Референдум: И Пиноче питао грађане, а Мило не смије!

Један од најозлоглашенијих диктатора у новијој светској историји, Аугусто Пиноче, одржао је 1978. године референдум на коме је индиректно питао грађане да ли подржавају његову вољу или не.

Прије 11 година, у атмосфери сукоба, у којем је погинуло чак девет људи, уз велики број неписмених бирача због којих је питање формулисано и у облику слике, на биралишта су истим поводом изашли и Кенијци, који су гласали против предлога режима. Сад већ давне 1995. године, Ирци су на референдуму одлучивали о легализацији развода – нешто преко 50% је рекло да.

Горенаведени примјери свједоче да су референдуми широм свијета расписивани и у најнедемократскијим друштвима или око потпуно тривијалних разлога – зато став Мила Ђукановића и владајућег ДПС-а да одлуку о уласку у НАТО пакт не подвргне вољи народа не можемо посматрати као одлуку, него као истински преседан и бахат однос, увреду за свих 621 хиљаду и 383 становника Црне Горе.

Док Мило Ђукановић по сваку цијену жели да објасни како није неопходно да грађани изнесу мишљење у каквој ће земљи живјети, већ ће он мислити умјесто њих, пракса у уређеним европским државама показује да се референдуми расписују и због много бизарнијих разлога.

Тако су, рецимо, Швајцарци расписивали референдум и о томе да ли 1. август треба да буде национални празник, да ли једну недељу годишње треба забранити аутомобилски саобраћај и да ли је потребно појефтинити књиге како би свима биле доступне.

Новозеланђани су прије пар мјесеци гласали о томе хоће ли промијенити изглед националне заставе (незнатно) или неће, а Холанђани су на биралишта ишли да одлуче могу ли Украјинци током трајања рата добити боравак у тој земљи у трајању од 90 дана или не, док су Летонци током 2012. године одлучивали о томе да ли руски језик треба или не треба да буде званичан у тој држави.

Поред споменутог Пиночеа и Кеније, референдуми су се и другдjе одржавали, упркос имиџу недемократске атмосфере у датом моменту – тако су о будућности земље овим путем одлучивали и Иранци непосредно послijе Исламске револуције, исто су урадили и Египћани послijе насилне промjене власти у „арапском прољећу“, а на гласање су ишли и Мароканци, и то под влашћу изузетно ауторитативног краља Мухамеда шестог.

Након свега, остаје питање: зашто народну вољу смију да ослушну и војне хунте, зашто се грађани и око тривијалних ствари питају у најмодернијим државама, а једино је у „демократској“ Црној Гори референдум забрањена ријеч, чак и када се ради о тако озбиљној теми као што је НАТО пакт?

Редакција ИН4С ће наставити да објављује текстове у оквиру серијала „Референдум“, гдје ће кроз аналитички приступ, али и изјаве и мишљења интелектуалаца, политичких и других значајних друштвено активних чинилаца, износити аргументе због којих је неопходно да овако значајан одлука попут придруживања НАТО пакту буде подвргнута вољи народа и тестирана на референдумским биралиштима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: