Putin tretira Dodika kao političara svetskog ranga

Putin tretira Dodika kao političara svetskog ranga

2
PODIJELI

Uoči proslave Dana Republike Srpske Milorad Dodik je u intervjuu za srpske medije izjavio da BiH nema šanse da uspe, i da je rešenje u mirnom razlazu dva entiteta. Dodikova izjava je zapažena u ruskim medijima, kao i sama proslava Dana Republike Srpske. Među prvima je situaciju prokomentarisao izvesni dopisnik lista „Kommersant“ Genadij Sisojev u članku pod nazivom „Predsednik Republike Srpske se latio ’velike Srbije’“ u kojem on tvrdi da je Milorad Dodik najavio politički kurs usmeren na izlazak iz Bosne.

Dodikovu izjavu da Srbi u Bosni treba da formiraju zajedničku državu sa Srbijom i srpskim opštinama na severu Kosova, kojoj bi se kasnije pridružila i Crna Gora, „kada povrati pretežno srpski status“, Sisojev ovako komentariše: „Gospodin Dodik je i ranije davao izjave u istom duhu, ali je sada prvi put tako otvoreno formulisao ideju stvaranja ’Velike Srbije’“. List „Kommersant“ je u članku svog dopisnika okarakterisao Dodikovu izjavu kao senzacionalnu i naglasio da Dodikova politika izaziva ozbiljno strahovanje bosanskih muslimana i predstavnika „svetske zajednice“. Genadij Sisojev je u svom uobičajenom stilu potkrepio članak izjavama anonimnih „diplomatskih izvora u Sarajevu“ i „uticajnog srpskog politikologa Dušana Janjića“, u kojima se tvrdi da Dodik pokušava da Srbiju i Srbe posvađa sa Zapadom. Prema Janjićevim rečima, on to čini „zbog loših odnosa sa SAD i EU, i zbog nesigurnosti njegove sopstvene pozicije u samoj Republici Srpskoj“. Pored toga, Sisojev podseća da je bosansko tužilaštvo pokrenulo nekoliko korupcionaških istraga protiv Dodika.

Sve to gotovo neizbežno vodi zaoštravanju konflikta između Dodika i svetske zajednice, zaključuje dopisnik ruskog lista „Kommersant“. Po Sisojevljevom mišljenju, od buntovnika Dodika se ograđuju čak i Srbija i Rusija, i to se, navodno, ogleda u činjenici da premijer Vučić nije došao na proslavu Dana Republike Srpske (mada su u Banjaluku došli predsednik Nikolić i patrijarh Irinej), i da Kremlj nijednom rečju ne pominje referendum o održavanju Dana Republike Srpske nakon septembarskog susreta Dodika i Putina. Rusija, kaže Sisojev, ne želi da stvara novi povod za svađu sa Zapadom i da zauzima stav koji bi bio u većoj meri prosrpski od stava same Srbije.

Šta Rusija i Srbija zaista misle o Dodiku i da li on zaista želi da sruši „dejtonsku Bosnu“ i stvori „veliku Srbiju“? To pitanje je „Ruska reč“ postavila ekspertima iz Rusije, Srbije i Crne Gore.

Sve tvrdnje Genadija Sisojeva bi imale smisla da se Dodik jednom slučajno sastao sa Putinom. Ali Putin se susreo sa Dodikom više puta, pozvao ga je na Paradu 9. maja u Moskvi, na Međunarodni ekonomski forum u Sankt Peterburgu i još mnogo gde. Putin tretira Dodika kao političara svetskog ranga, kao političara koji je moćan i uticajan, i koji ima veliki značaj za Rusiju. Dovoljno je pogledati na sajtu kremlin.ru koliko puta i u kojim okolnostima su se njih dvojica sastali, i koja pitanja su pokretana u tim susretima.

 Putin tretira Dodika kao političara svetskog ranga

Zašto Dodik ima toliki značaj za Moskvu? Iz vrlo jednostavnog razloga. Kada je reč o BiH, Moskva dosledno i na svim nivoima – na nivou Ministarstva spoljnih poslova i na nivou predstavnika Rusije u Savetu bezbednosti UN – brani dejtonsku Bosnu u njenom sadašnjem obliku. Isto tako Rusija u pogledu Kosova dosledno brani rezoluciju UN 1244 kao jedini dokument kojim se propisuje situacija na Kosovu. Dodik u ovom trenutku jedini pruža garancije očuvanja dejtonske Bosne, i Kremlj to dobro zna. Mi vidimo kako muslimansko-hrvatska federacija, centralne vlasti u Sarajevu, Izetbegović i međunarodni predstavnici u BiH uporno pokušavaju da preispitaju principe na kojima postoji Bosna i da ih izmene u pravcu smanjenja prava i sloboda Republike Srpske, sve do potpunog uništenja Republike Srpske. Očigledno je, međutim, da taj proces ne može biti jednostran. Ako se Republika Srpska briše sa političke karte sveta, onda se time pokreće lančana reakcija i pod znakom pitanja je i muslimansko-hrvatska federacija, i distrikt Brčko i uopšte BiH u njenom sadašnjem vidu. Nerealno je uskratiti prava i slobode autonomiji Srba u Bosni i očekivati da se proces na tome završi.

Zapad svojim pritiscima izaziva vojni konflikt. Činjenica da je u BiH bio usvojen zahtev za članstvo u Evropskoj uniji pokazuje da mnogi ljudi koji su na Zapadu odgovorni za donošenje odluka uopšte ne shvataju šta je to Bosna, šta se tamo dešava i po kom osnovu. To je zemlja zamrznutog konflikta. Ako neko misli da je tamo konflikt prevaziđen kao što je prevaziđen u Hrvatskoj i Srpskoj Krajini (drugo je pitanje po koju cenu, tj. po cenu progona svih Srba iz tih krajeva), grdno se vara. U Bosni nije rešeno nijedno teritorijalno i nacionalno pitanje zbog koga je tamo izbio građanski rat. Ta pitanja u ovom trenutku nisu aktuelna samo zato što Dodiku u principu odgovara ovakva postdejtonska Bosna.

Dodik u svojim najnovijim izjavama nije rekao ništa što nije rečeno, recimo, još u „Načertaniju“ Ilije Garašanina. Na primer, da svi Srbi u idealnoj varijanti treba da žive u jednoj srpskoj nacionalnoj državi. To uopšte nije nova teza i nije Dodik taj koji ju je izmislio. Prirodno je da je realizacija te ideje o srpskoj nacionalnoj državi koja ujedinjuje sve srpske teritorije moguća samo uz saglasnost svih strana koje bi učestvovale u tom procesu. Dodik to dobro zna. Potrebna je potpuna jednodušnost vlasti Republike Srpske, vlasti Srbije, srpskih političkih stranaka na Kosovu i srpskih političkih stranaka u Crnoj Gori, a takve jednodušnosti nema. I teško da je ona uopšte moguća. Pored toga, Dodik je suviše jak političar ako se uporedi sa svim ostalim savremenim srpskim političarima, čak i ako se uzme u obzir Šešelj. Po mom mišljenju, Dodik je jači političar od Šešelja. Utoliko pre je on kao političar mnogo jači od lidera srpskih stranaka u Crnoj Gori, na Kosovu i u Makedoniji. Dodik je sada najozbiljniji političar u čitavom srpskom političkom miljeu. Prirodno je da političkim elitama u Srbiji, kako vladajućoj stranci tako i opoziciji, nije u interesu da dozvole Dodiku izlazak iz okvira teritorije Republike Srpske i dolazak na „svesrpsku“ političku scenu. Ako se to dogodi, oni će svi biti zbrisani. Dodik je u Srbiji neverovatno popularan, možda čak i popularniji nego u Republici Srpskoj. Mislim da je malo ko od aktivnih učesnika u političkom životu Srbije zainteresovan da mu Dodik bude direktna konkurencija na izborima ili u bilo kojoj drugoj situaciji.

Rusija već 10 godina dosledno sarađuje sa Banjalukom i tretira Dodika možda i kao najpouzdanijeg partnera u regionu. Upravo su odnosi sa Moskvom i bili razlog zbog koga je Zapad nezadovoljan Dodikom. Pritisak na njega se u velikoj meri objašnjava potrebom da se stavi tačka na prodor Rusije na Balkan. Prema tome, Rusija može da pomogne Republici Srpskoj isto kao što je pomagala i dosada – odbranom doslednog i nepristrasnog poštovanja Dejtonskog sporazuma i blokiranjem pokušaja da se on preispita u duhu „izgradnje centralizovane Bosne“. I dalje je aktuelno proširenje ekonomskih veza sa Republikom Srpskom.

Rusko prisustvo na Balkanu je često dezorijentisano, a ruska uloga se podjednako često i preuveličava, i potcenjuje u balkanskim medijima. Bez obzira na to, možemo reći da se zvanična Moskva veoma direktno izjašnjava po pitanju odnosa sa Republikom Srpskom, i taj odnos je toliko blizak, da se može reći da se Milorad Dodik s pravom smatra „najvećim ruskim saveznikom na Balkanu“. Naravno, to ne podrazumeva da Dodik ima neki ogroman uticaj na Balkan, već samo da predstavlja političara čiji je proruski stav najčvršći i beskompromisan. Ali čak i takav uticaj ne treba zanemariti. BiH je jedna od retkih zemalja Evrope koja je odbila da uvede sankcije Rusiji, a to je isključivo zasluga srpskih političara, i u velikoj meri Dodika lično. Dalje, Dodik je nastupao sa izrazito proruskim stavovima po svim relevantnim pitanjima za Rusiju – multipolarnog sveta, krize u Ukrajini, ujedinjenja sa Krimom i sl.

Naravno, ovo savezništvo ide u dva smera, i Republika Srpska je upravo primer kako Rusija zamišlja savezničke odnose na Balkanu. To se pre svega vidi na delovanju ruskog ambasadora u BiH, koji je veoma otvoreno zastupao srpske interese u svim unutrašnjim pitanjima u BiH, i veoma često delovao više kao ambasador Rusije u Banjaluci, nego u Sarajevu. Ova politička podrška je veoma često bila „jezičak na vagi“ koji je Dodiku omogućio da preživi ozbiljne političke udare, poput kritika da se održavanjem referenduma o Danu RS destabilizuje BiH.

Naravno, kada se govori o „mešanju Rusije“ na Balkanu, svi odmah zamišljaju nekakve avione, tenkove i rakete, i milione evra kojim se „finansiraju ruski agenti“, ali to nije ruski modus operandi. Dakle, daleko od toga da Moskva „finansira Dodika“ onako kako to rade Amerikanci sa svojim eksponentima, ali bez obzira na to – u veoma proruski orijentisanoj Republici Srpskoj verbalna podrška ruskog ambasadora (a pogotovo predsednika Putina) ima veliki uticaj na glasače, i svakako pomaže da se Dodik održi na vlasti.

Najzad, ne treba zanemariti i ekonomsko partnerstvo. Rusija nije toliko jak ekonomski igrač na Balkanu, koji predstavlja bezmalo koloniju EU, ali bez obzira na to partnerstvo sa Rusijom se oseća u Republici Srpskoj, pogotovo u sferi energetike.

Reći da zvanična Srbija ne podržava Srpsku bilo bi preveliko uprošćavanje jednog izrazito kompleksnog odnosa. U Srbiji postoji jasna svest da RS predstavlja „jedinu pobedu srpskog naroda u raspadu Jugoslavije“, i na svaku pretnju opstanku RS srpski zvaničnici reaguju oštro, i, rekao bih, iskreno. Istovremeno, Beograd je svestan da Banjaluka predstavlja najiskrenijeg i najodanijeg saveznika Srbije na svetu. Nažalost, ove bliske veze se često uzimaju zdravo za gotovo, pa beogradski političari često tretiraju Srpsku kao „mlađu sestru“ kojoj se može naređivati na način na koji se to čini sa „unutrašnjošću“ Srbije. Srpski lideri u Srbiji su veoma često skloni da koriste Srpsku kao monetu za potkusurivanje u sopstvenom snishodljivom i veoma često ulizičkom odnosu prema Briselu i Vašingtonu, i u tim situacijama vlasti u Beogradu često doživljavaju Dodika i Srpsku kao „kamen oko vrata“. Istovremeno, zapadni političari često zahtevaju od Beograda da „Dodika dovede u red“, iako u političkom smislu Beograd nema naročitog uticaja na političku scenu u Srpskoj.

 Putin tretira Dodika kao političara svetskog ranga

Nema sumnje da je za veliki deo političke elite u Srbiji Dodik „neprijatan partner“, ali je problem u tome što on sam uživa veliki ugled među građanima Srbije, koji u njemu vide političara koga nije strah da se konfrontira sa stranim političarima i zapadnim birokratama da bi očuvao srpske nacionalne interese. Zato beogradski političari Dodika najčešće potkopavaju malim gestovima i ispod žita, a verovatno ga glasno kude samo u privatnim razgovorima sa zapadnim diplomatama. Kada bi se Beograd stvarno okrenuo protiv Dodika, njima bi verovatno uspelo da njega svrgnu s vlasti u Banjaluci, ali bi zato njihov sopstveni rejting u Srbiji lako mogao biti do te mere poljuljan, da im se takva vrsta političkog avanturizma nikada ne bi isplatila.

Stoga je odnos Beograda i Banjaluke napet, ali ipak saveznički. Toj konačnoj oceni najviše doprinosi jedan deo političara istočno od Drine, koji aktivno koriste dobre odnose sa Dodikom da potvrde i dokažu sopstveni „patriotski status“ kod svojih birača. Dodik se, kao sjajan tehnolog politike, veoma vešto koristi ovim malim prednostima, i u suštini uspeva da obezbedi podršku Srbije kad kod mu je to zaista bitno. A kada ne može da je dobije, onda bar uspešno prikriva njeno odsustvo, tako da ne strada ni njegov politički rejting, ni obraz beogradskih političara.

Današnji tekst u Komersantu, u kome se negativno govori o Miloradu Dodiku, predstavlja rad internacionalnog PR tima bivšeg crnogorskog premijera Mila Đukanovića. Njegov autor Genadij Sisojev već dvije decenije predstavlja nezvaničnog Đukanovićevog portparola u Rusiji, a konsultovani ekspert Dušan Janjić poslednjih godina istu ulogu obavlja na prostoru Srbije.

Podsjetio bih da je prije nekoliko dana Janjić u besjedi na privatnom univerzitetu UDG, čiji je suvlasnik Milo Đukanović, izjavio da su pripadnici bivših specijalnih jednica Vojske Jugoslavije „bili aktivirani od strane obaveštajne linije iz Rusije da pokušaju da utiču na izborni rezultat“. Na istom skupu Janjić je takođe ocijenio da „ostaje još glasanje u crnogorskom Parlamentu i ratifikacija u američkom Senatu, a Crna Gora je već prebrinula brigu da li pripada ili ne pripada širem okviru NATO-a“.

Pitanje koje ovaj sporni tekst nameće je zbog čega se sada na meti Đukanovićevog PR tima našao predsjednik Milorad Dodik?

Podsjetio bih da su prije desetak godina Đukanović i Dodik gajili veoma bliske, gotovo prijateljske odnose. Kurs jasne zaštite nacionalnog interesa koji je zauzeo predsjednik Dodik, vjerovatno je uticao na prekid njegovog prijateljstva sa Đukanovićem. Kada kao Đukanović, prihvatiš neokolonijalno podaništvo Zapadu, tada se moraš pomiriti sa činjenicom da ti drugi diktira bukvalno sve, počev od toga čije investicije ne smiješ da prihvatiš i kojoj zemlji ćeš uvesti sankcije, pa do toga sa kim moraš, a sa kim ne smiješ da budeš prijatelj.

Najveći apsurd u ocjenama Sisojeva i Janjića predstavlja teza da Republika Srpska nije važna strateška tačka za Rusiju. U poslednje vrijeme predsjednici Putin i Dodik bar jednom godišnje upriliče susret i nijedan predsjednik subjekta koji nije samostalna država, nije toliko puta primljen u Kremlju kao Milorad Dodik. Takođe, u Republici Srpskoj poslednjih godina zabilježene su značajne ruske investicije. Dakle faktičko stanje najbolji je demanti stavova tandema Sisojev – Janjić. Jedina nepoznanica ostaje da li je prilikom pisanja članka Sisojeva motivisala lična netrpeljivost Mila Đukanovića prema predsjedniku Dodiku, ili je članak naručen od strane Đukanovićevih mentora sa Zapada.

Izvor: Ruska reč

Firme u Crnoj Gori

2 KOMENTARI

  1. 4
    0

    Janjić. Jedina nepoznanica ostaje da li je prilikom pisanja članka Sisojeva motivisala lična netrpeljivost Mila Đukanovića prema predsjedniku Dodiku, ili je članak naručen od strane Đukanovićevih mentora sa Zapada.

    Ni jedno ni drugo,Sisojev je po onome sta pise i kako pise cisti Montengrin,ako znamo sta su Montengrini nema potreba da se to razsjasni.
    Djuknovic je gotova i potrosena stvar i to vise puta,kod nas je sve mouguce medjutim njegov povratk je iskljucen na policku scenu,jer Montengo nije nesto sto bi zaokupilo ni bivsu Jugoslaviju a ne Rusiju i Ameriku.Evropa ovakva kakva je dans ionako nece da prima bilo koga za jedan izvjesni period,ako i ne dodje do rspada,i u tim uslovima Montenegro nikoga ne interesuje,jedino da se reinkarnira crnozuta monarhija.
    O Dodiku se moze govriti i kritikovati medjutim tacno zna sta u odredjenom trenutku treba radit,kada su bil donijeli odluku da nestane kroz Srpsku jeLiberman sa delegacijom setao tri dana i stvari su se smirile.Prijateljstvo i ekonomska saradnja sa Rusijom je napravljena i to Rusija cijeni,vjerovatno se Dodik drzi i dogovra postignut sa Putinom,imao je jasnu politiku prema USA i EU,sada ga Trampova administracija poziva na inaguraciju,sve je radio mudro promisljeno.napravio je referendum kada su se u Srbiji -vlast tome protivila,a Vucic je u tim danima nosio novac Hilari i pripremao „atentat“ u Podgorici.u takvim okolnostima i jeste jedini lider Srba,na njegov rad ima primjedbi ,ali nije izdao svoj narod zaracun sopstvene dobiti,a kod nas Srba je to postalo najvece moralno dostignuce,da mozes izdati ali ne i sebe materijalno ugraditi u tu izdaju.To se Dodiku nije desilo,dok Montenegru i Srbiji jeste ,izdaja radi sopstvene koristi.
    fridrih Hebel u svom djeli Judita kaze i ovo:

    Ako glava dzina seze do oblaka ,da je ne mozes dokuciti,tada mu baci pred noge dragulj.On ce se sagnuti da ga podigne i tada ces ga lako savladati.
    Kod nas na politickoj sceni nije bilo dzinova od 2000 ,na ovamo su se rukovodili i malim napojnicama da ovaj predio unakze kao sto izgledea danas.Ovim prostorom upravljaju kao Osmanlije ,jedino begovi nijesu Turci nego Srbi i Montenegrini!

Ostavite odgovor