Република Српска има право да контролише правосуђе

Не постоји уставна забрана када је реч о одржавању референдума у ентитетима, нити за одржавања референдума, посебно за правосудне надлежности – наводи Стивен Мејер, амерички експерт за Балкан.

Амерички експерт за Балкан Стивен Мејер сматра да је Република Српска у праву када упозорава да Дејтонски споразум није доделио правосуђе на ниво БиХ те да Српска има право да се о томе определи на референдуму.

У ауторском тексту за Срну под називом „Референдумска дебата“ Мејер напомиње да председник Републике Српске Милорад Додик, Влада и већина у парламенту желе да лоцирају правосудну одговорност која се тиче народа Српске у Републику Српску и да су дебата вођена прошле седмице и референдум значајни из три главна разлога.

Први разлог је уставни – Устав БиХ (Анекс 4 Дејтонског мировног споразума) не даје специфичне одговорности ниједном специфичном органу власти за одржавање референдума, али у Члану 3 каже: „Све функције власти и овлашћења која нису изричито додељена институцијама БиХ биће у надлежности ентитета“, а право одржавања референдума није изричито додељено Сарајеву.

Штавише, исти члан Устава не укључује правосудне функције као одговорност власти на нивоу БиХ, осим за захтеве Уставног суда. То значи да, генерално, не постоји уставна забрана када је реч о одржавању референдума у ентитетима, нити одржавања референдума посебно за правосудне надлежности.

Уствари, истиче Мејер, чини се да је сасвим јасно да Члан 3 подржава ентитетску контролу правосудних функција тврдњом да је одговорност ентитета „да обезбеди безбедну и сигурну атмосферу ….одржавањем цивилних агенција за спровођење закона“.

У демократским друштвима цивилне агенције за спровођење закона укључују више од полиције – оне укључују цели правни систем.

Други разлог је, наводи Мејер, висок степен мешања из извора који нису у Републици Српској, и у томе, наравно, нема ништа ново, али 20 година након краја рата и потписивања Дејтонског споразума најзначајнија ствар је то што и даље преовладава спољно мешање у нешто што би требало да буде потпуно унутрашња ствар БиХ.

Подсећајући да су пре и после парламентарне дебате Савет за провођење мира и високи представник критиковали референдумски процес, Мејер истиче да ове две анахроне институције, које је требало да буду укинуте годинама уназад, буквално поткопавају легитимине уставне прерогативе и суверенитет БиХ и њених ентитета.

„Штавише, у време гласања, неколико западних амбасадора појавило се у Бањалуци да изврши притисак на парламент да промени свој курс и одбаци захтев за одобрење референдума“ – напомиње Мејер у ауторском тексту.

У својим коментарима истакнут је био Едвард Фергусон, британски амбасадор, који је осудио референдумски поступак. “Питам се да ли би прихватио критике из БиХ прошлогодишњег референдума у Британији о шкотској независности или обећање премијера Камерона да ће одржати референдум до 2017. године о британском чланству у ЕУ“, наводи Мејер.

Председник Европског парламента Мартин Шулц изнео је мишљење да је у реду за ентитете да одрже референдум о мање битним питањима, али не и о питању тако значајном као што је правосудна реформа. „Шулц није дао објашњење како је дошао до тог закључка. Очигледно он зна мало о уставним прерогативима у БиХ или о националном суверенитету“, истиче Мејер.

Трећи разлог због ког је важан садашњи процес у Српској јесте изјава да дебата о референдуму представља преузимање одговорности за још једну надлежност. То је корак унапред, јер је правосудни систем централне власти дисфункционалан и веома неефикасан – као што је и случај са многим компетенцијама лоцираним у Сарајеву.

Референдум ће бити позитиван за демократске процедуре и подељени суверенитет – за неке компетенције је боље да су лоциране у ентитетима, док је за друге можда боље да су лоциране унутар централне власти. То је процедура коју из истих разлога треба да прихвати и Федерација БиХ – сматра Мејер.

На жалост, наводи он, чини се да опозиција у Републици Српској не види корист од приближавања правосудног система народима којима служи.

Интересантно је, оцењује Мејер, да је већина опозиције била уздржана, а не против, односно није гласала против става Владе. Чини се да је опозиција желела да се одвоји од Владе, али да не буде непријатељски настројена према основним интересима Републике Српске.

„Међутим, узнемирујући аспект јесте став опозиције да се спољни утицај – мора признати и слушати“, наводи Мејер.

Опозициони посланици су током дебате тврдили да „није право време“ и да се сада превише тога дешава у региону да би референдум био мудар потез. На пример, они тврде да су догађаји у Македонији и Сребреници усмерили пажњу на регион, али ова питања немају никакве везе са референдумским питањем у Републици Српској.

„У стварности, опозиција се плаши неодобравања са Запада. А оно што је можда најнесрећнији аргумент опозиције јесте тај да је Република Српска ‘превише мала’ и немоћна да се противи жељама великих западних сила. То је управо она врста размишљања која заговара потчињеност и одбацује преузимање одговорности“, истиче стручњак за Балкан Стивен Мејер у ауторском тексту за Срну.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: