Насловна Поглед Принцип пуцао и у Хитлера

Принцип пуцао и у Хитлера

2
ПОДИЈЕЛИ

rep princip Принцип пуцао и у ХитлераФотографија Адолфа Хитлера док задовољно посматра спомен-плочу Гаврилу Принципу, ратни трофеј из прегажене Југославије, који је добио као поклон за свој 52. рођендан, објављена у недељнику „Време“, снажније од свих аргумената и расправа везала је руке свима који се залажу за ревизију узрока и повода Првог светског рата. Чак је и најгласнији међу њима, историчар Кристофер Кларк, аутор књиге „Месечари – како је Европа кренула у рат 1914“, признао да је она најбољи визуелни симбол везе између Првог и Другог светског рата.

Са Мухаремом Баздуљом, књижевником и новинаром, захваљујући коме је и објављена фогографија Хајнриха Хофмана, која се чувала у Баварској државној библиотеци, разговарали смо о значају саме слике, о томе да ли је после њеног појављивања у јавности, могућа ревизија Првог светског рата и односа према Аустроугарској монархији.

– Идеја ревизије Првог светског рата могућа је између осталог и зато што живих учесника и сведока више нема, зато што ликови Фрање Јосифа, кајзера Вилхема или Франца Фердинанда немају сугестије за данашњег човека, што за многе у свету Први светски рат није пуно другачији од Тридесетогодишњег рата у средњем веку – објашњава Баздуљ.

Али ова слика успоставља везу између Првог и Другог светског рата. Она на елементаран и визуелан начин показује оно што је сваком рационалном јасно – Хитлер, симбол зла у 20. веку и Гаврило Принцип су, и у Првом и у Другом светском рату били на супротним странама. Са овом фотографијом ревизија Првог светског рата постаје немогућа.

Истовремено је реч и о једном комплекснијем настојању – да се, промени и став према Аустроугарској монархији, и то готово век пошто је нестала.

– Савремене Аустрија и Турска покушавају да своје некадашње империје постфестум прогласе неким мултиетничким рајевима. То је на трагу слике да је читава Европа пре 1914. године живела бел епок. Међутим, богатство које је тада постојало у Европи базирано је на искоришћавању колонија. Не само у Африци и Азији, већ и на Балкану.

Видите код Андрића у „Причи о кмету Симану“ да Аустроугарска није ни кметство укинула. Ми не наглашавамо довољно да је Гаврило Принцип био нека врста претече ослобођења свих делова света који су у то време били покорени и окупирани.

Често пишете о Андрићу и Меши Селимовићу, великим писцима чији су национални идентитети распадом државе у којој су стварали и после њихове смрти доведени у питање. Ви сте писац из Сарајева који пише у Београду. Видите ли паралелу са њиховим судбинама и да ли свој иденитет одређујете на тај начин? – Видим себе унутар оног света у којем се то што пишем и говорим разуме без превода. Осећам се као у завичају на читавом простору који данас обухватају Србија, Босна и Херцеговина и Хрватска. Мени је тај југословенски оквир интимно најближи, иако сам свестан да он за већину људи представља само историјски реликт.

Чак и у БиХ и у Хрватској, окупациона Аустроугарска се сада третира као држава у којој су цветале слободе, а Југославија проглашава тамницом народа. Како је дошло до такве замене теза?

– То су политикантске интерпретације историје и оно што је најироничније заправо јесте да се настављају на нацистичку пропаганду. Хитлер до 27. марта 1941. говори о Југославији, али после тога, враћа се на стару аустрогугарску пропаганду и почиње да се говори искључиво о „српској клики“.

Политика „завади па владај“ коју су разне империјалне силе спроводиле на Балкану, присутна је и данас. Заборавља се да је „Млада Босна“ била југословенска организација која је окупљала и муслимане и Хрвате. Многи данас суде о „Младој Босни“ као о великосрпском елементу, а то је само наставак пропаганде Аустроугарске монархије.

Испада да је Југославија била великосрпски пројекат?

– Чини ми се да је та идеја усађена са циљем да доведе до распада Југославије. Идеја да је Југославија заправо велика Србија је на сваки начин погрешна, али је била потребна да би се пројекат распада реализовао.

Помињете 27. март.

У овдашњим покушајима ревизије историје, многи се тог датума одричу.

– На неки чудан начин Хитлер је много боље препознао сличност 27. марта и Сарајевског атентата него многи други. Он се тада налази на врхунцу моћи, имао је Европу под ногама и нико му се није супротставио на тај начин. Одвајати та два догађаја, и говорити позитивно о једном, а негативно о другом једноставно нема смисла.

Да ли смо данас осуђени на то да националне идентитете градимо и потврђуемо искључиво на супротностима и разликама?

– О томе је Фројд писао као о нарцизму малих разлика. Што је разлика мања, ти мораш више да је истичеш. Добар пример су Црногорци. Јужнословенски народи који говоре истим језиком су за дистинкцију у једном тренутку узели религију, па су они који су католици постали Хрвати, православни Срби, муслимани су били Муслимани, данас Бошњаци. Срби и Црногорци нису могли на тај начин да се разликују и данас се види страшан напор да се та разлика направи. Једини начин да се та раздвојеност очува јесте да се наглашавају те разлике. Ти ниси оно што јеси, него оно што други нису.

Текст који си објавио у „Времену“ о фотографији и судбини спомен-плоче из Сарајева, завршаваш констатацијом да данас нема слободе. Да ли то значи да су Принцип и остали младобосанци залуд пуцали у Аустроугарску монархију?

– Једна од ствари због којих је мени блиска младобосанска идеја, јесте питање политичког субјективитета. Гаврило Принцип је у време атентата био малолетан, али његова акција је водила ка томе да југословенски народи изађу из стања историјске малолетности и узму судбину у своје руке, тако што ће креирати једну државу која неће бити марионета великих сила, која неће бити колонија, него водити своју политику и бити слободна.

Распадом Југославије, ратовима и свим каснијим политичким епизодама, све ове земље су мање или више опет сведене на неку врсту псеудоколонијалних поседа или сателита. Босна и Македонија су најближе протекторатима, Србија је неко време покушавала да, на трагу Југославије, води колико-толико самосталну политику. Међутим, чини ми се да се, нарочито са новом политичком гарнитуром, и од тога одустало. И то није чудно. Србија нема ту врсту снаге и моћи која је за то потребна. Та баштина младобосанског сна која је једно време била остварена, сада се изгубила. Рекао си „Не“ Хитлеру 27. марта, рекао си „Не“ Стаљину 1948. а сада разни амбасадори и чиновници имају право да ти диктирају шта ћеш да радиш.

ПОДИЈЕЛИ

2 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Njabolje kad neprijatelj hoce da ti naskodi, a desi se suprotno .Ova ploca sigurno nebi dozivjela da dans stoji tamo gdje je stajala,a posto je ludi Adolf naredo da mu se donese ,koliko god je neka to bilo varvarstvo ,hvala mu za taj varvarski cin
    Nema bez sudbine nista,sve je ovo po volji Boga,treba ns pritiskati ,treba nas maltretirati ,jedino tako cemo se vratiti sami sebi,nista nije slucajno.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here