Руски тријумф над ЕУ

Битке око Украјине су у току Другог светског рата биле међу најсуровијим, а само у једној од укупно четири битке за украјински град Харков погинуло је око 300.000 људи. Наизменично освајање Украјине од Совјета и Немаца довело је до тога да је, на пример, баш Харков био чак 70 одсто уништен на крају рата, док је погинуло десетине хиљада његових житеља. Иако ратова у Европи данас више нема, украјински „фронт” је и даље једно од попришта борбе и то безочне геостратешке борбе Запада и Истока.

То је постало више него очигледно у недељи на измаку када су украјинске власти саопштиле да обустављају припреме за потписивање Споразума о придруживању с Европском унијом, који је требало да буде потписан на самиту Источног партнерства ЕУ у Виљнусу наредне недеље. Шест година преговаран споразум који би очврснуо везе Брисела и Кијева је засад пао у воду. Преговори су суспендовани а Украјина је саопштила да се окреће разговорима о побољшању трговинских веза са Русијом, чиме је на известан начин рекла да иде ка уласку у Царинску унију Русије, Белорусије и Казахстана.

Одмах је уследио пљусак међусобних оптужби Русије и ЕУ. Док је руски председник Владимир Путин оптужио чланице ЕУ да су уцењивале и притискале Украјину тиме што су помагале организовање демонстрација у Кијеву против одлуке украјинске владе, европске дипломате су оптужиле Москву да је уцењивала Кијев најавом да ће блокирати извоз украјинских производа у Русију. Таласу оптужби се прикључио и председник Украјине Виктор Јанукович који је рекао да је Европа у много наврата разочарала Украјину, док је украјински премијер Микола Азараов за преокрет Кијева окривио Међународни монетарни фонд и његово пооштравање услова за давање кредита Украјини.

У овом препуцавању ниједна страна није слагала, јер се око утицаја у овој земљи од 46 милиона становника, која је на стратешки важној позицији између Запада и Истока, заиста користе претње, обећања, притисци, уцене и условљавања. И ниједна страну овде није „невина”.

Како сада ствари стоје Русија је засад тријумфовала над ЕУ, којој је у минулих 23 године од распада Совјетског савеза ово први велики пораз на њеном истоку. Садашњом победом око Украјине, Путин је на добром путу да успешно обнови совјетску сферу утицаја, будући да је претходно у Царинску унију увео Белорусију и Казахстан, а на сличном путу су и Јерменија, Киргистан и Таџикистан, док се Молдавија и Грузија још одупиру руским притисцима. Међутим, Украјина је због своје величине и положаја једини џокер у карташкој игри Истока и Запада тако да је она неопходна Путину да би заокружио империју која ће се звати Евроазијска економска унија.

Засад Јануковичев потез могао би да буде судбоносан за простор Украјине као што је 1654. била пресудна одлука козачког вође Богдана Хмељницког који је Пјерејаславским споразумом прихватио да козачка држава створена на територији данашње Украјине буде под заштитом Царске Русије што ју је довело да на крају изгуби своје независност и стопи се у руску империју.

Овај заокрет је, међутим, поприлично условљен и грешкама ЕУ. Чак и у Пољској, у чијој елити углавном не мањка антируског расположења, признају да је ЕУ погрешила што је потписивање споразума условила пуштањем из затвора бивше украјинске премијерке Јулије Тимошенко. ЕУ је тиме само себе поставила у центар сукоба украјинских политичара, а због поноса не може да исправи ову тактичку грешку тако што ће напрасно да одустане од тог услова. Осим тога, ЕУ је овим погазила своје европске вредности и стандарде, јер зна да пуштање Тимошенкове неће напрасно створити у Украјини правни систем који не болује од „селективне правде”.

Овонедељни догађаји са Украјином су показали и да привлачност чланства у ЕУ, као један од најзначајнијих инструмената „меке моћи” Уније, има своје границе, нарочито у тренутку када је и сама ЕУ и својеврсној кризи идентитета. Лидери ЕУ ће морати да схвате да дипломатија „меке моћи” заснована на методу „штапа и шаргарепе” не функционише у ситуацијама у којима као конкурентна има „тврду” економско-финансијску моћ, као што је Русија има у украјинском случају. Европски приступ нарочито не функционише када се у убеђивању економски посрнуле земље превише користи штап (услови ММФ-а, захтев да се пусти Тимошенкова) а премало шаргарепа (брзе економски добити од веза са ЕУ, конкретнија нада у дугорочни просперитет, безвизни режим…)

С друге стране, руске претње и понуде су минулих месеци постале конкретније. Компликовањем царинских процедура успорене су пошиљке украјинске робе у Русију, нарочито оне које потичу из источне Украјине у којој је смештена украјинска тешка индустрија која упошљава стотине хиљада људи и зависи превасходно од руског тржишта. Замрзавање увоза железничких вагона у Русију довело је до тога да је тиме заустављено 80 одсто украјинског извоза, а Украјина је у последња три месеца, због смањеног обима трговине са Русијом, изгубила пет милијарди долара.

То је и те како имало утицаја на одлуку Кијева, будући да економски аналитичари оцењују да је на ивици финансијског колапса, без довољно девизних резерви и страним јавним дугом који је порастао на 77 одсто бруто друштвеног производа. Русима је суштински помогао и ММФ ако је истина тврдња украјинског премијера да је ММФ за исплату кредита од око 10 милијарди долара ове недеље послао нове још оштрије услове Кијеву, који су укључивали пораст цена гаса од 40 одсто, замрзавање плата, велике буџетске резове и смањење енергетских субвенција…

С друге стране, Русија је мудро минулих недеља, преко свог Гаспрома, склопила договор са Украјином да јој да додатно време за отплату безмало милијарду долара дуговања за испоручени гас. Да се Кијев не би полакомио, руски премијер Дмитриј Медведев је саопштио да би Москва могла да захтева да Украјина унапред плаћа за гас који јој Русија испоручује. Поприлично згодна најава на почетку зимске, дакле грејне сезоне.

Русија је дефинитивно победила ЕУ у овој бици. Додуше, украјински лидери су поприлично непредвидљиви. Поједине европске дипломате тврде да ЕУ сада треба само да чека, да више не зове Украјину и да пусти Јануковича да се сам носи са Путиновим притиском. Према тој оцени, Украјинцима се сигурно неће свидети то што они неће бити једнаки партнер Русима тако да неки сматрају да ће се, после неколико година љубави, Украјина на коленима вратити ЕУ. Питање је само да ли ће је руски медвед тек тако пустити из загрљаја.

Ненад Радичевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: