Први играни филм o Јасеновцу (ВИДЕО)

“Људски ум по природи бежи од болних ствари, а НДХ геноцид је екстремно болан. Тај геноцид је толико страшан да га људски ум просто одбија и то видимо често у виду негирања. Не негирају само Хрвати тај геноцид, већ и многи Срби“ – каже Милан Зарић, чија фирма “Антицензура“, продуцира овај филм.

Управо је завршен први играни филм о геноциду у НДХ и посебно у Јасеновцу, под насловом „Прва трећина – опроштај као казна“. Продуцент филма је “Антицензура“ Милана Зарића. Сценарио и режију потписује Светлана Петров, продуцент је Бојан Бабин, а главне улоге тумаче Предраг Котур, Ненад Хераковић и Владан Јаковљевић.

Филм описује истинити догађај: усташа Жиле Фригановић за опкладу је у рекордном року, од неколико сати, заклао хиљаду Срба, од којих је последњи био Вукашин Мандрапа. После Вукашина, овај усташа више није могао да убија. Погодили су га Вукашинова невероватна смиреност и његове последње речи: „Само ти, дијете, ради свој посао“,

Српска православна црква је 1998. године канонизовала Вукашина Мандрапу. Од тада се сваког 29. маја обележава Дан Светог новомученика Вукашина Јасеновачког. Иначе, он није био старац, како се ту и тамо може прочитати, већ човек средњег доба. У селу Клепци, код Чапљине, Херцеговина, усташе су му поубијале целу породицу, а њега одвеле у затвор у Сарајеву, па у концентрациони логор Јасеновац. У селу Клепци било је још Срба до 1992. године. Тада су га Хрвати потпуно уништили, а порушена је и српска црква грађена почетком 16. века.

Милан Зарић је рођен у Јагодини, ондашњем Светозареву, 1974. године. После школовања одселио се код родитеља у Швајцарску, где и сада живи. Власник је фирме која се бави транспортом, али и пројекта “Антицензура“. Занима га много тога, укључујући и продукцију филмова.

– За Вас сам најпре чуо као за власника сајта антицензура.ком. Зашто антицензура? Да ли су Ваши радови некада били цензурисани, или је реч о бунту против цензуре уопште?

Мишљења сам да живимо у свету где су многе корисне ствари ценсурисане, али само корисне. Са друге стране смо бомбардовани свакаквим перверзијама скривеним под велом слободе мишљења и људских права. Као што сте и рекли, има и мало бунта у свему и жеље да дам неки свој допринос. Не подносим ућуткивање и једноумље. Мислим да свако има право да се изјасни и да не сме због тога да буде дискриминисан. Ето, то је укратко зашто баш Антицензура.

– Зашто сајт тренутно није доступан?

Сајт је тренутно у реконструкцији. Али, имам проблема и са цензуром од стране Фејсбука. Мени није дозвољено да говорим свој матерњи српски језик и да кажем рецимо реч ”педер”, до скоро сам био блокиран због тога. Сајт је такође био више пута недоступан. Не могу тачно да кажем и на који начин. Вероватно су у питању хакери.

– Теорија филма каже да успех филма 80 посто зависи од филмске приче. На жалост, наша историја је таква да имамо много прича за филмове, али, с друге стране, готово да немамо филмове инспирисане истинитим догађајима. О Другом светском рату – ни један. Какав је Ваш поглед на овај проблем?

Мислим да је у питању то, што је за филм потребан новац, а они који га дају не желе да финансирају корисне ствари, већ само оне, као што сам и напоменуо, које су или на неки начин перверзне, или скроз бескорисне. Поред тога у питању је и страх од суочавања са истином. Много је боли у нашој историји и није лако суочити се – мени је било тешко.

– У Србији се годишње сними по 15-20 играних филмова. Ако пре 1990. године није било могуће снимати филмове о геноциду у НДХ, како то није могуће ни протеклих 26 година, а снимају се филмови и о крајње небитним темама?

Делимично сам Вам већ одговорио. Људски ум по природи бежи од болних ствари, а НДХ геноцид је екстремно болан. Тај геноцид је толико страшан да га људски ум просто одбија и то видимо често у виду негирања. Не негирају само Хрвати тај геноцид, већ и многи Срби. Има ту и оног страха од кварења односа са Хрватима, јер данашње генерације нису криве за тај геноцид. Има пуно пријатељстава која се руше ако се такнемо те теме. Ово знам и из личног искуства, јер и ја сам имао неке пријатеље Хрвате који су заћутали. Верујем да ћемо оваквим пројектима да пробијемо ”лед” и да ће се о НДХ геноциду лакше говорити и тако доћи до тачке где ће та тема постати опште прихваћена.

– Када и како сте дошли на идеју за снимање филма о Вукашину из Клепаца?

Једном приликом сам био у Јасеновцу. Пре тога и након тога сам пуно тога чуо и видео. Полако се рађала жеља да о томе нешто и кажем. Сајт је и због тога настао, као и због многих других цензурисаних тема. Мало по мало, одлучио сам и да снимим филм. Вукашина као тему сам изабрао и због поруке коју нам је оставио. Мислим да ће нам требати у суочавању са нашом болном историјом. Ако је он могао да буде у тренутку невиђене патње тако смирен, онда можемо и ми данас у суочавању са НДХ геноцидом. Нема потребе да мрзимо. Мржњом нећемо ништа постићи, бар не нешто корисно, како за нас тако за и будуће генерације.

– У једном интервјуу рекли сте да Министарство културе Републике Србије није помогло снимање филма. Да ли је помогла ма која установа из Републике Србије и Републике Српске? Како сте дошли до средстава за пројекат?

Нико није помогао од државних установа. Финансијски је помогао само Дејан Тошић из Лондона. Он са својим пријатељима је пружио финансијску помоћ и овом приликом се захваљујем њему и његовим пријатељима.

– Снимање је трајало дуго и завршетак је најављиван више пута. Да ли су узрок томе управо финансијски проблеми? Како изгледа радити један скуп посао са недовољно новца?

Да. Поред тога чекамо и погодан тренутак за приказивање филма.

– Зашто у филму нема познатих глумаца? Да ли је разлог недостатак новца, или је у питању Ваше опредељење да се филм реализује са тзв. непотрошеним лицима?

Из више разлога. Неки су ”побегли” кад су видели сценарио. Опет, неки други су нас месецима развлачили. На крају смо се одлучили за мање познате глумце, како због навадених разлога, тако и због финансија. Међутим, Ненад Хераковић и није баш непознат, познат нам је из филма ”Монтевидео”.

– Каква су Ваша искуства са глумцима? На пример, колико пута су понављани поједини кадрови? Роберт Де Ниро каже да је реченица “Да ли се мени обраћате?“, из филма “Таксиста“, снимана преко 150 пута, да би се добио жељени резултат. Код нас се понавља много мање, зато што се то од глумаца и не тражи превише, а и када се тражи, умеју да се наљуте и да одбију…

Немам неког искуства са глумцима и самим снимањем сцена. Тај део посла је обавио продуцент Бојан Бабин. Да се приметити да се код нас и не ради баш како би требало. Лично примећујем и да недостаје креативности. Мислим и да међу глумцима постоје те клановске поделе, па тако гледамо неке потрошене фаце у потрошеним жанровима. Познато не значи и да је добро. Има много талентованих глумаца који једноставно нису имали прилике да се покажу и докажу. Зато ми је драго да смо се одлучили за мање потрошене глумце.

– Да ли је данас филм дефинитивно завршен? Када ћемо моћи да га видимо у биоскопима? Да ли можда већ имате неке договоре са биоскопским системима?

Да. У биоскопима тек након фестивала. Немамо никакве договоре.

– Да ли имате договоре са неким ТВ станицама?

Имамо понуду од једне ТВ станице из Републике Српске.

– Да ли сте филм нудили биоскопима и телевизијама у иностранству?

То следи тек након фестивала и биоскопа.

– По вашем мишљењу, који филмови из света су најбољи на тему геноцида и масовних злочина?

Није ми познат ни један такав филм.

– Какви су Ваши будући планови?

Планирам наставак теме НДХ геноцида. Ради се о филму из три приче. О томе касније.

Разговарао: Милослав Самарџић

Извор: Антицензура 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: