Насловна Издвојено Ратни двевник холандске хуманитарке: УНПРОФОР је одмах рекао да је Изетбеговић крив...

Ратни двевник холандске хуманитарке: УНПРОФОР је одмах рекао да је Изетбеговић крив за Маркале

0
ПОДИЈЕЛИ

Међу догађајима, које је храбра хуманитарка из Холандије Јени Лигтенберг описивала у свом ратном дневнику, није било прећуткивања. Отуда је ово и вредан историјски документ који сведочи о многим контроверзним догађајима из рата у Босни.

Један од њих је свакако и наводно гранатирање пијаце Маркале од стране српских снага. Вест о томе на Пале је стигла 5. фебруара, а ево шта је Лигтенберг записала дан касније.

Запад прећутао истину

Шести фебруар 1994. Срби су одмах оптужени за катастрофу на Маркалама, иако још није спроведена истрага. Чудно је у овом догађају то што се на снимцима ТВ Сарајева видело да су јаја у паковањима читава и да су све флаше са соковима још увек биле поређане. Доктор (Радован) Караџић је од генерала Роуза (Мајкл Роуз, командант Унпрофора у БиХ) тражио да се спроведе истрага, што се и догодило. Резултат: Срби нису криви, Изетбеговић и његова пратња оптужени су да су побили властите људе и Србе.

А, Запад? Поново прећуткује истину. Један од плавих шлемова с високим чином испричао ми је да су претходне вечери вођене борбе око Сарајева. Тела погинулих у тим борбама пребачена су током ноћи на Маркале и испаљен је пројектил на пијацу, при чему је још једно лице погинуло и више их је рањено. Уједињене нације морају веровати у то и зато одлажу ‘обећано’ бомбардовање. Као излаз из ове ситуације, који би умирио Изетбеговића, обећава се слање 80 посто укупне помоћи муслиманској страни.

Како је прљава и као стакло провидна политика. Бљак! Идем на време у кревет. Уживам у луксузу, иако су искрзана постељина, чесме које не раде, добро и скоро потпуно истрошене завесе које откривају колико је ужасно лоше стање у овој земљи, заправо све само не луксуз. Ипак, кревети су још увек добри, а то јесте луксуз. Тонем у сан.

Догађај на пијаци Маркале био је инцијална каписла како би се Србима у Републици Српској запретило бомбардовањем. Из дневника холандске хуманитарке с Пала сазнаје се и о томе, али и о њеној огорчености због једностраног односа међународне заједнице према Србима.

17. фебруар 1994. Током кафе паузе много се прича о бомбардовању НАТО-а у најављеном за наредну недељу, али ја не верујем у све те претње. Уједињене нације су изгубиле образ, знају да су пале. Не могу се супротставити ментално снажнијим Србима и не знају шта да предузму да би их покорили. Ја још увек видим овај рат као освету: Кинкел и Геншер су галамџије, главне улоге имају Кол и Клинтон. Алију Изетбеговића држе на узди са 80 одсто укупне помоћи и хиљаду обећања. Он на телевизији прича о хуманитарној катастрофи. И он је прозрео њихову тактику.

Илузија или идеализам

Поподне сам мало прала веш и брисала прашину, а навече сам пила кафу са „мојим заштитником у овој земљи“; то је увек пријатна пауза током његових ноћних смена. Професор Шошић прича да је једна госпођа из Италије дошла на Пале како би водила акцију против бомбардовања и хоће да остане док не престану све претње. Илузија или идеализам? 18. фебруар 1994. Лоше сам спавала; пуно авиона лети дању и ноћу, трошећи моје пореске паре, керозин је скуп. Слободно јутро проводим радећи све оно што волим. Пржим јаје са сланином на мојој малој пећи, која ми обезбеђује и топле ноге кад нема грејања.

Сви смо Југословени

20. март 1994. у лекарској соби сачекали су ме колегиница Бранка и доктор Срђан Ђокић. Бранка је направила кафу и испричала шта се десило са њеном породицом од априла 1992. Зет јој је Муслиман и по професији је неурохирург у болници Кошево у Сарајеву. Са породицом и пријатељима много се разговарало и сви су се сложили у мишљењу да су им породичне везе јаке и да такве треба и да остану, па сви причају исти језик, сви су Југословени, без обзира на религију. Ипак, скоро нечујно, породичне и пријатељске везе су се распале. Човек просто не може да схвати како је политика тако масовно успела да уништи те лепе културе и њихову повезаност.

Борба за грејање

С којим су се све проблемима суочавали здравствени радници у ратним болницама у Републици Српској, сведочи и део дневника Јени Лигтенберг у којем описује напоре да се дође до нафте како би болница у Касидолу, у једној од најжешћих зима, добила грејање.

19. фебруар 1994. У ресторану ми прилази професор Шошић и каже ми да је болница у Касиндолу остала без грејања. Обећавам му да ћу назвати УНХЦР и одмах то чиним. Прича УНХЦР-а је драматична: једног Француза са нафтом, на путу за Касиндо, убили су снајперисти. То се, дакле, дешава и невиним, неутралним људима. Фуј! Друга цистерна је на путу. Преносим професору ту поруку, као и разлог због којег нема грејања. Он ми захваљује у име доктора Ждрала и каже да ће му пренети поздраве. Опраштамо се у журби, јер сад морам да трчим на аутобус. Идем са Стојом, чека ме диван, опуштен викенд; успут нас сиреном поздравља ауто породице Шошић.

Светска јавност је коначно, после две деценије и на упорно залагање хирурга војне болнице Коран, члана Академије наука и уметности Републике Српске др Мирка Шошића, добила прилику да се упозна са потресним ратним дневником Јени Лигтенберг. Реч је о Холанђанки која је рат у Босни и Херцеговини провела на Палама, у ратној болници Коран. Ова холандска хуманитарка је тада, у 63. години живота, одлучила да открије истину о Србима који су још од тог времена били систематски демонизовани као „крвави кољачи и убице“. Рат је, од септембра 1993. па све до јануара 1996. провела на Романији, и вредно, пред спавање, бележила све оно са чим би се тог дана сусрела. Из њених свакодневних белешки настала је књига „Ратни дневник: Пале 1993 – 1995“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here