Насловна Поглед Са Србијом треба окончати, и управо сада

Са Србијом треба окончати, и управо сада

0
ПОДИЈЕЛИ

jelenaguskova f Са Србијом треба окончати, и управо сада

Др Јелена Гускова ( руски историчар ), директорка центра за проучавање балканске кризе на Институту за славистику Руске академије наука, говори о односу Европе према Србији у 20. веку.

У балканској историји много је занимљивог. Листајући странице прошлости, можемо да се сретнемо и са очајничким хероизомом и са неоправданим ризицима, и са борбом за правду, и са издајом, и примерима заједничких битака и несуздрживе мржње једних народа против других. Проучавајући српску историју, посебно велике историјске догађаје у 20. веку, може да се примети да западни аутори често или прећуткују неке чињенице, или их изопачују. Све приметнија постаје поновна појава као што је србофобија, примећена код политичке елите неких европских држава не само на крају, већ и на почетку прошлог века.

Посебну пажњу историчара сада захтевају такви значајни историјски моменти као што су Први и Други светски рат. У последње време бележи се негативна тенденција ревизије историје: западни истраживачи пореде Нирнберг и Међународни трибунал за бившу Југославију, оптужују СССР за почетак Другог светског рата заједно са Немачком, труде се да представе Србију као кривца за два Балканска (1912-1913.) и Први светски рат (1914.). Изгледа да догађаји од пре сто година ометају оне савремене политичаре који теже да промене улогу Русије и Србије у савременом свету.

Руска амбасада у Србији није једном била иницијатор конференције где су покретана ова питања. Ових дана у Београду на иницијативу амбасаде РФ одржана је научна конференција на тему Балкански ратови у пресеку геополитике 21. века.

Конференцију је отворио амбасадор Александар Чепурин. Он је скренуо пажњу на то да постоје политичари који би хтели да наруше веоквну традицију односа између Русије и Србије. Нас повезује не само геополитичко партнерство, већ и давно пријатељство, рекао је амбасадор. Многима се и данас не допада што и у Првом и у Другом светском рату Србија је учинила правилни избор и увек је била на страни победника.

Учешћем у конфренцији са своје стране хтела сам да покаћем како се појавило супарништво Русије, Аустроугарске и Немачке на Балкану почетком 20. века и како Беч и Берлин нису крили србофобију.

Већ у време анексије Босне и Херцеговине 1908. године у пуној мери се појавила жеља Аустроугарске да подчини такође и Србију аустријском утицају упркос слову и духу међународних аката и законитим интересима Русије на Балкану. Министар иностраних послова Русије Сергеј Сазонов је био убеђен да управо на бази овог супарништва израсла је вековно непријатељство међу Бечом и Петроградом. Немачка је са своје стране увек била прокровитељ Беча по том питању. Анексија Босне и Херцеговине 1908. године од стране Аустроугарске била је примљена у Петербургу као изазов свем српском народу и Русији. Аустрија је прогласила анексију без претходне одлуке земаља које су потписале Берлински споразум. Практично су их ставили пред свршен чин, што је изазвало озбиљна дипломатска неслагања у европским круговима, неприхватање примене силе од стране Беча у већини земаља. руски цар је схватао да се Аустрија неће зауставити, да је у њеном плану да заузме не само део српског племена у Босни и Херцеговини, већ и у Србији. У случају рата између Србије и Аустрије Русија не би могла да остане неутрални посматрач.

Беч није очекивао озбиљан отпор својим дејстивма. Европа је ћутала, Србија је била слаба да се супротстави Аустрији, остала је само Русија, коју је требало неустралисати. И то је учинио Беч, прилично дрско. Русији је постављен ултиматум: или она пристаје на анексију Босне и Херцеговине, или Аустроугарска упада у Србију. Избор је био тежак. И… жртвовавши своје самољубље, руска влада је одусала од свог става незаконитости аустријске окупације Босне и Херцеговине, и самим тим спасла Србију од упада аустријске војске.

После Босанске кризе руска дипломатија је сматрала да је сукоб између Германа и Словена неизбежан због освајачких планова Немчаке на Балкану. Зато не без савета Русије у току зиме 1911-1912. формиран је Балкански савез. Русија не само да се са саучешћем односила према Балканском савезу, већ је и помагала његовом потписивању дипломатским средствима. И то је било врло важно, пошто је подршка Русије омогућила да се избегне мешање у конфликт Аустроугарске, што би обавезно прерасло у светски рат. У Бечу и Берлину одлично су схватали да без Русије никакво балканско питање у 20. веку не би постојало и да Србија и Бугарска одавно би престале да постоје као самосталне државе. Са своје стране Русија је била свесна да сваки пут када је Аустро-Немачка политика ударала по Словенима, она је циљала на Русију која је стајала на стражи како словенских, тако и својих сопствених, виталних интереса на Балкану.

Не мешавши се у рат, Беч је пажљиво пратио борбу прилично слабих балканских народа против Турске и рачунао да у сукобу са Империјом Србија ће бити разбијена, и опасност од јачања Србије на Балкану биће спречена задуго.

Вртоглави успеси балканских савезника били сушок за Аустроугарску, непријатна неочекиваност за Немачку, која је обучавала турску армију. Према идеји руске владе, почетак Другог балканског рата, напад бугарске војске на српске истурене положаје био је изведен не без подстицања Бечког кабинета, који је сањао о поразу Србије. За Аустроугарску Други балкански рат и Букурештански мир значио је тежак морални пораз, захваљујући другом блиставом успеху Србије у току једне године. Ови догађаји показују како је захваљујући Русији пошко за руком да се избегне реализација жеље да се озбиљно оконча са Србијом, што није могло дане утиче на став Беча и Берлина уочи Светског рата.

Пред Први светски рат почела је јасно да се примећује тенеднција централних монархија да потчине себи економски и политички Балканско полуострво, занемарујући законита права локалних народа и животне интересе Русије. Управо зато убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву које је извршио Србин, између осталог аустријски поданик, било је оцењено у Бечу као политичка завера Београда. Мада истрага није поседовала никакве чињенице које би потврдиле ту верзију, штампа је почела жестоко хушкање против Србије. Под покрићем политичког негодовања водила се најбесрамнија политичка агитација са очигледним циљем да се нађе одавно жељени изговор за разрачунавање са Србијом – писао је министар иностраних послова Русије Сергеј Сазонов.

Први светски рат пружа много примера недобронамерности према Србији коју Беч и Берлин нису крили. Нећемо се на томе детаљно заустављати, навешћемо само три прилично речита примера.

Када је у новембру 1913. у Берлин допутовала руска владина делегација на челу са премијером Коковцовом, Кајзер је био отворен преко сваке мере. У разговорима са руским свештеницима говорио је да он види надолазећи конфликт две расе: словенске и германске, тврдећи да рат може да буде просто неизбежан и тада ће бити сасвим све једно ко ће га почети.

У белешци немачког амбасадора у Бечу Чиршке, коју је он послао 30. јуна 1914. рајхсканцелару, насупрот речи о томе да Беч жели једном заувек да сведе рачуне са Србима, цар Вилхелм је додао: Сад или никад. А ниже се изјаснио још одређеније: Са Србима треба окончати, и управо сада.

Белешка цара Вилхелма Другог на поруци министра иностраних послова Немачке фон јагова 23. јула 1914. године: Греј греши када ставља Србију на исти ниво са Аустријом и другим великим државама! То је нечувено! Србија је банда лопова које треба казнити за њихова недела.

Да додамо да је Србија била победник и у Првом и у Другом светском рату. То је један од извора мржње према Србији коју смо осетили и осећамо крајем 20, и почетком 21. века. Да илуструјемо то следећом епизодом. Француски генерал ПјерМари Галоа пише да је 1976. и 1977. често путовао у Немачку на позив министра одбране Јозефа Штрауса. За време разматрања југословенских проблема између осталог, у уском кругу европских колега, Немци су уверавали да после Титове смрти Југославија мора да буде територијално подељена. Интересантни су узрици због којих је Немачка томе тежила. Према речима министра одбране, то је жеља Немачке да се освети Србима који су два пута, 1914-1918. и 1939-1945. стали на страну савезника против њих…, што је допринело томе да је Немачка изгубила у Другом светском рату. Генерал Галоа је убеђен да је то Немачка увукла САД у авантуру са кажњавањем Југославије, мада су САД имале за то своје разлоге.

Са тим се треба сложити. Наведене чињенице макар делимично одговарају на питањо о узроцима огромне србофобије коју су Европа и Америка испољиле 90-их година прошлог века. Чини се да историчари треба још много да раде на објективном истраживању балканских догађаја.

 

Преузето са сајта: СРПСКА ИСТОРИЈА

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here