Салетова тренерска тројка
Сви памте историјске тројке Саше Ђорђевића у наизглед изгубљеној трци са временом. Сада ће сви памтити тренерску тројку у последњим секундама утакмице за спас српске кошарке, која је од 2002. године само на тренутке излазила из клиничке коме. Тек да покаже да је још не треба искључити са апарата за вештачко одржавање у животу.
Какву је то баскеташку фору продао свету са тројицом играча из бизнис класе (Теодосић, Крстић, Бјелица), једним који је одшкринуо њена врата (Богдановић), једним који чека у реду (Марковић), једним којем је НБА уговор испао из џепа током првенства (Радуљица), једним који је прошле сезоне доживео прво евролигашко искуство (Штимац) и петорицом из девастиране домаће лиге (Симоновић, Катић, Калинић, Јовић, Бирчевић)?
Салетова финта изгледа једноставно, као и снимци његових победничких тројки. Претрчиш, наскочиш и погодиш. Да је све лако као што изгледа када излистате историографију на „Јутјубу“, не би добио презиме „национале“. Селекторску тројку на Светском првенству у Шпанији било је теже погодити него било коју играчку. Повреде, откази и принудне дисциплинске мере учинили су шут најтежим у каријери.
Враћамо се на питање какву је фору из новобеградских блокова применио на групу играча виђену на повратку кући одмах по селидби из Гранаде у Мадрид. Некако их је убедио да су много више од оног што се о њима говори, ауторативно им објаснио да је осећати се као „лузер“ само стање ума подложно промени. Да је то лако као што изгледа, успешни психотерапеути не би могли себи да приуште луксузне виле и аутомобиле. Становали би у четрдесетак квадрата и користили јавни превоз, као и српска кошарка пре Мундобаскета у Шпанији.
Наравно, није довољно помислити да си супермен и скочити са врха зграде уверен у своју летачку моћ. Нешто је и у чистокрвном тренерском таленту, нерву који је пулсирао и у његовим клупским епизодама у Милану и Тревизу. Препознајући кошаркашку еволуцију, убедио их је да велико слово Л(узер) могу да обришу са чела само ако прихвате да је одбрана основни постулат успеха. Салету играчу било је тешко да у то убеди себе. Еволуцију је демонстрирао личним примером.
Можда је и највеће достигнуће то што је убедио Теодосића да не мора да буде Ђорђевић, да је довољно да буде оно што јесте – играч слободног духа који ужива у игри, неспутан нервозом и фобијом од лоших успомена. Милошев осмех на терену усрећио је све: његове саиграче, селектора, целу Србију. Усрећило нас је и то што смо добили тренера, различитог од славних претходника, по резултату истог. У будућности, можда и бољег. Само што Сале то ради на свој начин, као и када је био играч. Лако, зар не?
пише: Владимир Прерадовић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: