Насловна Политика Радуловић: Умјетници не смију да ћуте на срозавање вриједности у држави

Радуловић: Умјетници не смију да ћуте на срозавање вриједности у држави

2
ПОДИЈЕЛИ
Марина Радуловић

Упркос увјерењу јавности да Црна Гора његује умјетност, нарочито одгајеног на небројено пута поновљеној синтагми „земља сликара“, институције државе у чијој је то надлежности нису осмислиле одржив систем подршке умјетника, казала је позната црногорска академска умјетница и представница Грађанског покрета УРА Марина Радуловић.

Она је навела да „на страну то што су упитне и саме институције због формалности свог постојања, да ли је у питању индолентност, незнање или пука незаинтересованост, тешко је процијенити. Или можда није. Оно што је видљиво, а лако и сигурно преузето као „добар“ упут прошлости, јесте лијеп декор који даје младој нам држави.“

„Тако један број овдашњих умјетника свјесно, а други, остварени на страни, без свог удјела, самом чињеницом што су за Црну Гору везани мјестом рођења, служе као Потемкинова села власти. Отуд још увијек по кулоарима, ређе јавно, опстаје израз „дворски умјетници“. Алузија је потпуно јасна и вуче коријен из времена кад умјетност/умјетник нису могли опстати без покровитељства јаких мецена. И то је усуд који их прати мање више и данас“, указала је Радуловић.

Она подсјећа да „јако мали број сретника“, и вани, а камо ли овдје, може живјети од онога што ствара“.

„Најчешће морају имати упослење, менаџере, продуценте, људе који за позамашан проценат живе од тога што они стварају. Наравно, ако их добро уновче. Овдашњим умјетницима остаје само упослење. И партијско ухљебљење. Политички центри моћи су најчешћи промотери догађања у умјетности, што их, наравно, компромитује у очима оних који промишљају ван тренутних друштвених датости. А како другачије промишљати умјетност? Није ли умјетник по природи свога постојања есенција стваралачке слободе? Колико му само патње и сопствене инхибиције наносе, а камо ли друштвене“, истакла је академска сликарка.

Радуловић објашњава да је „полемички уперено питање – има ли умјетничко дјелање појашњење у некој обавези према друштву или то дугује себи у потреби да учини видљивим интимно језгро свога бића, остаје на маргини“.

„Здрава полемика, критика у правом смислу ријечи (не скуп реторичких арабески које, по правилу, имају за циљ промоцију знања писца текста, па тек онда подршку умјетнику), трибине и јавне расправе скоро да и не постоје. Нико не дира у „осиње гнијездо“ интереса, лично и приземно схваћених односа, заузетих позиција. О ангажованој умјетности нема ни говора или има само у прикривеним формама. Иако није експлицитно речено да је умјетник баласт на плећима државе, кроз његов зависан однос се то поручује. А шта је у центру свих тих проблема? Одговор је јасан – новац“, казала је Радуловић.

Она подсјећа да „ако је савремено доба отворило нове могућности, истовремено је, због профита, на велика врата увело комерцијалу и, још горе и погубније, кич и шунд, а на маргинама цивилизација и јефтину, тривијалну забаву коју покушава протурити као умјетност“.

„Тада на сцену ступа држава. Држава, њене институције, као уједињена воља народа исказана и представљена кроз најбоље и најкомпетентније људе, а која по природи ствари брине о свом идентитету, постојању и духовности, мора да иступи и постави норме. Ако жели, наравно… и ако јој одговара. Сва је прилика да јој то не одговара. „Хљеба и игара“ – поручује нам држава. А умјетници ћуте“, закључила је Радуловић.

 

2 КОМЕНТАРИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here