Насловна Поглед Самоубиство или спасење

Самоубиство или спасење

0
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Дане Чанковић

Желио бих најприје да од свих тражим опроштај што се охрабрих да пишем на наведену тему, будући да нисам ни филозоф, ни социолог, ни медицинар, ни богослов. Молба је моја, да ме разумију сви, да ово писање није ништа друго до мој скроман покушај и право да се на тему размишља и овако.

Прије неког времена чуо сам податак да је у Федерацији БиХ и Републици Српској од краја рата до данас извршено око три хиљаде самоубистава. Јавности се, па и преко медија, покушава приказати како је узрок тог поражавајућег чина у неимаштини, лошем материјалном стању, стресу, тешком животу… Не желећи да кажем ни једну ријеч на то како медицински стручњаци анализирају тај централни проблем друштва – самоубиство, почињем можда, на први поглед претенциозно, али заправо врло скромно и једноставно, од првог самоубиства, као посљедицу првог слободно учињеног гријеха Адамовог. Људско биће неминовно се састоји од материјалног и духовног, у противном не би било ни овог текста.

Постоје двије стране, хајде да их назовемо страна Благодатног и страна лукавог. Страна лукавог је преко својих „службеника“ преварила првог човјека, и он је преко учињеног гријеха, зла протјеран из раја, и даље га та страна, преварама, обманама… води у пакао. За то вријеме страна Благодатног са својим „службеницима“ помаже оном човјеку да се спаси и врати у рај, који слободном вољом одбија зло.

Бог је све створио на добро. И човјека. Бог је тај који је у моменту све видио – и прошлост, и садашњост и будућност. И видио је да се човјек одупро злу, да га је побиједио, вјерујући у створитеља и са радошћу и љубављу изабрао Оног који је Пут, Истина и Живот. Али сигурно да тако нешто нису урадили сви људи. Довољно је и један човјек да своје мало ја придонесе великом Ја – оном који Јесте, божанском Ја, па да има смисла постојање људског рода. Све је и почело од једнога, а и на страни Благодатног има још различитих „положаја“ и „функција“. Човјек, његова душа, има моћ да се врати у Царство небеско на супротан начин на који је из њега изашао, одбијајући зло и искушења на која наилази и чинећи добро. Тако да је повратни пут у Рај једино преко побједе зла и искушења. У том смислу, може се рећи да нема добра без зла, „што ме не уби то, ме ојача“. Сваки човјек наилази на оне тешке проблеме, искушења, болести, за које има снаге да их побиједи, али све их може побиједити само са вјером да то чини са Богом. „Кад је Бог са нама, ко ће против нас.“ У противном, човјек ће бити побијеђен.

Да ли знамо разликовати добро од зла? Страна Благодатног увијек јесте добро, јединствено, оригинално, прво, док страни лукавог, увијек то што је створено од Благодатног јесте „инспирација“ да буде имитатор, обмањивач, да направи супротно. Па тако од истине је инспирисан да направи лаж, од љубави страст, мржњу, а од стварности, од оног што јесте инспирација му је да направи обману, илузију, опсјену, од живота смрт.

Душа, ум, тијело садејствују, а такав људски организам садејствује са страном Благодатног или са страном лукавог. То садејствовање човјека са двема странама врши се у сваком тренутку, нашом вољом али и без ње, различитом снагом, нивоима и „средствима“. Човјек губи живот када потпуно престаје садејствовање са страном Благодатног. Једно од „средстава“ садејствовања човјека са двема странама јесу помисли, мисли. Питање је колико је човјек уопште творац мисли, поготово оних оригиналних. Можда све оне долазе од једне или друге стране, а човјек их привлачи својом „антеном“ и духовним стањем (то стање одређено је и искуством наших предака које је похрањено у нашој подсвијести), а онда умом, кроз процес мишљења, човјек их усваја, комбинује или одбацује. Човјек прво умом прихвата мисао, ту мисао спушта у срце и добија жељу, која га наводи да реализује ту мисао. Уколико је та мисао грешна, онда кроз тај процес човјек чини гријех, а уколико чешће понавља исти гријех, временом, добија страст. Бог даје слободу избора, а друга страна све чини како би човјеков избор, путем наговора, био заправо избор те стране.

Самоубиство је заправо посљедица стања човјекове душе. Горда непослушна душа, човјек (душа, ум, тијело које међусобно садејствују) противи се страни Благодатног и неминовно бива послушан страни лукавог, а страна лукавог управо жели да уништи оног којег је створила страна Благодатног. То ради постепено кроз процес преваре, обмане, опсјене, тако да човјек чинећи гријех умртвљује истинске особине душе, просто је „изврћући“. И кад се душа потпуно преда страни лукавог, добија налог „убиј се“, и такав човјек извршава налог. И он не може задобити Царство небеско. Могуће је да ће се у данашње вријеме у свијету значајно повећавати број самоубистава и убистава зато што друштво преко свих расположивих средстава наводи човјека на пад. Тај пад долази потхрањивањем људске сујете, гордости, егоизма, непослушности, неукоријењеног индивидуализма. То се врши на разне начине. Преко многих филмова, књига, реклама, неформалних група, секти. Лажно се уздиже човјеково мало ја, „надима се“, сугестивно и аутосугестивно се дјелује на личност порукама у смислу „ти можеш све, ти си најбољи, требају ти сви захваљивати, па чак и сам себи – што сам паметан, лијеп, згодан“. У групним терапијама „надимања“ у мало ја уводи се нови, непостојећи, лажни ауторитет. Сугерише се човјеку да у стресним тренуцима сугестивно изговара своје име уз наређење „смири се“ или слично. А заправо, истинско смирење човјеку долази од молитве „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“, која је уједно и најснажнији штит од сваког зла, и почетак живљења по Господу Богу. Свјестан сам привременог успјеха и побједе које доносе методе сугестије и самосугестије, али се ту никако не може говорити о суштинском успјеху и коначној побједи, зато што је у тим методама центар ствари искључиво мало човјеково ја а не велико Божје Ја. И када чинимо једно те исто дјело, у зависности од повода, оно може бити лоше или добро. Ако чак и помажемо људима, а то чинимо да бисмо у својим и туђим очима били велики, онда је то лоше, јер ће нас одвести у гордост и коначни пораз, али ако то чинимо због Бога љубави онда је то добро дјело. И онда када човјек због своје гордости, таштине, егоизма, суочи се са, за њега нерјешивим проблемом, пролазности, смислом живота, доживљавајући потпуни пораз, очајање, он постаје лак плијен и послушник ономе који даје посљедњи налог – „убиј се“. Заправо, најбољи лијек против налога „убиј се“ јесте – призвати Бога. Налог „убиј се“ траје од првог човјека до данас, с тим што се данас, захваљујући науци и техници (све се може злоупотријебити), процес довођења човјека у стање када може примити налог „убиј се“ у многоме усавршио и попримио застрашујуће и тајновите моћи, али то човјека који слуша страну Благодатног не треба да обесхрабрује, напротив. Кроз самопрекоријевање „мој гријех је увијек преда мном“, покајањем, долазимо до смирења, а када смо такви онда можемо све да отрпимо, да се од нас зло одбија. Тада добијамо Божју благодат, љубав, снагу, „да волимо ближњега свога као само себе“, да се и за непријатеље молимо.

Самоубиство се могло тумачити и као кукавичлук, и као храброст и као морални чин, са различитим узроцима, психофизичким, биолошким… Послије Христовог Васкрсења, за хришћане, самоубиство је искључиво посљедица пораза људске личности, душе. Док је год човјек жив, он се може спасити, побиједити зло. Чинећи самоубиство изгубио је вјечну Љубав, радост.., а добио вјечну патњу.

Желим да истакнем, да данашње вријеме носи огромне могућности које човјека одвлаче од суштине живота и воде га ка самоуништењу. У човјеку се развија гордост, егоизам, таштина, ствара се таква индивидуалност која не трпи пожртвованост, послушност, а често и изгуби наду, изолује се, и оде у очајање. Све то га доводи у заблуду, и човјек оно што је лоше (страсти…) – назива добрим. Са таквом личношћу нема договора. Друштво састављено од таквих личности осуђено је на пропаст.

Можда се може рећи, да су потенцијалне самоубице сви они који немају вјечни смисао, вјеру, наду, Љубав, јер без тога, човјек, прије или касније, улази у неиздрживу тјескобу, у коју га увлачи душеубица.

Радити на личном спасењу, значи радити на свему добром у друштву, јер онај који хоће да се спасе, осим вјере и наде у вјечни живот, он јесте и трпељив, пожртвован, и чини све што је добро. За хришћане, можда је најлакше спасење кроз саборност у Цркви, зато мислим да гријеше они који су против градње цркве у бањалучком насељу Борик, без обзира које разлоге наводе. Црква је и значајан идентитет нашег народа. Можемо створити и милијарду индивидуа, људи, на нашем простору, али ако им ускратимо могућност спасења и изостане наш колективни идентитет (вјера, језик, писмо, традиција…), нисмо пуно урадили.

И на крају сваки текст завршавам:

Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here