Насловна Поглед Руски дани

Руски дани

0
ПОДИЈЕЛИ

rusija srbija Руски даниБила је ово једна прилично лоша недеља за евроатлантску империју и њене интересе широм света

Најзначајнији спољнополитички догађај – не само – недеље и месеца, чије последице ћемо тек видети и анализирати у предстојећем периоду, свакако јесте одлука владе Украјине да, у последњи час, одустане од потписа споразума о придруживању ЕУ, што је изазвало праву лавину оптужби и контраоптужби за „притисак и уцену“ између Москве и европских званичника.

Али збивања у Кијеву нипошто нису била једини непријатан садржај прошлонедељних дипломатских депеша у Бриселу, Берлину и Вашингтону.

Тренутне позиције сиријских побуњеника, подржаваних од Запада, делују доста лоше и на војном и на дипломатском плану. А чак и у Молдавији, која је као нека врста утешне награде остала на менију евросамита у Вилњусу, најава споразума са Бриселом је пропраћена масовним демонстрацијама снажне проруске опозиције и сва је прилика да ће тај споразум, након доласка следеће владе, остати више-мање само мртво слово на папиру.

Коначно, израелски министар спољних послова Авигдор Либерман најавио је да, уколико се настави тренд погоршања односа са Вашингтоном, Израел намерава да потражи нове партнере „који желе да сарађују и који не зависе од новца из арапских и исламских земаља“.

Ма колико неједнаке тежине и домета, сви ови догађаји у само неколико дана уклапају се попут коцкица мозаика у једну слику – назовимо је „рађање мултиполарног света“ – чије контуре данас не види само онај ко то не жели и чија је геополитичка свест остала трајно фиксирана у деведесетим годинама прошлог века, када се можда заиста могло учинити да, у политичком смислу, свет има само једну страну (запад) и само један океан.

Глобална геополитичка таласања углавном једва да дотичу овдашњу политичко-медијску бару и њене актере, где је већ месецима све у знаку безглаве трке за коначни почетак преговора са ЕУ, „битке за Београд“ и питање свих питања – да ли ће НЕКО коначно дозволити Александру Вучићу да иде на ванредне парламентарне изборе и тако капитализује свој високи рејтинг.

Но, овога пута је и на локалном фронту седмица била обележена „данима Русије у Србији“ и великом политичком нервозом у вези са почетком радова на „Јужном току”. А каква је ово земља и колико је политика овде дубоко таблоиди(оти)зована могло се видети и по томе што је практично централно питање читавог догађаја и главна политичко-медијска контроверза била дилема да ли ће министарка Зорана Михајловић том чину присуствовати и да ли ће на том скупу говорити. На крају је присуствовала, говорила, невољно се поздравила са Душаном Бајатовићем, па чак и „рецитовала“, односно цитирала руске класике. Али тешко да јој је то све скупа нарочито помогло да поправи позиције код неповерљивих руских партнера, као и код („свог“?!) председника Николића.

Да се заиста ради о својеврсној руској офанзиви и да су, најблаже речено, биле „преурањене“ процене како се Русија, тобоже, повлачи из региона, а Србију дефинитивно препушта САД, Немачкој и ЕУ, види се и из прошле недеље публикованих резултата истраживања јавног мњења који недвосмислено показују да Русија, у овом тренутку, представља убедљиво и без премца водећу и најпожељнију спољнополитичку оријентацију за највећи број грађана Србије. Наиме, за опцију „савез са Русијом“ тренутно оптира 67 процената пунолетних грађана Србије, а што је, на пример, чак 14 процената више него за улазак у ЕУ. Владимир Путин је убедљиво најпопуларнији страни политичар, а чак 57 одсто испитаника сматра да би Русија требало да буде више заступљена у културном и економском животу Србије.

Све наведено постаје још упечатљивије ако се има на уму да је тај резултат постигнут у условима практично апсолутне доминације евроатлантске парадигме у јавној, медијској, економској, па и политичкој сфери Србије. Другим речима, практично сви медији, највећи број јавно присутних интелектуалаца, политичких аналитичара, новинара и истраживача јавног мњења заступа не само некритички прозападни став, него и показује неку врсту отворене или једва скривене русофобије. Зато се горенаведена чињеница о широком проруском расположењу српског јавног мњења непрестано „гура под тепих“.

Заправо, у Србији само једна парламентарна странка (ЛДП Чедомира Јовановића) јесте отворено пронатовска, а и она се налази на самој ивици цензуса. Ту би се још могла придодати једна регионална (ЛСВ Ненада Чанка) и једна странка мађарске националне мањине (СВМ), док све остале, у већој или мањој мери, јавно изражавају проруске симпатије – али се те симпатије слабо претачу у конкретне потезе и званичну државну политику онда када се нађу на власти. С тим да, због тога што периодично ипак морају да иду на изборе, у предизборним кампањама сви веома воле да се сликају с Путином, или барем с руским амбасадором.

И то им је, бар са сада, углавном пролазило и код народа и код Руса. Али није случајно – додуше, поводом Украјине, али то би се врло лако могло применити и на Србију – и из Москве и из Брисела одаслата порука како „није могуће седети на две столице“. С тим што би се овај закључак могао подједнако односити како на актуелну српску власт, тако и на доскорашњу не баш најконзистентнију руску политику према Србији и региону.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”

Ђорђе Вукадиновић

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here