Раша Попов: Срби морају трипут више ценити књиге но други народи

Српски народ је дужан да троструко више цени књигу баш због трагедије коју је српска књига доживела 6. и 7. априла 1941.

Прве године мира деси се чудо у свету књига: изађу „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“. А онда 1946. – Сајам књига… Шест републичких сандука вавилонски различитих селекција. Све духовно благо Југе стало је у двоспратницу новосадског позоришта.

Скромни канцеларијски астали, књиге по столовима, чиновништво привремено ван. Наоко беда, али ми радосни. Ја купујем књигу епохе, Војничкиног „Баука“. То је завереничко јеванђеље. Највећи бољшевички мученик који је поднео све могуће оперативне захвате, Корчагин, кад су га питали: „Како сте могли то све да издржите?“, одговорио је: „Јесте ли читали ‘Баука’ од Војнича?“

Загребачки издавач донео је на Новосадски сајам романтично дело пољске револуционарке из деветнаестог века, не знајући да је аутор жена. Сви корчагиновци су говорили: „Ево нас, и ми читамо ‘Баука’ од Војнича!“ Давна поратна времена. Прекаљени илегалним крвопролићима, носиоци духа времена враћали су читаоце у деветнаести век. Таква је актуелност књига из 1946. године.

Из Загреба је стигла још једна историјска ретроспектива. „Danunzziada“ Виктора Цара Емина. И то је била актуелна политичка књига. Цар Емин је описао упад црнокошуљашких банди на Ријеку 1919. године.

Било је то доба идеолошко-политичке пропаганде. У односу на радикалну идеологизацију тадашњих књига, Иво Андрић је био човек који открива меку хуманистичку идеологију. Догађаји су показали да ће својим хуманизмом Андрић неку годину доцније постати један од учитеља људскога рода.

Садашњи сајмови књига у поређењу с Новосадским из 1946. нису смештени по скромним испражњеним зградама. Заузели су мамутска сајмишта данашњег времена. Новосадски сајам пуни књигама чувено новосадско сајмиште. Београдски сајам у велелепном београдском стецишту књига, постаје већ право туристичко састајалиште свих људи који лудују за књигом. Како су скромни они столови из 1946!

Можда је Франкфуртски сајам светски шампион по стотинама хиљада књига. Али изгледа да је Београдски духовним богатством управо ових година нови корифеј у царству књиге у Србији.

Нишки сајам који сам недавно отворио узбудио ме је тиме што надмаша давну сиротињу из 1946. Вредне Нишлије сместили су своју смотру књига у фамозни Чаир. Књига је станар богатих дворана. Ниш не само да је град конзистентног урбанитета, него је постао друга српска метропола. Отварајући Нишки сајам пре извесног времена, рекао сам: Српски народ је дужан да троструко више цени књигу баш због трагедије коју је српска књига доживела 6. и 7. априла 1941. Команда Луфтвафе упутила је на Националну библиотеку Србије месершмите са запаљивим бомбама. Суседи са Косанчићевог венца појурили су да гасе благо скупљано пола миленијума. Челични лукови на сутеренима били су несаломиви. Књиге су гореле тињајући. Хартија гори брзо, али су књиге пресоване, те нису могле да преживе. Домар националне библиотеке побегао је далеко од бомби.

Меморија српског народа која је сабирана више од пола миленијума, ишчезла је за 48 сати овог ратног ужаса. Зато сваки наш читалац и издавач мора да каже: У светлу те дивљачке грозоте, морамо бити народ који три пута више него други народи цени и воли књиге! Наравно, као народ који је у једном маху изгубио половину свога памћења, борбу за књигу морамо сматрати културним задатком коме премца не може бити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: