Насловна Поглед Седам векова прослављања Светог архиђакона и првомученика Стефана у БиХ

Седам векова прослављања Светог архиђакона и првомученика Стефана у БиХ

0
ПОДИЈЕЛИ

“Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: “Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине”. Тога ради, о многострадалниче, као што си се молио за оне што Те каменоваху – још више се моли Владици мојему Христу Богу за онога који Ти се увијек моли, призива Те и признаје Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чини у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примих благодат од Господа Бога и удостојен бих вијенца и части и скиптра царскога мојих родитеља светих, ранијих господара српских (господе српске), краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљам и управљам у земљама Богом дарованог ми краљевства.“

Овако у Повељи из 1382. Дубровчанима наш тадашњи владар, како себе назива, краљ Србљем, Босне , Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим, прославља светог архиђакона и првомученика Стефана. Краљ Стефан Твртко И Котроманић у истој Повељи наводи да је овом светитељу посветио новосаграђени град и назвао га Свети Стефан. Ради се о данашњем Херцег Новом! У тренутку настанка ове Повеље он је краљ више од 5 година, крунисан над моштима светог Саве од стране милешевског Митрополита, а по благослову Патријарха Јефрема. Након крунисања Стефан Твртко на грб Котроманића ставља кринове (љиљане), као симбол краљевске власти дате од Бога. Нема сумње да су кринови преузети из Рашке након крунисања Твртка круном Немањића, јер је краљевска круна Немањића била љиљанова круна, Такође, и на њиховом новцу, фрескама, црквама и манастирима налазе се прикази љиљана, који су у хришћанској Европи симболизовали чистоту Пресвете Богородице.

У својој похвали светог архиђакона Стефана, изреченој у духу јудеохришћанске културе и на њој сазидане европске цивилизације, господар средњовјековне Босне исповиједа истовремено цивилизацијске вриједности, али и вриједности које баштини друштво и држава којима влада. Овдје није ријеч о крсној слави владарске породице Котроманића, светом Јовану Богослову, већ о патрону државе којом влада, заступнику пред престолом Бога отаца Тврткових и наших, којег он преузима од Немањића чином свог крунисања у манастиру Милешева.

Овакав цивилизацијски код, етика и естетика, односно културни идентитет је егзистирао у српским земљама све до њиховог уништавања османско-исламском агресијом и окупацијом под султаном Мехмедом II, познатим као Ел-Фатих . О овој борби говори почетком 16. вијека путописац Бенедикт Курипешић, наводећи натпис на стећку/мрамору војводе Радослава Павловића у близини Рогатице, и свједочи: „…на великом надгробном камену је истесан на српском језику и српским писменима натпис са овим мислима: Ја, војвода Павловић од Радасела, господар и кнез ове земље, лежим овдје у овом гробу. Док живљах, не могаше ме турски цар никојим јунаштвом, ни каквим даровима, па ни борбом, ни великом силом са моје земље ни потиснути нити побиједити; још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере. Бог ми је дао да сам много пута побједио Турке. Хвала Богу и слава што вазда вјеровах и што своју земљу остављам још у хришћанској вјери“.

Прослављање светитеља, патрона-заступника, пред Богом отаца наших је у облику Крсне Славе постао један од темељних елемената културног идентитета Срба и на нашим просторима се може пратити у различитим облицима око посљедњих хиљаду година. Истовремено, наш културни идентитет је стваралачки и прогресиван те сасвим у сагласности са културним идентитетима осталих европских народа, чијој породици и припада и чије вриједности баштини.

Падом у османско-исламско ропство наша држава је уништена, а култура затомљена. У ситуацији коју велики пјесник описује ријечима „истурчи се плахи и лакоми“ (који су често заједно са агресором системски уништавали наш културни идентитет разним забранама и најсуровијим казнама), многи остадоше вјерни свом вјерском и културном идентитету. Очување идентитета у овом периоду било је плаћано огромним жртвама, чак и сакаћењем своје рођене дјеце како не би постали жртве „данка у крви“ и не би били потурчени, а често и мартиријумом (свједочењем до смрти).

Насртаји на наш културни идентитет долазили су и са хришћанског запада кроз унијаћење, а и та вијековна битка резултовала је посебним системом предрасуда, дехуманизације и мржње према Србима и њиховом културном насљеђу, коју данас познајемо као србофобију. Како је Црква усљед одсуства државе преузела бригу о његовању културног идентитета код Срба, то је она заузела централно мјесто у дјеловању србофобије према нама.

У 20. вијеку настојања поробљавања или уништења нашег народа су се првенствено огледала у покушајима уништења нашег културног идентитета. Не треба, стога, чудити да је нацистички генерал Лер на суђењу 1947. године, објашњавајући зашто је бомбардована Народна библиотека Србије, рекао: „…зато што је она чувала вишевјековни културни код тог народа“, нити, пак, зашто је НДХ истог тог прољећа својим расним законима ударила прво на културни идентитет Срба, забрањујући ћирилицу или преименујући Српску православну цркву и вјеру. Био је ово саставни дио и припрема геноцида над Србима провођеног на најбруталнији начин у до тада познатој историји.

Са искуством преживљеног геноцида Срби су се и у комунистичкој Југославији срели са негирањем културног идентитета. У идеолошком државном концепту, у оквиру којег је основно послање комунисте било да се бори против већинског национализма у земљи, Србима је било намијењено распарчавање, док је републички идентитет Босне и Херцеговине био редефинисан на муслиманској националној матрици. Истовремено, свако инсистирање на српском културном идентитету сматрано је рецидивима великосрпске хегемоније.

Разбијањем Титове Југославије на историјску сцену ступиле су авети прошлости. Са једне стране имамо војне јединице, са називима Јуре Францетић, Црна легија и ХОС, док, у другом случају, пријети опасност у виду исламистичке политике СДА и војних јединица тзв. АБиХ под називима Ел-Фатих, Ханџар дивизија и томе слично. Тако настаје шизофрена ситуација, гдје снаге које реафирмишу агресоре који су нам уништили средњовјековну државу, истовремено покушавају украсти и отети дио нашег културног идентитета у Босни и Херцеговини.

Као одговор на нову опасност од понављања геноцида и нестанка, Срби су са својим суграђанима створили и сачували Републику Српску, дајући за њу у Одбрамбено-отаџбинском рату најбоље и најдраже што су имали. Стварање Републике Српске истовремено је представљало и реафирмацију културног идентитета и етоса Котроманића, Павловића, Вуковића, Косача и других наших властелинских породица, а тиме и свједочанство да је она још увијек најзападнија тачка досега ромејске, односно византијске цивилизације. У оквиру оваквог културног идентитета подразумијева се поштовање интегритета других култура, то јест суживот и узајамно поштовање, али се истовремено од других очекује поштовање наших вриједности. (Круна Котроманића у Амблему Републике Српске)

Данас смо суочени са апсурдом пресуде Уставног суда БиХ о забрани Крсне Славе Републике Српске, светог архиђакона и првомученика Стефана, јер је то, шокантно звучи али, увредљиво за друге народе у БиХ!?! Ову одлуку и образложење исте ми данас разумијевамо као нови облик старе, вијековне србофобије (овај пут пројављене као покушај негирања Републике Српске), каква је манифестована у вријеме НДХ и нацистичке Њемачке или најмрачнијем периоду отоманско-исламске агресије и окупације.

Свети архиђакон и првомученик Стефан је и даље знак и извор нашег културног идентитета и етоса, али и потврда наше припадности аутентичној европској цивилизацији и њеним вриједностима. Стварајући Републику Српску бранили смо управо ту цивилизацију и систем вриједности, плаћајући је нашим одсјеченим главама, неколико деценија прије него што се остатак Европе суочио са истим проблемом. Настављамо данас свој историјски ход ка Есхатону, носећи лучу наших предака, чувајући и даље изграђујући свој културни идентитет, свједочимо да деструкција и зло нису побиједили, већ да су афирмација живота и универзалних вриједности преживјели и да ће наставити да трају.

Ове 2017. године се навршило 635 година од када наш краљ Стефан Твртко И Котроманић потписује Повељу, у којој наставља предање својих предака, прослављање светог Стефана и 25 година од обнављања нашег културног идентитета стварањем Републике Српске, пројављеног и кроз прослављање свог заштитника, светог архиђакона и провомученика Стефана!

Драги и племенити Срби у нашој Републици Српској, Босни и Херцеговини, расијању и гдје год да се налазите, али и сви људи добре воље, честитамо вам Крсну Славу, светог архиђакона и првомученика Стефана, и да је часно, радосно и поносно прослављате и чувате на многа љета!

(Душан Павловић, ИСКРА)

ПОДИЈЕЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here