Пукотина

Пукотина

0
ПОДИЈЕЛИ

„Кад нисам очајан, ја не ваљам ништа.“

Андрић

У прошлој колумни весело смо се обраћали крави, у овој ћемо се вјешто суздржати да се не обратимо и покојем коњу.

Визија будућности неизбјежно је катастрофална, и то треба читати и тумачити као својеврсни чин искупљења. Од животињског свијета разликујемо се само по слободи која је још обдарена могућношћу што страсно посеже за самоуништењем.

Нисмо најбоље разумјели: животиње су ослобођење страсти, за разлику од нас који се мрцваримо у свакој ситници, била она хотелска прељуба или рушење Римског царства. Зато пост-екологија јесте прича о легалном истребљењу већег дијела популације који, заиста, вапи за тим даном. Планета је, прије свега замишљена као – елитистичка ствар дата на упражњавање бићима без потребе за истицањем.

Пренасељеност није само оно што пријети пуком постојању (с тим још лако излазимо на крај), она, да буде горе, угрожава потенцијални квалитет да се буде неко, есцентрик или лудак, сасвим свеједно. На периферији, или по селима, одмах примјећујемо да је свака појава на свој начин већ изузетна, могло би се, чак рећи, у понечему и генијална! Пијанац или лака дјевојка заиста су бића која нас спасавају анонимности која се претворила у општу болест која хара градовима и теле-центрима; нико више не жели да буде неко, и, што је страшније – ниједан идиот више не жели да буде нико! Још само из огорчености изопштених одише нешто од непоновљивог пада који није био потез исхитрености, него дуго и прецизно, тајно смишљан план како се напокон докопати слободе.

Док се зло батрга, мир је безизлазан. Па, ипак, ко остаје хладнокрван и довољно прибран пред распаљивом жељом да осјетимо себе, да, ону стрављеност пред којом се и звијезде повлаче… Тим прије, у контрадикцијама може се кретати само онај дух који одбија да се препозна у рају или паклу. –
(Док шврљам улицама једног града под поетском планином, не могу а да не примјетим како у потоњим данима кад Историја пере руке од човјека, нема нечег заводљивог, па макар се то објављивало у чињеници да смо дијелили исту бољку и судбину као и она живина на бријегу. Признаћемо да и то није довољно да дођемо себи, у свему нас нагриза онај мали, проклети инстинкт који нас спречава да се сјединимо са успављујућим ништавилом; умјесто да се боримо за безболни мрак, ми манијакално трчимо у професије које нам обећавају славу и љубав жене… Увијек смо између писца и политичара у себи, између метафизичара и љубавника. Као да нико више нема потребу јавно показати своју рану. Да није бескућника који умиру спокојни на плочнику неког од европских градова, шта бисмо још имали да покажемо, будући да су библиотека и јавна кућа у освнови паразитске установе.)

У негативцу има више карактера, али порив да дјела, умањује га у сваком освијешћеном слуху. Данас свако трчи да те спаси, посавјетује, оправда; као да нема те Државе која се докраја не би жртвовала у очувању свог истрошеног грађанина. Погледајмо све те кампање о миру, љубави, узајамном поштовању и његовању толеранције, и осталом срању чија нас снага лажи још једино држи у заједници. Међутим, не љубави, већ казненој контроли треба да се захвалимо што се, упркос свему, и даље као врста настављамо, иако се то, додуше, обавља узалудно.
У политици постоји један моменат који ме фасцинира: чињеница да је културу бацила у засенак (тај феме изум толико налицкан и резервисан да изнова у нама мотивише све снаге првобитног, анималног отпора који се састоји у рикању и поспрдавању), у старту је по сваком питању оправдава. Управо је она допринијела убрзању да се као цивилизација разголитимо у свим облицима баналности, што уопште није лоше, напротив, за разлику од умишљеног колико и наивног Средњег вијека, успротивили смо се идеји да се божанству доказујемо као његови пионири.

Какогод, егзистенција је бол у који се радосно скружимо као у топлу утробу. Само је човјек несрећан јер му је, неким чудом или грешком, омогућено да мисли. Пост-еко програм који наступа у знаку спасимо планету – поморимо популацију!, не ради ништа друго изузев што креира ињекцију која ће осамдесет посто човјечанства безболно преселити у вјечни мрак.

И најмања свјесност изазива космички неспоразум. Живот је трагичан јер не успијева да се помири у својој фарсичности. Па ко га онда не прихвата без изузетка, остајући у нади да ће га једном заборавити као што заборавља ружан сан.

Firme u Crnoj Gori
ПОДИЈЕЛИ

НЕМА КОМЕНТАРА

Оставите одговор