Простор побуне

Демократија врши захват деполитизације на оним просторима гдје ова дјелује као унутрашњост и оквир, разглобљавајући кондензовани ситем, максимално инсистирајући на правима појединца, и/или – на праву као темељу универзалног појединца.

Тамо гдје се још цјелокупни друштвени пројекат искључиво обраћа политици за оцјену и прилику на стварност, демократија није могућа, осим као обећање на којем иста паразитска политика почива удешена тако да се задовољава интервенцијама према локалним потреба и визијама. – Паланка је стање оне политичке заједнице у којој је политика недодирљива, јер ту нема ништа од политике као такве!

Данас у Европи демократију читамо и дешифрујемо као право на побуну, пукотину коју није замалтерисала тоталитарна политика у незаустављивој плими, која од културе до економије све претумбава, миксује и вјештачки колажира… Заиста, изузев трага у међупростору еруптивних, мањиских дјеловања, све друго је политика побуна ухваћена у властитом парадоксу.

Будући да смо као друштво презасићени политиком, вријеме је да се поради на пројекту креирања микрополитика, које ће се као вируси (флешеви у флешкама) слати ка оператеру система који на површини одржава леш превазиђеног политичког курса. Био десни или лијеви, свеједно, у оба случаја тај курс је израз криптополитике.

У Црној Гори политика још није стигла, самим ти што не постоји свијест о смјењивости једне политике која нипочему (све да је оличење непрекидног раста демократије у свим њеним формама), не може бити константа. Догађајући се на хоризонту „пост“-једнопартијског система, остајемо затечени питањем: путем чега се ово друштво представља себи, ако већ не располаже са могућношћу (не)оправданог избора?

Да, радикализам тежи апсолутној реалности, изван симболичког, фантазматског и уплива контигенције, радикализам је опција позитивног самопревладавања у простору само-смјењивости; избор је, увијек већ, дотицање врхунца у коме се једна политика повлачи окончавајући мисију која још неће тежити да се докраја историзује и успентра на пиједестал вјечно јединих. Отуд се демократија и јавља као клица која његује и развија контраполитике у систему власти којој је страна идеја смјењивости.

Обезбиједимо као друштво простор побуне у коме ће искључиво дјеловати неприсвојива демократија која ће са собом изродити ону политику што неће настојати да се представи и постави као Означитељ историјског момента од којег је сваки (као) од пресудног значаја…

(Чађо – CHE! Слобода!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: