Насловна Мозаик Прва Српкиња доктор наука

Прва Српкиња доктор наука

0
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Милица Димитријевић

Пр­ва да­ма са на­ших пр­о­сто­ра ко­ја је сте­кла нај­ви­ше на­уч­но зва­ње, 1913. го­ди­не у Же­не­ви, и то у обла­сти хе­ми­је, зва­ла се Ву­ко­са­ва Мар­ја­но­вић То­мић. Њен жи­во­то­пис и при­ча о то­ме ка­ко смо до по­да­та­ка о њој до­шли под­јед­на­ко су за­ни­мљи­ви.

Све је по­че­ло од на­ше ру­бри­ке „Да ли зна­те” и пи­та­ња чи­та­тељ­ке ко­је је сти­гло у ре­дак­ци­ју по­штом: „Ко је би­ла пр­ва же­на док­тор на­у­ка у Ср­би­ји?”

Ко­ле­га је пи­смо, мал­те­не слу­чај­но (ма­да не­ки ка­жу да ни­шта ни­је слу­чај­но), до­ста­вио ме­ни.

Фор­му­ли­са­но на овај на­чин, пи­та­ње ме је во­ди­ло ка од­го­во­ру ко­ји је, ма­ње-ви­ше, по­знат. Име др Ксе­ни­је Ата­на­си­је­вић, пр­ве же­не ко­ја је на Уни­вер­зи­те­ту у Бе­о­гра­ду од­бра­ни­ла сво­ју док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју из фи­ло­зо­фи­је 1922. го­ди­не, ла­ко се на­ла­зи у по­да­ци­ма Рек­то­ра­та на­шег нај­ста­ри­јег уни­вер­зи­те­та. Па смо чи­та­тељ­ки, та­ко, и од­го­во­ри­ли на стра­ни­ца­ма на­шег ли­ста.

Убр­зо на адре­су ре­дак­ци­је, опет по­штом, сти­же још јед­но пи­смо. Исти ко­ле­га до­ста­вља га ме­ни, ово­га пу­та на­мер­но.

У ру­ком пи­са­ном до­пи­су го­спо­ђе Ол­ге То­мић, уз пра­те­ћа до­ку­мен­та, оба­ве­ште­ни смо да по­сто­ји же­на из Ср­би­је ко­ја је док­то­ри­ра­ла пре Ксе­ни­је, али ван гра­ни­ца на­ше зе­мље.

Ол­га То­мић ње­на је сна­ја и то твр­ди из пр­ве ру­ке. Реч је о Ву­ко­са­ви Мар­ја­но­вић То­мић (23. ја­ну­ар 1887 – 25. јун 1979), ко­ја је зва­ње док­то­ра на­у­ка, из обла­сти хе­ми­је, сте­кла 1913. у Же­не­ви.

При­се­ћам се, тек та­да, ко­мен­та­ра јед­ног при­ја­те­ља, ина­че уни­вер­зи­тет­ског пр­о­фе­со­ра, ко­ји ми је јед­ном при­ли­ком скре­нуо па­жњу на то да је на­ша пр­ва док­тор­ка на­у­ка не­пра­вед­но за­бо­ра­вље­на.

Ка­да сам му по­ме­ну­ла пи­смо о Ву­ко­са­ви, по­ве­зао ме је са др Пе­тром Мар­ја­но­ви­ћем, по­зна­тим пр­о­фе­со­ром Фа­кул­те­та драм­ских умет­но­сти у пен­зи­ји, ко­ји је, ис­по­ста­вља се, ро­ђак на­ше ју­на­ки­ње из Же­не­ве. И Ол­га То­мић и Пе­тар Мар­ја­но­вић би­ли су рас­по­ло­же­ни да раз­го­ва­ра­ју са мном. Та­ко је по­че­ло мо­је „дру­же­ње” са Ву­ко­са­вом…

По­ро­ди­ца из ко­је по­ти­че же­на о ко­јој пи­шем из Ни­ша је до­шла у Бе­о­град око 1770, да би још у вре­ме Кња­за Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа по­ста­ла углед­на.

Из Топ­чи­де­ра, где су жи­ве­ли, пре­се­ли­ли су се он­да ка­да је овај вла­дар по­же­лео да на њи­хо­вом има­њу гра­ди ко­нак и цр­кву, а њи­ма је ре­че­но да „на Па­ли­лу­ли би­ра­ју ко­ли­ко год зе­мље же­ле”, се­ћа се ста­рих по­ро­дич­них при­ча Ол­га То­мић.

Део по­ро­ди­це ко­јој је при­па­да­ла Ву­ко­са­ва, ко­ја је има­ла три се­стре и бра­та, на­се­лио се у бли­зи­ни да­на­шњег Та­шмај­дан­ског пар­ка. Ву­ко­са­ва је за­вр­ши­ла основ­ну шко­лу на Па­ли­лу­ли а по­том Ви­со­ку жен­ску шко­лу, ко­ја је би­ла у ран­гу гим­на­зи­је, и ни­је пла­ни­ра­ла да се да­ље обра­зу­је.

Да ни­је има­ла имућ­ни­ју дру­га­ри­цу, ко­ја се спре­ма­ла да иде на сту­ди­је у Швај­цар­ску и ко­ја јој је пред­ло­жи­ла да кре­не са њом, не би би­ло по­то­ње исто­ри­је.

– Ву­ко­са­ви су у ме­ђу­вре­ме­ну ро­ди­те­љи пре­ми­ну­ли, а са пу­но­лет­ством сте­кла је део на­след­ства. Од­лу­чу­је да ту имо­ви­ну пр­о­да, до­би­ја де­сет хи­ља­да ди­на­ра у зла­ту, и од­ла­зи у Же­не­ву на сту­ди­је. Не­ће­те ве­ро­ва­ти, наш ди­нар је био то­ли­ко јак да је мо­гла без пр­о­бле­ма да фи­нан­си­ра сво­је шко­ло­ва­ње и да та­мо до­бро жи­ви. Ме­сеч­но јој је из Ср­би­је из бан­ке сти­за­ло 20 ди­на­ра и то јој је би­ло ви­ше не­го до­вољ­но. Упи­су­је хе­ми­ју, мен­тор јој је био чу­ве­ни пр­о­фе­сор Аме Пик­те, ко­ји је син­те­ти­зо­вао ни­ко­тин. Она се по­сле ша­ли­ла да ни­је ни чу­до што је на­кон што је ди­пло­ми­ра­ла по­че­ла и да пу­ши – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца док у ње­ном до­му, у ко­јем је жи­ве­ла са су­пру­гом Жар­ком То­ми­ћем, Ву­ко­са­ви­ним си­ном, и са­мом Ву­ко­са­вом, пи­је­мо ка­фу. И пре­при­ча­ва јед­ну анег­до­ту:

– Ка­да је ишла на раз­го­вор у ве­ле­по­слан­ство Швај­цар­ске, пи­та­ли су је зна ли да се у Же­не­ви го­во­ри фран­цу­ски. Ла­кон­ски им је од­го­во­ри­ла да зна, да га је учи­ла са­мо у шко­ли, али да ће си­гур­но бр­зо да га са­вла­да и да се око то­га не бри­ну – уз осмех ка­же Ол­га То­мић.

Ву­ко­са­ва, бу­ду­ћи да је по при­ро­ди би­ла за­тво­ре­на, ни­ка­да ни сво­јим нај­бли­жи­ма ни­је об­ја­сни­ла ка­ко се и за­што од­лу­чи­ла баш за орган­ску хе­ми­ју на При­род­но-ма­те­ма­тич­ком фа­кул­те­ту.

На­кон док­то­ри­ра­ња вра­ти­ла се у зе­мљу, не­ду­го је ра­ди­ла у Др­жав­ној хе­миј­ској ла­бо­ра­то­ри­ји, до по­чет­ка Пр­вог свет­ског ра­та.

Та­да је, по соп­стве­ном при­зна­њу, па­три­о­ти­зам код ње пре­ваг­нуо, спра­вља­ла је ле­ко­ве, пре­ви­ја­ла ра­ње­ни­ке.

На­кон ра­та крат­ко ра­ди у Ца­рин­ској ла­бо­ра­то­ри­ји на Са­ви, упо­зна­је Ду­ша­на То­ми­ћа, пр­вог ин­же­ње­ра тех­но­ло­ги­је, и јед­ног од нај­зна­чај­ни­јег пр­о­фе­со­ра Тех­нич­ког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. За ње­га се уда­ла 1921. го­ди­не.

Из да­на­шње пер­спек­ти­ве од­лу­ка ко­ју по­том до­но­си де­лу­је за­чу­ђу­ју­ће: на­кон уда­је, иако за на­у­ку за­ин­те­ре­со­ва­на, ни­ка­да ви­ше ни­је има­ла за­по­сле­ње. Ни­је га ни тра­жи­ла. „За­по­сле­ној же­ни ма­ло се пла­ћа­ло.

За­то сам се и по­све­ти­ла до­ма­ћин­ству и са­мо по­ма­га­ла му­жу у ра­ду”, го­во­ри­ла је Ву­ко­са­ва. Ро­ди­ла је, по­том, два си­на. Крај ле­пог жи­во­та, то­ком ко­јег су кр­оз ку­ћу То­ми­ћа пр­о­ла­зи­ли бр­ој­ни чла­но­ви вла­де, ди­пло­ма­те, пр­о­фе­со­ри, ака­де­ми­ци, до­шао је са Дру­гим свет­ским ра­том.

– Имо­ви­ну су им пр­во узур­пи­ра­ли Нем­ци, као оку­па­то­ри, па по­том и ко­му­ни­сти, на­кон ра­та. Вре­ме­ном је вра­ћен део, али ни­ка­да у оби­му као пре ра­та. Све­кра убр­зо но­ве вла­сти од­во­де у за­твор, као и мно­ге ви­ђе­не љу­де. Иако је био пу­штен на ин­тер­вен­ци­ју јед­ног од Бр­о­зо­вих ле­ка­ра, од по­сле­ди­ца там­но­ва­ња пре­ми­нуо је 1947. На­кон ње­го­ве смр­ти пам­тим да све­кр­ва ни­је ни­кад ски­ну­ла цр­ни­ну. И да се по­ву­кла. Има­ла сам ути­сак да је до кра­ја жи­во­та ту­го­ва­ла за њим. За жи­вот су, кад су оста­ли са­ми са мај­ком, за­ра­ђи­ва­ла ње­на два си­на, мој муж, та­да је­два пу­но­ле­тан, и ње­гов брат. Сад кад је се се­тим, има­ле смо леп од­нос, сла­га­ле смо се, док сам ја има­ла по­сао и ра­ди­ла, она је ку­ва­ла. Би­ла је ти­ха, до­бра же­на. Пре­ми­ну­ла је од мо­жда­ног уда­ра – за­кљу­чу­је Ол­га То­мић.

Мо­за­ик Ву­ко­са­ви­ног жи­во­та скла­па­ла сам не са­мо уз по­моћ ка­зи­ва­ња мо­јих са­го­вор­ни­ка већ и на осно­ву до­ку­ме­на­та и фо­то­гра­фи­ја ко­је се на­ла­зе у њи­хо­вим до­мо­ви­ма. Ви­де­ла сам, та­ко, код Пе­тра Мар­ја­но­ви­ћа, ком­плет­но по­ро­дич­но ста­бло по­ро­ди­це, од пра­о­че­ва па до да­нас, ко­је је он са­ста­вио. Ус­пут је по­твр­дио део при­че ко­ја се ти­че Ву­ко­са­ве, а чи­ји је не­по­сред­ни све­док би­ла ње­на сна­ја.

– На­шој по­ро­ди­ци при­па­да­ла је још јед­на ве­ли­ка лич­ност. Био је то Мо­ша Мар­ја­но­вић, ле­ген­дар­ни фуд­ба­лер. На­рав­но, Ву­ко­са­ва је не­за­о­би­ла­зна. Ни­сам је на­жа­лост, упо­знао, али сам до­ста слу­шао о њој. И у по­ро­ди­ци се о њој че­сто при­ча­ло. За­и­ста је био под­виг док­то­ри­ра­ти та­да, још ван зе­мље, па још кад је же­на у пи­та­њу – ка­же наш до­ма­ћин, док ли­ста­мо исеч­ке из ста­рих „По­ли­ти­ка“, ко­је он, та­ко­ђе, бри­жљи­во чу­ва. О Ву­ко­са­ви је наш лист пи­сао, и то из пе­ра ко­ле­ге Мом­чи­ла Пан­те­ли­ћа, осам­де­се­тих и де­ве­де­се­тих го­ди­на пр­о­шлог ве­ка, али ни­кад ни­смо до де­та­ља об­ја­ви­ли ње­ну жи­вот­ну при­чу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here