Насловна Колумне Пут

Пут

9
ПОДИЈЕЛИ

Каже Милош Илић, наш највећи социолог културе, да се појава цивилизације може опазити кроз производњу вештачких потреба. И, заиста мало ко данас, међу нама, модерним Србима, може замислити живот без мобилног, лаптопа, без дезодоранса и каладонта, без топле воде и још много тога.

milan milenkovic 409x306 Пут

Механизам је једноставан: прво те убеде да смрдиш ко вуга, па ти увале дезодоранс. Наше жене су толико напуњене разним умецима, ботоксима, силиконима, тако су добро декорисане, депиловане и нашминкане, да више личе на киборге, него на своје мајке и бабе. Гледамо их полуголе, напуцане и радодајне, па нам се опет нешто и неће. Биће да су наши дедови имали турбомлазни мотор у стражњици, кад им код наших рђаво декорисаних баба, ништа није сметало.

Живот, накрцан вештачким потребама, привидно је лак, а суштински тежак, чак ропски. За онај јад и ону муку, кад ти цркне мобилни, или ти продува ауспух или, не дао Бог, изда интернет, зна свак ко је потпао под чаробну моћ сокоћала.

Знање привидно расте. Имамо више културних установа, фестивала, библиотека, депонованих података и информација, него икада. Није далеко дан кад ће свака општина имати некакву академију наука. Уверени смо да смо мање примитивни, мање прости и мање необразовани, него наши стари. Прочитали смо мало верске литературе, те смо уверени да наши дедови проведоше векове у погрешном православљу, које ћемо ми, модерни  Срби, ослободити наслага паганштине и припростих тумачења вере.

Каква глупост, каква ароганција! Ми смо своје аргументе спремни да, у недоглед, бранимо новим аргументима, а наши стари су своје аргументе бранили крвљу. Нису читали Свете оце, нити Николаја Велимировића, али су били спремни да умру за своју веру. Нису ни знали да су националисти, или патриоти (нису знали ни значење тих речи), али су били спремни да за заједницу положе живот у сваком тренутку. Имали су наши дедови, признајем, онај мирис сељака, који није знао за скупе парфеме и дезодорансе, али у том мирису је била наша сигурност; знали смо да неко може да нам науди само преко њих мртвих. Миришљави, богати и модерни умиру тешко. Неће им се.

Ипак, наши дедови су знали тајне живљења, које ми једва да још можемо да слутимо, а да следимо не можемо никако. Два су велика прасимбола, која се дижу над свиме што је обдарено дахом: мужјак са оружјем у руци и женка са младунчетом на сиси. Све друго је магла. Можемо да живимо и без академија, библиотека, чак и без лекара и болница, а без сокоћала посебно, али ако не мислимо да се бранимо и множимо, све је бесмислено и мораћемо да подлегнемо животној снази оних народа који се ових прасимбола нису одрекли.

Између нас и Шиптара, вехабија, усташа и осталих српских непријатеља, који реже у мраку и ове ноћи, у којој пишем овај текст, не стоје ни академици, ни професори, ни сокоћала, него неки уплашени двадесетогодишњак, последњи остатак некада славне српске војске, који ноћас, у патроли, са пушком у руци, чека да прими метак од душмана; док он стоји, док постоје мужјаци који су спремни да се боре, док постоји, макар у траговима у нашој крви, нагон за јуначком смрћу и ратним покољем, дотле смо живи, макар и на апаратима.

Кад себе убедимо, а на том смо путу, да су сви људи браћа и да је брат мио које вере био, те да се налазимо пред епохом вечног мира, пропали смо, јер пацифизам није одрицање од рата у корист мира, већ у корист оних који рат хоће.

Моје бабе, на Копаонику, рађале су седморо-осморо деце, а једна, нека баба-Јела, чак тринаесторо живих. Купус у кацу, дете у кућу. Још у време мог детињства, спавало се на слами, сви у једној, највише две просторије. Расло се на проји, јабукама и крушкама, а за празнике се кркало и нешто мрсно. Данас је идеал модерне српкиње породица са једним дететом, два аутомобила и три компјутера. Неће из кратке сукње петоро деце изаћи. Сукње су све краће, а језици све дужи.

Зашто немамо више деце? Неко ће рећи да му фали још једна соба, онај други има собу, ал нема места у  вртићу, трећем је мала плата… Свак има неки разлог. Но, тамо где се за живот траже разлози, већ је сам живот доведен у питање.

Ја имам четворо деце и не могу да прежалим што их нисам више имао, а прво ми се родило кад је плата била пет марака. Треће ми се родило под бомбама НАТО пакта. Чекајући „боља времена“, дошли смо дотле да на сваких 60 година, губимо једну читаву генерацију, јер је, раније, репродуктивни циклус био око двадесет година, а сад је преко тридесет. У Србији се обави око 150 000 абортуса годишње, што ће рећи да се, на тај начин, сваке четири године побије једна Црна Гора.

Постајемо пустиња између градова. Београд има више становника, него три Црне Горе и, са Новим Садом, Нишом и још пар већих градова, „једе“ села и варошице. Сељак, онај сељак, који ноосилац културе и традиције, обичаја и племенских табуа, ускоро ће бити угрожена врста, као бели носорог. Добар је још само за спрдњу и да даје хлеб размаженом градском становништву.

Моја је лична бојазан да данашња српска поколења, у која су прорле врлине потлачених и вредности робова, нису у стању да изведу преокрет. Срећом, или несрећом, око нас се догађаји  убрзавају и није далеко дан кад ће букнути серија урбаних ратова у Европи.

Талас ће се пренети на нас и, кад се привреда потпуно уруши, кад колабирају банкарски системи, глад ће нас потерати на дедовину, где ћемо се поново родити. Мојсије је четрдест година водио народ Израилља кроз пустињу и то не зато што је ишао далеко (цео његов пут није био дужи од 500 километара), већ зато да се, у тешким пустињским условима, роде бар две генерације, које неће бити отроване ропским расположењима предака, који су вазда зановетали да им је боље било у ропстви мисирском, јер су бар имали хлеба изобила. Тако ће бити и са Србима.

У тешка времена, у доба ратова и збегова, живот постаје тврд и суров, али одгаја мушкарце на висинама историје и жене које не беже од материнства. То је пут који морамо да пређемо и прећи ћемо га.

9 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Свака част господине Миленковићу.
    Готово редовно Вас слушама на радију „Снага народа“. Има још много умних и самосвесних Срба на Балкану, који одржавају, ако не ватру, оно жар српства. Искрено се надам да ће овај Ваш, и труд других, да разгори ватру, да светлост превлада и да јутро сване.

  2. 0
    0

    „Između nas i Šiptara, vehabija, ustaša i ostalih srpskih neprijatelja koji reže u mraku…“
    Jel to znači da Srbin jednostavno nema ni jednog prijatelja u komšiluku?
    Pa kako i čime to postigoste?

    • 0
      0

      Питање је постављено цинично, али ћу вам ипак одговорити. Непријатељство је засновано на основу комшијски апетита на нашу земљу и страха од Српске супериорности видљиве и у спорту и науци!
      Хвала Богу нисмо имали концентрационе логоре, јаме нити смо нож назвали по неком комшији ко што они свој назваше „србосјек“.

  3. 0
    0

    Како се препозна секу туре ( истина ).Ти нам ниси пријатељ.Ти си изрод и одрод.Такви као ти су рушили цркве , боли очи фрескама , донијели смрад на Балкан.За четири вијека ниједну школу нисте направили,ниједну болницу ,ниједну култуирну установу … ,,својој раји,,.Али зато сте набијали људе на колац,дерали кожу са живих људи,узимали данак у крви… И сад би твоја браћа из ИСИЛА и калифата у Европу.Мало им јада у Сирији и Ирака гдје руше културна добра под УНЕСКО-вом заштитом сад би да се прошверцујете код нас опет.Зато вам смета Иво Андрић,Његош,Кустурица јер вас разобличују.Што рекао твој брат из Вишеграда Мурат Шабановић рушеЋи Андрићев споменик у Вишеграду – ,,ДОСТА СИ ПИСО САД МАЛО ПЛИВАЈ..,,

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here