С оне стране ума

Пише: Марко Ковачевић 

Загледан у најплавље небо изнад Црне Горе и осокољен владавином плахих и лакомих Шербо се испео на Ловћен у ком утамниченим држе мошти Цетињског пустињака којем тај назив најбоље пристоји у данашњој државици која је културно, духовно и материјално постала заиста пустиња, а Његошева дјела и лик глас вапијућег у пустињи. И толико је тај глас јак да је и десницу Светог Јована Крститеља онога који пред Христовим доласком бјеше исти такав глас, дозвао на Цетиње, да би исто остало благосиљано и поред намножених непочинстава.

Испео се Шербо на врх Ловћена и замишљен и опијен љубављу према Црној Гори наслонио се на једну од каријатида. Повео је са собом и новинара једног интернет портала. Направиће интервју. О Његошу. Моћи ће на оскрнављеном Ловћену да засеири за своју интернет братију. Да пусти Куран у борбу са Горским вијенцем. Да одпутује са оне стране ума. Тамо гдје осјећа себе истинског, не као грађанина, мулитикултуралисту, мултиконфесионалисту, већ као у најмању руку шефа муслиманске милиције из Другог свјетског рата. Интервју је полако почињао. Шербо се опипа и погледа. Добио је и милицајску униформу. Сањао је о томе често док се играо рата као мали. ,,Ево мени прилике да остварим своја маштања – живјела она страна ума“, кликну он.

Промјени и корак у надмени милицајски. Пружи га по оскрнављеном Ловћену. И као прави милицајац кад стрпа неког правог и здравог у тамницу, поче да сикће на Његоша с оне стране решетака ( ума). Све уз пратњу ревносног новинара ,,патриотског“ интернет портала. Да се то публикује да ваља. Праве ,,патриоте“ не смију пропустити ниједно скрнављење Његоша а да га не афирмишу. И тако нам Шербо показа како је Османа лакше разумјети од Његоша. Како се уз гусле не може свирати рок. Како се уз Његоша не може васпитавати омладина и још много тога.

Замислите какво је то стање када можеш да разумијеш кољача из Другог свјетског рата Османа Растодера али не можеш да разумијеш Његоша па кажеш да се Његошем не може васпитавати омладина. Само ћу се осврнути на један фрагмент овог ,,патриотског“ интервјуа. Он говори о Горском вијенцу и Његошу у контексту приказа исламизације српског становништва као насилне тврдећи да је исламизација била добровољна и прије свега ради ослобађања од пореза. У реду, али не каже ни Његош пуно другачије. Његош каже ,,Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице“. ПОСЛАСТИЦЕ због којих ,,потурчи се плахи и лакоми“. Дакле Његош није добар по данашњу омладину јер констатује у свом дјелу и осуђује универзалне људске слабости ПЛАХОСТ и ЛАКОМОСТ на разне врсте ПОСЛАСТИЦА кроз тада актуелни мотив једног историјског догађаја. А тај историјски догађај дешава се у тренутку када су све наше земље освојене од стране Отоманске империје. Само писање Горског вијенца долази у тренутку када је већина нашег народа и даље у турском ропству. А Шербо још каже како се са Његошем као паролом ишло у све ратове у последњих 150 година.

Можда је заборавио да је једва вијек прошао од када су Турци и коначно протјерани са ових простора. Можда је заборавио шуцкоре, хрватско цвијеће и свог Османа Растодера. Можда ћути о томе колико су припадници његовог народа криви што је један историјски догађај из једног књижевног дјела и даље актуелан. То јасно показује ко од тих времена није одмакао, ко жали за ПОСЛАСТИЦАМА и ко нама који смо и прије 100 година били спремни да их прихватимо као дио свога народа то у ствари не да. Не да нам онај ко освајање ових простора од стране Турака пише ,,окупација“ под знацима навода. Па каже да су Турци били једини ,,окупатори“ под којима је преживјело сво наслеђе,језик и култура аутохтоног становништва. Турци нас нису освојили изгледа, нити окупирали већ су дошли и у годинама након Марице и Косовског боја, отворили туристичку агенцију и агенцију за заштиту споменика. Зна то више пута разарана Пећка патријаршија, зна то Студеница која је три вијека била без крова, зна Градац,зна Жича, знају мошти Светог Саве које су спалили сигурно због тога да би нам сачували наслеђе, знао је то патријарх Арсеније Чарнојевић па је од добра водио народ у сеобу, зна то данак у крви који је сигурно био добровољни чин. Зна то врло добро Острог који су морали часни Црногорци да крваво бране. Зна то и Цетињски манастир који је више пута разаран. Али занемаримо све то, заборавимо све то, и прихватимо само једно – Његош не ваља, Његош није савремен, омладина га не може разумјети. Разумјети се може Осман Растодер и то ће вам Шербо лако објаснити.

ПЛАХОСТ и ЛАКОМОСТ кроз које се добијају ПОСЛАСТИЦЕ данас се не пројављују више у примању ислама, данас се пројављују у антисрпству и прогањању Његоша. То је услов који се захтјева. ПЛАХИ и ЛАКОМИ у Црној Гори, били они муслимани или не, кивни су на Његоша само зато јер их је познао. Па су се стога и здружили да отров своје адске душе на овај камен( Петар) пљују и да од демонског месије, ПЛАХИ и ЛАКОМИ убирају ПОСЛАСТИЦЕ а поштене и часне Србе-Црногорце свађају са поштеним и часним Бошњацима-Муслиманима који желе да живе у миру.

Шербо милицајским кораком пожеље да крене назад. Уморили су се и он и новинар што Његош пред његовим ријечима ћути као што је и Вукашин из Клепаца ћутао пред усташким ножем. Замисли се и наслони опет на ону каријатиду. Снажан бол проструји главом. Он се опипа, видје да на себи нема више милицајског одијела. Погледа у оно небо изнад себе и видје га плавље него док нигдје није било тако плаво. А онда се ужаснут осврну око себе. Много светине, застава а изнад свега тога капелица. Нешто му пререза груди и он паде у ватру у којој видје да је задњи камен на огради око капелице Светог Петра Цетињског на врху Ловћена поставио насмијани Исо Махмутбеговић. Поставио га је он у обновљену капелу још онога дана, седамдесетих година прошлог вијека, када је одбио да је руши заједно са онима који су тада били плахи и лакоми а нису били муслимани. Док је народ на врху Ловћена пред својом капелом прослављао дан Његошевог рођења, Исо, тај праведник и човјек, пришапну на уво Шербу : ,,Не требује царство нељудима нако да се пред свијетом руже“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: