац Српске цркве владика др Николај Велимировић, како је величао Хитлера у брошури „Национализам Светог Саве“ (1935). Нема двоструких аршина, према Дрљевићу једно,а према другима друго. Него једнако, како је свак заслужио. А митрополит Јоаникије Липовац био је са Дрљевићем и другим црногорским зеленашима посланик Петровданског сабора 12. јула 1941. И сарађивао је са италијанским и њемачким окупатором. Што то г. Грубачу не кажете, али нећете, а то значи да код Вас научне савјесности и поштења нема, сем рудиментарне идеолошке пристасности.

Господине Грубач, Дрљевић никад и нигдје није написао да су Црногорци „Црвени Хрвати“ или да су хрватског поријекла, Дрљевић је тврдио да су Црногорци славенизирани Илири.

Господине Грубачу, оставите се вријеђања мртвог Дрљевића непримјереним рјечником. Он заслужује критику и оштру осуду, за неке поступке његове, али не вулгарним вокабуларом какав Ви користите. Ваш рјечник није академски, напротив вашарски је и скоро кочијашки према др Дрљевићу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: