Рачић: Издаја је издаја, без обзира на габарит

Издаја као својеврсни феномен прати човјека кроз сву историју, и кажу да није могуће издати нешто што се не воли јер онда и сама издаја у свом метафизичком, али и вредносном смислу нема свој изворни значај. Једноставно, да би се нешто издало, морало би се вољети или бити дио њега – предмета издаје.

Просто речено, издаја је одступништво и прелазак у супротни табор од нецега вољеног, зарад некаквог реалног, опипљивог или умисљеног интереса.

Није ли издаја Господа Исуса Христа од несрећног Јуде за саку сребрњака најбољи и најочигледнији примјер…

Неко ће рећи да постоје мале и велике издаје, с чим се скромно не бих сложио, јер издаја је ма колика и каква била и на кога год се и на шта односила ипак – издаја.

Сјећам се још као дјечак чувеног салто мортале, гимнастичким жаргоном речено, преображаја несрећног Новака Килибарде, што је до данашњег дана остало предмет спрдње и потсмијеха као једне класичне издаје зарад ниских, трулежних и птопадљивих интереса.

Они људи који су кадри увијек правити компромисе са сопственом савјешћу ће увијек калкулисати и са издајом, просто је споља уљепшавати и представљати општеприхватљивом, док њен хабитус закономјерно мора остати нетакнут.

Увијек их треба потсјетити да је издаја, ипак, само издаја и да њени габарити (мала или велика) немају никакав суштински и шири значај.

Издајник је својеврна људска несрећа, морална пропалица и карикарура, заправо проклетник осуђен на погибао, на адско наслеђе.

У свјетлу најновијих црногорских издаја, а не зна човјек од које да почне (тешко их је све побројати последњих двадесетак година) засигурно да поред оне којом је де фацто призната косовска лажна независност, преварно присаједињење Црне Горе НАТО пакту представља круну тих нечасних и неморалних радњи.

У нормалним и праведним државама (што засигурно није провизоријум у којем обитавамо) елементарно је и по људским и Божјим законима консултовати народ о тако важном питању, испитати његову стварну вољу (воx попули воx Деи) у поштеној и отвореној политичкој утакмици, па на бази тога, какав год одговор био, доносити одлуке и давати озбиљне одговоре.

У супротном, свака одлука супротна овој процедури биће доведена у питање када се ствари и околности промијене, управо на исти начин како је донесена – биће и поништена!

Потсјети ме један пријатељ да, што се тиче издаје, и то оне праве и велике, како он каже – простор Србије је без премца, да то тамо најбоље „успијева“, док је за Црну Гору некако карактеристична превара, ситна мутна радња са неочекиваним обртом.

Можда је и у праву, али како протумачити добровољно препуштање судбине своје земље и своје дјеце неком туђину да их чува, умјесто нас самих, није ли то школски примјер издаје?

Утолико прије јер се овдје ради о оним „чуварима“ који су и кроз историју били традиционални непријатељи, освајачи и поробљивачи.
Зна се како је нас човјек разговарао са претходницима данашњих модерних НАТО „чувара“.

Зна се и да му је бастало увијек да тако разговара, па ком опанци, а коме обојци!

Јасно је и дјетету да се овдје покушава једна од највећих издаја у историји Црне Горе представити као некакав успјех и витешко дјело, улазак у круг разијених итд., па следствено томе и, што је најгоре, велики број народа то прихвата као реалну чињеницу и на тај начин заправо показује колико су нове генерације мековратије и бескичменије од својих дједова.

Показује колико су бестидно спремне да их туђа рука и храни и брани и да преко свега буду поносни на то!?

Ко је могао вјеровати да ће тако посрнути и ниско пасти покољење „за пјесну створено“… Увијек се питамо може ли ниже, шта је следећи корак.

Оволики ниво сервилности ствара нелагоду чак и непријатност код данашњих окупатора, чини се да су ипак и они очекивали нешто тврђи и јачи отпор.

Сложићемо се да кроз сву своју витешку историју ова земља некад знана и као „гнијездо јуначке слободе“ није имала већих издајника од оних који њоме данас управљају и, што је још горе, своју бестидну издају зарад „чаше сочива“ покушавају немушто представити као успјех, процват и препород?

Гдје се изгубише етички принципи Црногораца, гдје испарише примјери чојства и јунаштва описани код војводе Марка, шта се збило са прадједовским сабљама и Обилића медаљама из старинских кућа да подсјећају на витезове и јунаке?

Нема ницега више, све је продато, што за округлим столовима, што на аукцијама,ш то у четири ока, што за вечеру које нема и неће је ни бити.

„Умрла је стара Црна Гора, а и још се муче Црногорци, помријеће и они, но ће прије њу мртву обрукати“, каже Матија, а додаје Ранко Јововић да „у овој земљи више нема ништа људско што се мене тиче“!
Е и мене исто!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: