Раскућена кућа
Српска књижевна задруга, у „Малој библиотеци”, објавила је збирку кратких прича Новице Ђурића (1956), књижевника, дописника „Политике” из Подгорице, под насловом „Роман ти причам”. О књизи су говорили Драган Лакићевић и аутор, а приче је читао Срба Милин.
Новица Ђурић, аутор је песничких књига: „Узалудна врата”, „Дрво у тами”, „Страх од сличности”, „Кућни тамничар”, „Божја деца, „Јави ми да сам жив”, (награда „Златно перо”), „Неверно срце”, књига прозе: „Светлост и сенке под Ловћеном”, „Десанка Максимовић – жена која је само волела”, „Савиним стопама Лелејском гором” (награда „Душан Костић”), књиге песама за децу „Милица словарица”, књиге интервјуа „Мој разговор с њима”, приредио је књиге: „Вуко – мит који се сам уздигао” и „Од обећања до испуњења”.
Оно што песник не може да заборави, каже у предговору Матија Бећковић, постају и мотиви око којих је саденут и који најупорније траже да дођу до речи. Једну такву ниску нанизао је из свог памћења песник Новица Ђурић у лирској исповести коју је насловио „Причам ти роман”. Реч је о истинитим, личним доживљајима о којима песник зна више од икога, зато их и исписује, не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога. Имена су права, ликови стварни, догађаји истинити, али транспоновани и поверени хартији, добијају нови, виши смисао. Тако се песник, на најбољи начин, одужује својим најмилијим и своме животу.
Када бисмо реченице, у овим медаљонима, преломили као стихове, било би очигледније да је реч о песмама, а и без тога видно је да су то својеврсне песме у прози. Поезија остаје насушна, а говор о поезији сувишан, готово као вид скрнављења, као додатак који поезија избегава. У времену, у којем се говори о крају књиге, када се више гледа и слуша него чита, када језик није ни „кућа бића”, ни „кућа народа”, него само средство комуникације, наглашава Бећковић, Новица Ђурић свој глас надодаје на гласове песника који су му претходили, остајући непоколебљиви верник поезије, одан песничком братству и позвању, и то у часу, и баш тамо, где се чини да је народ ту кућу раскућио и из куће прешао у кућару.
Наслов првог поглавља „Породична љубав”, примећује Драган Лакићевић, могао би бити заједнички именитељ целе књиге „Роман ти причам” Новице Ђурића. Овај писац и новинар записао је, у сликама или причама сећања, своје детињство, у својеврсном породичном албуму успомена из раних шездесетих година прошлог столећа.
Евокацију тог сада далеког времена и реконструкцију његовог духа Новица Ђурић започиње од свог рођења: „Безбрижно постојиш једино док си у мајчиној утроби. Све остало је питање трена – када ће и шта експлодирати, кренути добру или се злу намјерити. Тако, вјероватно, почиње живот. Тако је почео и мој живот.” Ипак, ова књига није аутобиографија. Она је исприповедано сведочанство, лирски документ.
У домаћој атмосфери домаћег живота, који Новица Ђурић описује искрено и документарно, са фасцинантним памћењем, додаје Лакићевић, јавља се теорија рада. Рад сваке врсте: у кући, у пољу, у пчелињаку. Рад је исто израз љубави и представља посебан породични и морални закон живота… Надомак игре је збиља. Одмах ту, покрај кућне нежности и мајчиних јастука – свет одраслих, са својим суровостима, свет пун људских разлика, добра и зла, среће и несреће…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
