Сарајевске власти опструишу враћање имовине СПЦ
Српској православној цркви још није враћена одузета имовина у Сарајеву и Федерацији БиХ, док је то учињено Римокатоличкој цркви и Исламској заједници, иако БиХ нема закон о реституцији, пише београдска „Политика“.
Лист наводи да су сви досадашњи покушаји да СПЦ буде враћена имовина национализована послије Другог свјетског рата завршавали неуспјешно због опструкције власти у Сарајеву како кантоналних, тако и федералних.
Сарајевски парох Вања Јовановић рекао је да се закон о реституцији наводи као главни проблем сваки пут када се покрене питање враћања имовине СПЦ.
- Овај одговор био би прихватљив када би се ситуација у којој се ми налазимо односила и на све остале. Дакле, имовина је у „доброј вољи“ враћена другима, али не и СПЦ – рекао је Јовановић за „Политику“.
Ријеч је о некретнинама које се углавном налазе у центру Сарајева, а међу којима су и зграде Богословије из 1882. године, гдје је сада Економски факултет и Кола српских сестара, неколико десетина станова, те земљиште на Маријин двору на којем су изграђене данашње зграде парламента и Савјета министара БиХ, хотел „Холидеј ин“, као и спортска дворана „Зетра“ на Кошеву.
Протојереј Јовановић каже да се у међувремену комплетна прича о враћању имовине СПЦ у Сарајеву промијенила само утолико што су локалне власти одобриле Цркви да може да користи један од простора који је у њеном власништву, и то под условом да сваког мјесеца плати закупнину.
Прије скоро осам година представници Владе Сарајевског кантона, Федерације БиХ и сарајевске општине Стари град потписали су протокол којим су се обавезали на враћање Богословије. Тај протокол су потписали и високи представник међународне заједнице Валентин Инцко и његов замјеник Рафи Грегоријан.
Лист истиче да протокол није реализован, нити је испуњено обећање које је прије Инцка дао и његов претходник Мирослав Лајчак 2009. године на божићном пријему у Митрополији дабробосанској у Сарајеву.
Лајчак је тада изјавио да се „његови људи озбиљно баве тим питањем“ и да су „надомак коначног споразума о овом изузетно важном питању“.
„Политика“ подсјећа да је Инцко прије непуних осам година тврдио да због симболике и поштења треба вратити зграду Богословије.
- Не узимај што није твоје. ОХР ради на враћању имовине СПЦ. Мени би било драго да се студенти Богословије врате у Сарајево – рекао је Инцко у октобру 2009. године.
(Политика, СРНА, РТРС)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…“Нација, дакле, ствара државу, као породица своју кућу, али нација није држава (коју нација брани као породица своју кућу), па се нација – како то и ратови показују – одржавала и без државе, јер нација (осећање, вера, историја и морал) су – „по духу”, по осећању! – лични, вандржавни…
…Та – „источна”, изворно византијска, медитеранска, аутокефална заветна заједница још није (сем уметнички: Солжењицин, Тарковски, Михалков итд.) поново, обновитељски проговорила о себи, али се – жртвено-морално! – показала: одбранила је (нација! па и војска као нација, а не као Црвена Армија) и Москву, већ децембра 1941. године (одлучујуће су биле жене, копањем дубоких канала око Москве, као препреку за немачке тенкове), и Лењинград-Санкт Петерсбург, а добила је и битку за Стаљинград, одлучујућу битку Другог светског рата, одбранила и Русију (ослободила! као што ће и Београд и Србију!)
…“
https://stanjestvari.com/2017/05/08/povodom-praznicne-parade-devetog-maja/comment-page-1/
Ај берем грожђе, бирам тамјанику, Јелена Броћић
https://www.youtube.com/watch?v=4n6U8HDdV20
…кажу да су сви Срби „прекодрински“, заједничка особина
…“испада да је антитеза борцу за независност Косова православни монах, што нас даље води на закључак да су ОВК и СПЦ у ствари две стране исте медаље. Довољан скандал би, по нашем мишљењу, био и да се аутор филма зауставио на овом поређењу, али ток приче нас наводи да закључимо да има још. Као што смо већ поменули, драматургија захтева обрт, препород, одбацивање зла и враћање истини и добру. Те „супротстављене стране“ су, како се наводи у опису филма, „Ари, који је своју ОВК униформу окачио о клин првог дана након рата на Косову и Исак, који је напустио монашки живот јер се заљубио“. И управо ту имамо назнаке тог обрта. Ари је обавио своју функцију, циљ због којег је отишао у борбу је остварен и он се вратио цивилном животу. Исак је своју „униформу“, међутим, скинуо јер је одустао од борбе, одустао од идеје монашког живота посвећеног Богу, и оженио се.
Истинска порука која је овим филмом, дакле, требало да нам буде пренета јесте да „тамна страна“, да употребимо терминологију из „Ратова звезда“, није ОВК него „мантијаши СПЦ“. И овако су обучени у црно и подсећају на Дарта Вејдера. Бивши монах Нектарије, сада поново Исак, срећом је, ето прогледао, скинуо мантију и вратио се „правим вредностима“. Данас је слика и прилика остварења „косовског сна“. Има породицу и добар посао путем којег може да шири истину. Не ону стару хришћанску него нову, евроунијатску. То је права прича овог филма, а не разговор полупијаних представника две „супротстављене стране“, нити двојице идеалиста из азила за псе који су некако успут уметнути у филм и ни на који начин не могу осликавати некакву „реалност“ на Косову. За разлику од Заветника, који су пројекцију филма прекинули замерајући ауторима да „српску војску и полицију приказују као окупаторске снаге“, ми то нисмо приметили. Наш је утисак да је посредно улогу окупатора добила СПЦ…“
http://www.kmnovine.com/2017/06/45.html
…“Можда Вучић више воли и поштује Бакира Изетбеговића него милион и по Срба Републике Српске, или можда једноставно зато што мора ићи у НАТО, што је преузео ту обавезу у име Србије па Републику Српску доживљава и као брану за реализацију своје политике. Како може прешутити традиционалну мржњу Њемачке, или хиљаду километара границе са усташком хрватском државом, која концентрационим логорима, мучењима и насилном кроатизацијом проводи њемачке тежње на Балкану, а којој отпор пружа Република Српска. Срамота и издаја – кукавичлук јадника, случајно залуталог у сфере државне политике. Када оде, треба пљунути на све што је радио и изградити све што је уништио.
Најбитнија чињеница је да истина о рату и миру, о Дејтону, заједничком животу и стабилности, о Федерацији и Републици Српској, Бошњацима и Србима, не станује у Сарајеву – као што је далеко и од политике која се води у Немањиној. Истина припада свим сукобљеним народима: њено суочавање и компромис, који мора бити резултат тог суочавања, представља мали дио правилне скице протеклог рата и Дејтонског мира у земљи. Упркос свему, потребно је послати јасну и неопходну поруку кукавној влади у Београду, да законска одредба о „забрани негирања геноцида“ представља жуту траку на руци цјеле Републике Српске док се бори, храбро и јуначки, да спречи план коначног одстрела од стране западних злочинаца и мајке Србије. У ствари себичне и зле маћехе – Вучићеве Србије!…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zasto-vuciceva-vlada-zeli-srusiti-republiku-srpsku/
Димитријо, сине, Митре…, Биља Крстић
https://www.youtube.com/watch?v=DB3Y4Z2DiYY