Прсти од тегета – разговор са писцем

Никола Маловић живи крај мора, носи име по заштитнику морепловаца и увек на себи, барем као поткошуљу, има пругастоплаву морнарску мајицу. Потписао се испод вишеструко награђиваних „Лагуниних“ наслова: „Лутајући Бокељ“, „Пругастоплаве сторије“, „Једро наде“…

Шта је срећа? У којим приликама сте најсрећнији као писац, када као издавач и када као књижар?

Срећа је родити се срећан. Писац је најсрећнији кад му се из штампарије, као дијете, рађа нова књига. На сличан начин размишља и издавач. Књижар је пак умјетник с удвојеним трговачким страстима: воли да набави тражену и ријетку књигу, и ма колико на овој другој жели да заради, жао му је кад је прода.

Зашто се ваша књижарска и издавачка кућа зове Књижара Со?

Зато што се налази на главном тргу у Херцег Новом, граду који је 1382. основан управо због трговине сољу, и зато што добрим књигама ми увијек осолимо нашу памет.

Може ли писана реч да осоли политичко јело Црне Горе? Колико ваш књижевни статус пати због отвореног политичког става?

Права илити лијепа књижевност, која је по дефиницији збирка дјелотворних рецепата, може да осоли све, и свему дâ смисао, чак и политици. По несрећи, ми живимо у географијама које немају довољно јаку економију да би обдржавале самосталност и сувереност, с народом који нема талента за политику. Ако ме се званична Црне Горе и одрекла зато што сам у првој реченици награђиваног романа „Лутајући Бокељ“ написао: „Још увијек мислим на српском“, онда сам пострадао због црногорског национализма, а не због политике, јер се њоме, иако политички промишљам, не бавим. Уколико неко жели да ме осуди зато што заговарам јединство Србије и Црне Горе, признајем: крив сам.

Шта је то што вас држи у граду са 100.001 степеницом? Колико сте пута били на корак да се преселите из Херцег Новог?

Држи ме као сидром то што сам Приморац од MDCXCIV, тј. од 1694. г. Нигдје и ником ја не припадам тако као мору које је свим мојим прецима обојадисало очи у плаво.

Куриозитет је да ви, као једини од живих домаћих писаца, у хотелу „Касина“ на Теразијама имате спомен-плочицу са властитим именом испред собе 308. Испричајте нам ту причу…

Супруга ми је са Дорћола, али увијек када сам у Београду одсиједам у хотелу „Касина“, не код таште и таста, што би могло да се објасни стиховима Ивана Гундулића: „О лијепа, о драга, о слатка слободо“, даре „у ком сва блага вишњи нам је Бог дао“. С уживањем дужим од деценије пратим како хотелско особље суверено влада системом, што сам у форми утиска пожелио да подијелим са директором, сјећам се, 12. јуна 2015, сат времена прије неголи ћу се из хотела из 1856. г, чији је слоган „Локација је наша предност“, пјешке упутити ка Српској академији наука и уметности, да за роман „Једро наде“ (Лагуна) примим награду „Бранко Ћопић“, 10. у каријери. А онда се догодило чудо, у офису Драгана Милосављевића, човјека који је утростручио букинг откако је лично почео да повлачи пословне конце. Рекао је: „Хајде да и најстарији београдски хотел учини нешто за српску културу“! Добио сам, потом, трајни повлашћени поглед на Теразије, из собе 308, и спомен-плочицу пред вратима на којој ћирилицом пише: „У овој соби борави Никола Маловић, награђивани српски писац из Боке Которске“.

Да ли читатељка може да одвоји љубав према делу од љубави према писцу? Да ли се дешавало да вам у књижару бане љубитељка прозе Николе Маловића и доживи другачијег вас?

Читатељкама бих савјетовао да свакако одвоје ове двије врсте љубави. Нека љубе дјело, а писца да оставе на милост и немилост његовој законитој жени, класичним рјечником каже ли се. Шалим се, али ми се по несрећи минулог љета догодила до сада најекстремнија ситуација да ме по окончању сезоне за дуго зове жена која је приликом упознавања умислила да сам принц, иако сам јој поштено, све вријеме на ви, покушавао да тумачим како силно гријеши, и да имам мана за извоз.

Последњих година издали сте неколико веома раритетних и необичних књига. За коју бисте волели да јавност каже „То је то!“ кад се помене издаваштво Књижаре Со?

Издвојио бих три капитална издања Књижаре Со: „Историју бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића, „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића, и „Боку которску и Црну Гору“ Сима Матавуља и Вука Караџића.

Да вам се као издавачу појави плавооки младић са рукописом налик вашем роману „Лутајући Бокељ“, и с молбом да му штампате књигу, како бисте реаговали?

У пола реченице бих га прекинуо и упутио да рукопис обавезно преда Лагуни. Велике издавачке куће имају моћ да силином своје диструбуције и ПР машинеријом помогну талентованом писцу.

Колико сте својих књига објавили до сад? Да ли је шест пута награђени роман „Лутајући Бокељ“ заиста био ледоломац?

Објавио сам 10-ак књига, при чему је Лагунин „Лутајући Бокељ“ сва медијска свјетла привукао на себе зато што циједи суву дреновину из приморског начина живота с једне, и указује на времена у која смо уроњени, с друге пак стране.

Недавно сте опловили Боку са посадом подједнако вичном перу и мору. Шта сте том приликом открили? Ко је био најкориснији члан посаде?

Ја сам био најнекориснији, јер једини нисам имао једриличарског искуства! Ипак, био сам идеолог Бокељске експедиције 2016, како се наш подухват звао, будући да сам окупио посаду: кап. Златан Златковић из Београда, једриличар и свјетски путник; Милан Тодоровић из Београда, издавач и човјек који је на једрењаку препловио Пацифик; те Синиша Луковић из Тивта, најбољи познавалац заливске плаво-бијеле историје). Водио сам „Бавижелин“ бродски дневник, како смо назвали једрилицу по једном питомом перашком вјетрићу. Нема више од 7 људи, да се зна, који су до данас опловили Боку! Једрећи дуж вијугавих контура дугих преко 100 наутичких миља, у очима смо сабрали серијал чудесних љепота јединог фјорда на Медитерану.

Ваше име у основи има грчку реч „нико“ (победа). Ваша супруга се зове Викторија. Није ли много – два победника под једним кровом? Ко радије попусти?

Срећа је што Викторији није до писања, а несрећа што ја не знам да кувам. Не треба претјеривати ни у савршеном уклапању, јер да ја кувам, а Викторија да пише (осим што је директорка Књижаре Со), тешко бисмо се у мраку могли разликовати без пипања с обзиром на то да заједно живимо кварат вијека. Ко попушта, питате? Паметнији, као у пословици.

Имате изузетан говорнички дар. Задовољсто вас је слушати на промоцијама. Наведите нам 10 заборављених локализама, чаробних бокешких речи које највише волите?

Човјек треба да занимљиво прича, или да ћути. Ко год мисли да Никола Маловић меље без престанка, гријеши. Бокешке изразе волим јер сам установио да када се тзв. старе ријечи ставе у нов контекст, рађа се нов смисао. Када политичара, рецимо, назовете политикуном, ви сте му рекли да је есенцијално ђубре, да је особа подла и зла, али је њему зазвучало фино, и неће вас тужити. Када на обалној пијаци тражите љети кило баланцана проћи ћете боље, јер ће вас услужити Приморкиња која зна да су баланцане плави патлиџан. Дебото, што значи заиста, користим именице конфиденца (повјерење), бутига (радња), лумбрела (кишобран)… или глаголе рекуперати се (опоравити), аривати (стићи)… Из мора ријечи многе стављам на баланцету (вагу) мог плаво-бијелог језика, прије неголи ћу их изговорити финалменте – на крају. Ето 10 ријечи, датих у контексту.

Роман „Једро наде“, као и све ваше књиге, веома је занимљив, иако слојевит. Постоји ли макар једно поглавље које сте написали у даху?

Не. Ево математике: роман је писан 6 година и има 310 Лагуниних страна. Испада да сам сваког дана написао тек по двије реченице. Ако би се неке ноћи и догодило да напишем три стране, оне би потом данима биле брушене. Рекао бих да многе моје колеге гријеше тиме што потписују књиге сваке друге године. Немогуће је у мало времена написати квалитетан роман.

Којом новом, још нерођеном књигом варате „Једро наде“?

Има три романескне теме за дјевојке. Преда мном је више година фантастичног ноћног провода. Само да одаберем тему која ће ме на најелегантнији начин повући за прсте од тегета.

(Бранислава Мичић, Ревија ОНА)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: