Ретроспектива Лијепе њихове
1 min read
Пише: Драгана Б. Мијушковић
Прва седмица септембра била је обојена почетком школске године, друштвене мреже су биле преплављење поносним родитељима који су и задњи евро дали да њихови клинци и клинцезе имају све што треба како за школу, а тако Бога ми и за вртић (пишем из личног искуства).
Елем, мени ових дана највише привлачи пажњу дешавање у дотичној земљици „Лијепој њиховој“ гдје осим вијести да смо од њих преписали реформу школства има и других занимљивих вијести у мјесецу рујну.
Да, рујан, мјесец када све руји (сазријева) па тако и сазријева и њихово усташтво. Неко ће ме осудити због говора мржње, али мислим на појединце који ових дана преплавише интернет. Први на листи је господин са брчићима, који се труди да личи на Хитлера, извјесни Марко Скејо, који је у центру пажње због премјештања злогласне усташке табле „За дом спремни“ из Јасеновца у Новску.
Хрватски медији су пренијели како је за Анту Павелића рекао да је „највећи син хрватског народа који је у датим околностима чинио најбоље што је могао за хрватску државу“, за логоре Јасеновац и Стару Градишку да су били „болнице отвореног типа у којима су страдали само доказани непријатељи хрватске државе и најтежи болесници“.
Рецимо, да ово и није толико необично, увијек је било и биће особа који су на неки мистериозан начин изван душевних болница. Оно што је свеколико за посматрање и за реаговање Брисела (пошто је Хрватска у ЕУ) би требало да буде реакција сисачког бискупа Влада Кошића, који расипа говор мржње због измјештања горе поменуте усташке спомен-плоче.
На свом фејсбук профилу написао је „Ако буде сутра браћи Србима сметала хрватска химна, ова ће је власт забранити јер су и усташе пјевали ту химну. Живјела српска Хрватска! Питам се шта би било да су Њемци после Другог светског рата тражили да у Француској или у било којој европској земљи која се одупрла њиховој агресији власт уклони споменик палим бранитељима јер то њима смета? Quo vadis Croatia?“
Сада нека ми неко од новокомпонованих монтенегрина одговори када је посљедњи пут неки припадних СПЦ изговорио нешто слично и на који начин би се то санкционисало? Нема правде у ЕУ, знам нема!
Али, да није све тако црно у земљи шаховнице, има и свијетлих примјера, наравно интелектуална елита се ту издваја попут колумнисте Бориса Дежуловића или Ведране Рудан. Они су свјесни у каквом правцу иде Хрватска, па се као и свака разумна особа којој патриотизам не лежи у паљењу новина националне мањине или на подизање спомен плоча и призивање духова НДХ-а, боре са свакодневном мржњом растујућег броја усташа.
Ведрана је иступила у свом стилу и у посљедњој колумни написала „Ја сам да се плоча макне јер ми фашизам иде на к…., НДХ посебно.“
А, ја бих искористила прилику и питала црвене Хрвате, имате ли шта додати, дапаче?
Извор: https://ladydragond.blogspot.com/2017/09/blog-post.html
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kad sam bio mali imo sam svoj pravac
Oni bili katolici a ja pravoslavac
I tada su mene cerali odavde
Pjevali su ljepa njina a ja boze pravde
Kad sam bio mali bio ziva vatra
Psovali mi popa a ja njima fratra
I tada su mene…
Boze pravde
Kad sam bio mali poklone mi slali
Iz cikaga moji znas ti dobro koji
Boze pravde
Сисачка бискупица Владана Кошић жали што нема с… и да је неко ј… па су јој зато Срби за све криви. Још је почетком 20.в.Антун Радић писао у Дому да ли је наша хр политика таква јер су политичари многи нежење или обрнуто,алудирао је на исфрустрираност хомосексуалаца Старчевића и др.који су своје фрустрације лијечили србомржњом као и ова бискупица.
Umjesto što „ustašuje“ po facebook-u, bolje bi bilo da biskup Košić obuče „pokajničko ruho“ i pomoli se na stratištu gdje je u Sisku za vrijeme NDH bio jedini koncentracioni logor za djecu u Evropi, ali i usred grada gdje je u poslednjem, tzv. „Domovinskom ratu“ u ovom gradu strijeljano nekoliko stotina civila srpske nacionalnosti! Naglašavam da su 99% ovih ljudi bili civili i građani Siska i Hrvatske!
Sasi i pederizovanim montenegrinima je toplo oko anusa kad vide raspop mirasa i ovog mentalnog bolestnika sa fotografije koji je sebe unakazio sa hitlerskim stajlingom.
To pišeš na osnovu iskustva sa kačevendom i ostalim članovima,a?a makse oli
Sasa je pod terapijom ,ne uzmite to za ozbiljno!
Dobra si đevojka,ali…zastranjuješ sve više…novopečeni montenegrini?crveni Hrvati?aloooo…i da,pitaš se kad je neko iz SPC imao ovakve izjave,pa iz ristovih usta ništa drugo i ne izlazi,i ne,nikad nije kažnjen za to
ZAsto autorka teksta zastranjuje? Udji na profil pomenutog biskupa Vlada Košića ba FV i sve ce ti biti jasno. Javno podrzava desavanja u Jasenovcu, ustase i Specinca. A kad se kaze montenegrini i crveni hrvati misli se valjda da ove koji mijenjaju vjeru i naciju kako im odgovara trenutna vlast, tu nema uvrede za Crnogorce. Pogledaj kad se prvi put za nacionalnost kaze „montenegrini“ tek od 1942 godine i to italijani tako nazovaju. A sto se tice Mitropolita Radovica, mislim da nikada do sada nije rekao nista da bi manjine u CG se ocjetile toliko uvrijedjenim kao ovaj biskup za Srbe u Hrvatskog. Uzmi Poslanice Svetog Petra Cetinjskog pa ce ti sve biti jasno. Mislim da tekst nije pristrasan, vec da je izraz bunta prema svakodnevnim napadima na srpski narod u Hrvatskoj i regionu.
Pa ne obraća se u tekstu njima,već Crnogorce pita šta misle o tome,i pominje Rista u kontekstu da je zlato zlato,a istina skroz drugačija.nikad on nije nešto rekao za manjine?pa rekao je dosta za svoj narod,a manjinama je slao zna se koga i zbog čega.i pričaš o promjenu vjere i nacije…hm,moglo bi se o tome danima,ali iz drugog ugla gledano otkudnih sad toliko i kako se čovjek od 75 godina tek sad sjeti da nije Crnogorac,al je to zato što vojvoda tako kaže…politika čista
Драгана одлична као увјек.У центар ствари,питко и писмено.
Bravo sestro Srpkinjo.Sjajno.
На души сам носио гомилу сазнања, па више од потребе олакшања него планског рада на демасковању оног немилог театра, што се другачије зове католичком црквом, стао сам да говорим и пишем. Говорио сам свакоме ко је хтео да ме слуша. а нашао сам и одвише мало заинтересоване публике. Рекоше ми да болујем од фиксације или маније гоњења. Писао сам само онако како се о овој теми могло да пише у овој бившој, у оној првој Југославији, која је претила оштрим казнама ко распирује верску и племенску мржњу, а никад није погодила оне праве. Писао сам у форми романа, новеле и историско-културног есеја. Године 1923. пустио сам роман „Међумурје, исповјест једног сутона“, 1931. роман „Мајстор душа“, 1938. „Звоно је оплакало дјевицу…“ с поднасловом „Роман барјака рајске дјеве, краљице Хрвата“, а објавио сам, за скидање маске с оног театра, карактеристичне и релевантне студије о Ритеру Витезовићу, Андрији Палмовићу, Анти Ковачићу, Вјекославу Карасу и тако даље. Довољно сам написао да се осетим потпуно сам и да ме омађијани пук осети потпуно својим непријатељем и да ми се затворе сва врата у Загребу и у Београду. 3агреб је бранио од мене свој тврди шанац у борби против Београда – католичку цркву. Београд није хтео да са мном има никаква посла, да се не би замерио Загребу, с којим је трајно и упорно жудио братски споразум. На тај начин остаде у рукопису доста мојих књига новела и романа с овог сектора мојих проживљавања. Да су сви ти рукописи претворени у књиге и да су им били отворени путеви до публике, вероватно би изненађење над подвизима католичке цркве у усташкој Хрватској било мање и разумљивије, али још увек големо, а и моје је било големо.
Познам довољно историју католичке цркве. Одатле сам знао да та црква није ни много ни никад зазирала ни од пролевања крви ни од клања, па макар у својој белој доктрини учи, да је свака, богомоља онеспособљена за службу божју, ако у њој уследи излив, па таман и једне капље, sangrini nel seminis hunranad (крви или семена човекова). Таква се црква мора поновним нарочитим ритусом приредити за наставак употребе за службу божју. Католичка црква у својој белој, бескрвној пракси избегава да рукополаже за свећеника месарског сина, јер – образлаже – у крви му је тврдосрдност услед очева занатског пролевања животињске крви.
Историјска знаност довољно је рашчистила и кад је и где је католички доктрина о јединоспасавајућој цркви, па заповед и пракса: Nula ignuncunicatio cum nihidelibus et schiymaticus (Никаквог додира с неверницима и шизматицима!) довела до великих клања и пролевања крви. Два су таква најпопуларнија случаја: ш п а н с к а и н к в и з и ц и ј а и Б а р т о л о м е ј с к а н о ћ, довољни испитана и документована. У тој је документацији видљиво колики је напор улагала католичка црква у ова два случаја, па и у свима другима да п р и к р и ј е своје учешће и да од себе отклони јавну саблазан и одговорност за уништене животе и проливену крв своје браће људи, деце истог и заједничког оца небескога па макар и својих непријатеља, па да п о д м е т н е некога другога, да за њена дела одговара. У оба поменута случаја подметнула је – државну власт.
РВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ
И У ПОКОЉИМА СРБА
I СВИ СУ СЕ ИЗНЕНАДИЛИ
Још у првим данима распада многоструко издане Југославије и већ из прве вести о широком, свирепом клању Срба по теренима у Јудиној Хрватској, чуло се од неука и од школована, од мушке и женске, повик изненађења:
– Ово су учинили попови и фратри!
То је сазнање бивало јасније, а изражај тога сазнања чешћи и гласнији, трајно у порасту, и увек и размеру и у истој временској брзини у којој стадоше да се слажу по земљи и испод земље на стотине хиљада српских мученика свих полова и доби по разбојишту, што се у пунини парадокса називало Независна Држава Хрватска (кратица је НДХ. Тај ћу монструм, па и цитатима и документима означивати његовом кроатицом, да би му се скратио и смекшао монструзитет), а у стварности ни независна држава, па чак ни хрватска.
Сазнање о деловању хрватских попова и фратара наметало се свима и свакоме. Сваки су га дан доносиле и разносиле премноге чињенице. Држање, изјаве целокупног хрватског католичког клера: вишег и нижег, манастирског и световног, па црквених религиозних организација и удружења, усташке цркве као целине, документарно су прикричавале и утврђивале:
– Ово су учинили попови и фратри!
Било је белодано да је то сазнање било и изненађење. Изненадила су се, у малој мери, и сама духовна стада тих попова и фратара. До овога им часа није било у толикој мери озбиљно ни оно, што су њихови духовни пастири мислили ни оно, што су они говорили по црквама и друштвеним просторијама кад су их расправљали против Југославије, Срба и Београда. Још су мање очекивали да ће они који су с онако тешким и забринутим грмљавинама у гласу учили малене и одрасле: Не убиј! Љуби ближњега, па и непријатеља! – организовати, наређивати, надзирати и сами проводити убијање, у масама, потпуно мирних и потпуно невиних људи.
Изненадили су се и неки припадници истог страначког покрета који су с тим истим поповима и фратрима пливали истом страначком струјом, ковитлали се истим бујицама и вировима распламсале мржње. Остадоше изненађени и они, који су стајали по страни од дивљења „хрватског н а р о д н о г покрета“, па га чак и посматрали критички. Сувишно је да се напомене колико су остали изненађени Срби које су зверски мучили, клали, пљачкали управо они који су у двама последњим изборима, макар парадоксно, али јавно и у стотинама хиљада гласова, г л а с а л и з а ј е д н о с а о в и м Х р в а т и м а (изузев искључене из хрватског народа, ретке изнимке, беле вране, Хрвате југословенске националности) за х р в а т с к о г в о ђ у др В л а т к а М а ч к а, тражећи у Југославији слободу, грађанска права и пуно задовољење и смирење Хрвата.
Овде и у овом часу јавно исповедам да сам и сам био згранут и скамењен од изненађења. Изненадио сам се па макар, услед стицаја разних околности, никоме у Југославији није католичка црква била мањом тајном него мени. Од првог разреда гимназије до завршене теологије откривале су ми се разне тајне католичких доктрина и црквене праксе. С довољно разумевања, верујем, упознао сам све њене доктрине и дисциплине. Упознао сам њен богати арсенал средстава, прикупљан вековима, којима се влада над људским душама, а на завидну корист цркве. Упознао сам стварност, праксу и живот те цркве на терену, у осамнаест месеци, што сам водио паству на великом простору жупе у омишкој Рогозници. Осамнаест месеци, признајем, није велико време. Али опет не мора свако да испије буре сирћета, па да тек онда сазна да је у бурету – сирће. Поготово кад је сирће много оштро и много кисело. И онда оно: бијаше некад неки Јона, који је три дана провео у утроби кита, а из утробе узашао као Јона а не као каша китове пробаве. Нађе се тако понеки Јона…
Осамнаест месеци није велико време, али ми је било довољно да, уз све раније, осетим се играчем у великом лукративном мађионичарском театру а обилним репертоаром од Лакрђије до језиве игре костура. Презрео сам театар и у себи мађионичарског играча, па сам и побегао и од театра и од играча као и од мађионичарског богатства с трајним масним перспективама на бази омађијане публике. Осетио сам се ослобођеним, у свести и савести спасеним – као поновни студент, па макар и ратни студент (1915).
Сјајан текст.