Насловна Поглед Јевтовић: Руски мигови да Србија не би постала други Монтенегро

Јевтовић: Руски мигови да Србија не би постала други Монтенегро

3
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Горан Јевтовић

Нажалост, наведни наслов је једино адекватан за оно што нам се десило, то јест, што ће нам се десити, а то су руски Мигови у функцији заштите евроатлантског подручја, како то прецизно пише у уговору под називом „Оквирни документ“ НАТО програма „Партнерство за мир“, чији смо „поносни“ чланови.

Вучић је набављао Мигове четири и по године по оној народној „два га вуку, а тројица туку“. И на крају је, је л’ те, преломио. Када би се шалили, наравно. Да му шефови водећих чланица НАТО-а (и ништа мање они из ММФ-а) нису одобрили да изведе наведену трансакцију, да погађамо када би се осоколио да нешто тако уради? Никада.

Због чега руски авиони, а уз њих, надајмо се, и нешто тенкова и извиђачких БРДМ-ова, и у перспективи чак и БУК-ови, Тунгуске и слично? И откуда баш сад?

Из два основна разлога.

Први – унутарполитички, следе избори у критичним тренуцима по земљу Србију и ваља замајавати вишемилионско гласачко тело, како би се посао растакања државе завршио све хорски певајући „прича се, прича, да Руси долазе“.

Други – дипломатски и војни, али с’ оне друге стране Карпата, из правца званичне Русије, која је коначно схватила да је ђаво однео шалу и да је потребно нешто опипљивије учинити како Србија не би постала други Монтенегро. И баш ту су се, према скромној процени аутора, преиграли. Шест Мигова за нових, рецимо, шест година власти Александра Вучића. Симболике ради. Или, у преводу – кад нема бољег, добар је и такав српски врховник. Или, кад већ неко мора да их лаже, овај то чини тако лепо да га је милина слушати.

Наведену процену и оцену најбоље потврђује путешествије нашег премијера у Москву ради сликања на Миговима, када га нису примили ни Путин, ни Медведев, већ министар одбране Шојгу. Неуобичајени протокол, да не кажем мимо сваког дипломатског узуса, који сам за себе говори све. А то је оно с почетка – два га вуку, а тројица туку.

У преводу – јасно је Русима још од првог доласка Дмитрија Рогозина у јесен 2012. године, када су се понадали да су коначно добили искрене анти-НАТО савезнике на Балкану, да су преварени. Трајало је (и још увек је тако) мучно натезање и повлачење за рукаве. Пођи-стани, хоћу-нећу, лево-десно, корак напред-два корака назад, и тако даље и томе слично.

2112 vuccich mig poligon pok 409x327 Јевтовић: Руски мигови да Србија не би постала други Монтенегро

И таман је кренула патриотска лавина по режимским и оним другим медијима, која се сводила на новоуспоставлјни аксиом – нема везе што је толико грешио, што се бриселским пакетом одрекао Космета, што нас је довео до просјачког штапа, важно је да се коначно окренуо Русима. Е, сада ћемо са шест плус четири МИГ-а, Хрватима (подразумева се и Бугарима и осталима около) показати чија мајка црну вуну преде, кад оно догоди нам се убрзо (а одавно припремлјен) уговор са компанијом „Eрбус Груп“ и куповина (а не поклон!) девет хеликоптера Н145М. И одједном стаде медијска халабука. Тајац. Шта је сад па то?

Просто, да простије не може бити. Србија је у евроатлантском загрљају без прекида од петог октобра. Та љубав је доласком рециклираних радикала на власт, значајно узнапредовала и учврстила се. Строго према плановима, програму, стратегијама и доктринама НАТО савеза. Дакле, кроз НАТО програм „Партнерство за мир“, од кога нема одступања ни за живу главу.

Као ни од ЕУ пута. А тај пут је, пут у „малу Антанту“, зато што је Европска унија предворје Северноатлантске алијансе. Галиматијас смишлјен да економски, али и одбрамбено и сполјнополитички, као што се да видети, покори оне који су се у Европи опирали НАТО-у као таквом. И на почетку стварања тог војног савеза и више деценија након тога.

Уосталом, колико је чланица ЕУ истовремено чланица НАТО? Колико њих то није али води идентичну спољну, безбедносну и војну политику? Ко је формално најважнији и најјачи савезник НАТО-у? Управо Европска унија. Званично да званичније не може бити. У форми споразума, уговора, протокола…, а зарад заједничке политике, обједињених команди и штабова, логистике, „мировних“ и борбених операција, обавештајних активности и много тога другог.

Значи, Србија није члан НАТО савеза – нити ће бити позвана да приступи док је не сведу на преткумановске границе – али је НАТО поодавно дубински у Србији. И над Србијом. Или ће неко другачије да закључи? Без обзира на СОФА споразум о коме Руси могу само да сањају, или упркос плану „развоја динамичне сарадње и војне реформе“ према НАТО стандардима и процедурама, под називом ИПАП?

О, итекако ће бити другачијих заклјучака и они, нажалост, доминирају. Има таквих неколико милиона лјуди захвалјујући окупационим психолошко-пропагандим мерама и испирању мозгова, и то на челу са немалим бројем српских интелектуалаца. Упецани су у мрежу удицом, која се назива „војна неутралност“. Нешто што по дефиницији у међународном праву не постоји. Нити за нечим таквим као што је – увођење у званичну терминологију и у праксу нечега чега нема – постоје било какве логичке и формалне потребе.

Неприпадање или неучлањивање у један од војних савеза, једноставно се не наглашава у било ком званичном државном документу или у наступима државника. По тој логици Србија би морала да се ограђује, рецимо и од могућности учлањења у Афричку унију. За сваки случај, јер теоретски и следствено наглашавању „војне неутралности“, некоме и тако нешто, сутра (у вези Африке) може пасти на памет.

Да закључимо – Србија није војно неутрална не зато што је аутору запело да то тврдоглаво понавлја, већ зато што такав појам и пракса у међународним односима не постоји. Стварни израз би морао бити – Србија није члан ни једног војног савеза. Дакле, Србија је несврстана, или Србија је ванблоковска землја, или једноставно, није чланица ниједног војног савеза. Онаква, каква је била велика Југославија у време диктатора Броза.

Али управо у томе је виц. Како бити несврстан, или како потенцирати да ниси члан ниједног савеза, када је то у директној супротности са путовањем у Европску унију, која не само да је предворје НАТО-а, већ је поодавно и својеврсни мини војни савез. Заједничка спољна, безбедносна и одбрамбена политика (чак и да занемаримо испреплетаност са НАТО камарилом) тако нешто недвосмислено потврђује.

Sargarepa 1 409x245 Јевтовић: Руски мигови да Србија не би постала други Монтенегро

Најпростије – не може се бити војно неутралан (несврстан), а државно (спољнополитички) сврстан!

Зашто? Зато што је у међународном праву, према важећим Хашким конвенцијама из 1907. године, веома прецизно регулисано да постоји „неутралност“, односно „неутралне државе“. Дакле, не „војно неутралне“, већ „неутралне“! Али, у целини и по свим државним, политичким, дипломатским, економским и осталим питањима, и то исклјучиво (и само!) у односу на оружане сукобе који су у току или у најави. Тачка. Дакле, „неутралност“ се не бави војном (или било којом другом) проблематиком држава у мирнодопским временима, већ само поводом (односно у време) оружаних сукоба.

Примера ради, некако баш у време ексклузиве са Миговима, у Топчидеру је одржан седамнаести састанак „Групе Србија-НАТО за реформу система одбране“, који се остварује кроз механизме програма „Партнерство за мир“. На састанку су, поред представника Директората за планирање снага НАТО, учествовали представници Канцеларије НАТО за везу у Београду, страни војни представници акредитовани у Р. Србији из 13 држава чланица НАТО-а и програма „Партнерство за мир“ и представници организацијских јединица Министарства одбране и Војске Србије.

Тада су детаљно приказани и сагледани резултати рада радних столова у оквиру Групе и истакнуте активности сарадње из области које обухватају: политику одбране и планирање, лјудске ресурсе, логистику, развој способности Војске Србије, војно здравство и јавну дипломатију.

Има ли даље, има ли више? Тешко да може. И, где је овде „војна неутралност“?!

Да поновимо још једном ради „неверних Тома“: Група Србија-НАТО за реформу одбране (а не Група Србија-Русија, које нема ни на видику, нити ће је бити), функционише према НАТО стандардима и процедурама и у складу са евроатлантским циљевима и интересима, сасвим несметано и у пуном капацитету.

Чак и да занемаримо сурову али најважнију чињеницу да смо „партнери“ онима који су нам отели Косово и Метохију, а истовремено „војно неутрални“ и у односу на њих и у односу на оне који још увек грчевито бране опстанак јужне покрајине у саставу Србије. И без обзира што је тако нешто не само шизофрено, већ је (и пре свега) неморално и непоштено!

Мигови Србији (уосталом имају их у својој организацији и поједине чланице НАТО) још и добро дођу челницима Алијансе, зато што су хипотетички уштедели једну донацију, а добили оно што је и сам Вучић казао – такозвану полицијску (мирнодопску) заштиту неба. Такође према НАТО и ЕУ стандардима и обавезама.

Шест Мигова, па таман да су и гланц нови са још четири преостала су, војнички речено, мало. Непуна ескадрила. Мало за оно што им је основна намена – одбрана у рату. Зашто? Зато што озбилјне, па још суверене државе планирају своју војну моћ тако да полазе од он најтеже ситуације – стратегијско окружење и борба у најтежим условима. Тачно онако како се одиграло 1999. године.

Зато су потпуно несувисла поређења како смо сада јачи од Бугара, Албанаца, Македонаца, посебно од Хрвата…. али (и под обавезно!) „један на један“. Због чега? Због тога што такву врсту такмичења ремети само једна „ситница“ – Вашингтонски уговор којим је формиран НАТО. Јер у том документу и далје стоје чврсто чланови 4. и посебно онај под редним бројем 5. где се јасно, између осталог, каже „…напад на једну чланицу, је напад на Савез…“.

Године 99-те су заједнички кренули на нас са четристо и нешто, а агресију завршили са хилјаду и сто авиона ловачке, ловачко-бомардерске, извиђачке и какве не све авијације. И са два Авакса… Па кога то онда упозоравамо и чиме? Или, прецизније, зашто лажемо народ када је ових шест плус четири Мига, уствари бројка која ће само појачити оних хилјаду и ко зна још колико Фантома, Грипена, Торнада, Миража…

Војно савезништво са Руском федерацијом

На крају, оно главно – где је решење како се ово паметовање не би претворило у демагогију?

Врло просто и веома јасно – одмах и неизоставно војно савезништво са Руском федерацијом! На папиру и са свим могућим међудржавним гаранцијама. У складу са међународним правом, са Повелјом УН, са свим релеватним конвенцијама. Тачка. Онако како је то урадила Сирија.

И, обратимо пажњу, бићемо и далје, ако им је већ до тога толико стало, „војно неутрални“. Како? Тако – војно савезништво (појам од кога организовано беже српски властодржци и пратећи аналитичарски хор) између две државе не подразумева чланство у војном савезу. У овом случају ОДКБ. Духовито или као збилја, свеједно је, али је истинито.

Међутим, то подразумева излазак из НАТО програма „Партнерство за мир“, ресетовање војних „реформи“ на бар једно десетак година уназад, враћање обавезног војног рока, омасовлјење Копнене војске као главног (и пресудног!) носиоца оружане борбе у одбрани землје, потпуно преформатирање оружане силе пре свега на организационом полју – враћање дивизија и армија, и одбацивање НАТО модуларног система, који смо, да трагедија буде комплетна, 99-те надмашили. И то како и за колико!

Све друго је замајавање и обмањивање јавности. Као и шизофрена теза да није могуће Русима – браћи по крви – одобрити једну или две војне базе у землји Србији. Због чега? Због тога шо не бисмо били суверени, шта ли? Изазвали бисмо геополитичку пометњу, економски пропали, добили томахавке по главама…?

Али зато америчка база Бондстил на српској землји, затим НАТО мини штаб усред Министарства одбране, база Југ код Бујановца направлјена америчким парама, Центар АБХО у Крушевцу… и много тога другог, је сувереност, је л’ да? И тиме не лјутимо Русију и остале искрене пријателје?

srbija rusija zastava 409x204 Јевтовић: Руски мигови да Србија не би постала други Монтенегро

Наравно, Русија је „далеко“ од нас (како ће нам допремити Мигове, да питамо оне који форсирају неутралност и неминовност „партнерства“ са Алијансом којом смо окружени?!), али од Сирије, као што се да видети, није.

Шест Мигова, тридесетак тенкова и још толико оклопних извиђачких возила, па чак и да нам С-400 допреме, (свему наведеном се аутор овог текста искрено радује, без обзира на критику и без обзира што је тај аранжман Вучићевих руку дело!) је исто што и набавлјати скупоцени стилски намештај и опремати кућу чији су темелји трошни и тону. И чека се само да се таква кућерина стровали.

Горан Јевтовић је пуковник Војске Србије у пензији. За време сукоба на Косову службовао је у команди Петог приштинског корпуса тадашње Војске Југославије, а након тога и у кабинету начелника Генералштаба генерала Небојше Павковића. Био је сведок одбране у Хагу на суђењу генералу Владимиру Лазаревићу.

(Извор: Сведок)

3 КОМЕНТАРИ

  1. 1
    0

    vucic je uterao strah u kosti ovom jadnom narodu taman kao i milo, zato imaju pakt o nenapadanju..tesko nama ako opet pokrade ove izbore..ode Srbija niz vodu..narod vise i ne pali televizor, kako koju stAanicu ukljuci eto ti ponosnog vucica..kao da su ga ovi njegovi silni ,,prijatelji,, iz evrope cipovali, no okurazice se ovaj napaceni narod kada ne bude imao ni za koru hleba..onda pada mrak na oci..biti ili ne biti,,hiljade penzionera u redovima svakodnevno sa po deset puta uvecanim racunima za struju, traze jadni reklamaciju S T R A H O T A..pa racuni za vodu, ljudi se hvataju za glavu, kazu presek stanja..DALI SE NAZIRE KRAJ OVOM ZLU..kazu da je 12000 natovih vojnika uslo u srbiju da zamene policiju, a avioni paraju nebom, kao da je njihovo, a mozda i jeste ..P U T I N JE DAVNO PROCITAO NASEG VUCKA, KAO OTVORENU KNJIGU…E, TESKO NAMA..

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here