Саво Штрбац: Злочин и казна

Недавно су медији у региону пренели вест да је сплитски Жупанијски суд неправоснажно осудио на по две године затвора Дамира Боршића (61), бившег управника војног затвора Кулине у Шибенику, и Мирослава Периша (53), некадашњег чувара у истом затвору, због ратног злочина над цивилним становништвом.

Злостављања су се догађала од 21. маја до 17. јула 1993, а два мушкарца и две жене истог имена и презимена који су били заточени, злостављани су на разне начине. Тукли су их рукама, ногама, гуменим палицама и разним другим средствима, једног мушкараца терали су да се скида го и сагиње, упаљачем су му палили браду јер се није имао чиме бријати, поливали су их хладном водом, присиљавали на међусобни орални секс, а једну од заточених жена разне су особе силовале десетак дана.

„Ноћу су долазили по мене у ћелију и водили ме у собу преко пута. Изгасили би светло, скинули ме до гола. Ћутали су и силовали ме. Морала сам лизати нечији полни орган. Ако не би то учинила, пребили би ме. Када сам то радила, спрејом би ми премазали очи да ништа не видим… Нисам могла плакати јер нисам имала суза, али сви су ме могли чути у затвору”, део је потресног сведочења (видео-линком) Марије мл. К., једине живе од четворо оштећених. Троје од њих, Душан К., Марија мл. К. и Марија ст. К. били су чобани из села Баљци код Дрниша, а четврти Душан С. припадник СВК из Ивошеваца код Книна, сви српске националности.

Свих четворо сам познавао. Први пут сам их видео на размени заробљеника између хрватске и српске стране, у јулу 1993. на граничном прелазу Марковац, између Оточца и Подума, у Лици. Тада је на нашу страну стигло десет заробљеника, међу којима и четворо поменутих.

Пошто су цивили релативно кратко били у заробљеништву, на њих, на путу до Книна, нисам ни обраћао посебну пажњу. По доласку у Книн, заробљенике смо довели у Дом војске, где их је чекала родбина и где им је послужен ручак. Једна од размењених жена, Марија мл., за ручком је скренула пажњу свих присутних кад се почела бацакати по поду, чупајући косе и урличући да су јој усташе заклале сина. Ни кћер је није могла смирити вичући: „Жив ти је син, мајко”. Несрећница је у психичком растројству завршила у книнској болници.

Тек тада нам је Марија ст. причала шта су све преживеле у шибенским Кулинама. Само део тога је изречен на суђењу у Сплиту. Поред тешких батина, понижавајућих групних силовања, лизања крви с пода, пасења траве по дворишту, групног купања шмрковима на дворишту, Марију мл. је највише, по причању Марије ст., погодило када су јој једне ноћи у ћелију донијели месо у шерпи и рекли јој да је то уво њеног сина, кога су заробили и заклали. Док су је терали да то једе, говорили су јој да ће јој ујутро донети и његову ногу. „До тада, Марија мл. је била потпуно нормална. Од тада више није била свесна ничега што јој се догађало.”

Причу о троје киднапованих цивила објавио сам у „Српском гласу” још током рата. Намерно сам избегао да пишем о групном силовању Марије мл. и сличним стварима, јер сам имао на уму колико оне, посебно у једној патријархалној средини, поред психичких траума, утичу и на породичне прилике. Текст сам завршио следећим речима:

„И та размена је завршена. Људи су дошли и отишли. Свако на своју страну, својим путем. Остала је прича о Марији, Мари и Душану, прича о људима у рату. Прича о злочину без казне”.

Марија ст. није имала прилике да се појави као сведок у поступку пред сплитским судом, јер су је убили хрватски војници у акцији „Олуја” у селу Врбнику поред Книна. Дипл. економиста Душан С. „Олују” је дочекао у родном селу, где је остао с мајком. Њу су убили, а њега поново заробили. По други пут сам га преузео од Хрвата у октобру 1996. на Бајакову. Три године касније иселио се у Америку, где је и умро 2010, не дочекавши да уживо сведочи пред сплитским судом. Душан К. је преживио „Олују” и у току истраге испричао причу из Кулина хрватском тужиоцу у избегличком дому у Шиду, али је умро пре изрицања пресуде његовим мучитељима.

Марија мл. је такође преживела „Олују” и избегла у Србију, одакле се 1999. иселила у Америку. Када је започела истрага за овај догађај, нисам веровао да ће имати храбрости да јавно проговори о свему проживљеном у Кулинама. Демантовала ме је. И хвала јој.

Али ово више није прича о злочину без казне. Сада је ово прича о злочину и казни. А висина казне иде на душу судијама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: