Прилог расправи о насилним поступцима турских власти у српским земљама

Пише: Горан Комар

Недавно се на страницама уваженог Портала догодила расправа која није изашла из оквира академског нивоа, о питању насилног/ненасилног карактера и поступања турских власти у освојеним српским земљама. Овај мали прилог достављам како бих скромно, једном илустрацијом, допринио разговору.

Можда није наодмет да подсјетим на сљедеће. Приврженик сам демократских вриједности које је најпотпуније практиковао тзв. западни свијет. Чињеница да је Америка поразила темељне вриједности на којима је саздана и којима су стријемили и Срби, не значи још увијек да су те вриједности сахрањене. Када би, на примјер, моји пријатељи и коресподенти из Сарајева, а има их високо позиционираних, у руку узимали моју збирку ћириличких докумената Државног архива у Дубровнику па прелистали регистар, казивали би, гледајући Регистар, да би очекивали приређивача муслимана.

Ипак, та грађа која је у највећем дијелу изворна, доноси златна зрна мом народу. Показује велики низ српских родова који у Новоме живе током Кандијског рата. Ту, дакле, лежи одговор на питања која потенцирају неки црногорски аутори и новинари. Не само да је присуство Срба посвједочено најчешће употребљеним термином „Рашани“, него је посвједочено и поменима српских презимена која ту живе током 16. вијека (то уосталом казује и дефтер нахије Драчевице и Риђана из 1540. године). Управа је управа, а народ је народ. Народ и његова Црква. Ево, одмах и мало скретање пажње на мој скромни чланак објављен у новом броју научног часописа Бока (бр. 36). Црква Пресвете Богородице у Старом граду Новом. Турци су на њеним темељима подигли џамију. Хајде да кренемо даље.

У центру Бијељине откривен је недавно велики број српских надгробних споменика из 13. и 14-15. вијека, као и темељи православне цркве. До открића у Бијељини дошло је отпочињањем радова на обнови џамије, срушене током рата 1993. године. Чим су машине закопале у темеље џамије, видело се да се испод налази још један темељ, као и да је подземна основа џамије направљена од, рекао бих, огромног броја надгробних споменика, са натписима на српском језику и писму. У окупираним крајевима Турци су рушили цркве, или су их, што је био ређи случај, претварали у џамије. Најпознатије претварање цркве у џамију десило се у Цариграду, а код нас у Чачку (на средњевоковној Градини), где су Турци реконструисали цркву задужбину Немањиног брата Страцимира. Да би трагедија била већа, овдје је касније подизана и римокатоличка црква.

Бијељинско откриће доказује да су сем цркава Турци рушили и гробља, да су затирали све трагове културе и вјере. Процес је пратила насилна исламизација. А све то се дешавало одмах после 1530. године, када су Турци окупирали Семберију. Сада се већ зна да ова појава није била усамљена. Наиме, испод многих џамија, које се по налогу међународних управника управо граде у Републици Српској, на местима џамија порушених у претходном грађанском рату, налазили су се темељи православних цркава и надгробни споменици исписани ћирилицом. Чак ктиторски. Ево да цитирамо један од двадесетак епитафа са споменика 15. вијека, казује се да споменик припада извјесном Болесалићу Блаћанину а да је натпис писао поп Богеља Кучевац. Ово је, понављам, само један у низу натписа ћирилицом. Тако је свугдје на територији Републике Српске.

Понегдје, није се десило затирање. Ево, на примјер, у средишту Љубиња. Последње двије године откопани су испод цркве Пресвете Богородице темељи цркве из намањићког периода, а још дубље, могуће, и пуно старији.
Шта лежи под џамијом у средишту Требиња? Дакле, у склопу града који су дефинисали Ресулбеговићи. Прије пар година један врло упућени мјештанин је из гомиле шута извадио и одвојио мали надгробни Крст који је пренешен у Музеј Херцеговине.

Агресивне радње са најдалекосежнијим посљедицама по једну културу и народ нису ни узимања живота, већ затирања њиховог културног наслијеђа и његовог црквено-културног биљега на земљи. Којим је сликао своју представу Духа Светога. Којим се познаје међу народима. Највећи проблем читавом агресивном строју који данас рађа Балкан, вјерујте ми, није висока наука. Од високе науке и високих ауторитета свако штрба и користи како му се прохтије, каткад и успјешно. Највећи проблем је наука коју су створили упорни сакупљачи. Хајде ме оспорите. Дакле, низ етнографа које је покренуо Јован Цвијић. Та дјела садрже изјаве дједова данашњих конвертита. Морају се погазити легитимације дједова исказане под доминацијом Аустроугарске монархије.

Све невоље на Балкану створили су управо конвертити и само они стварају проблеме и разарају Балкан. Када говорим о конвертитима немојте ни помислити да нисам упућен у токове научног стварања сусједа. Одлично знам како се ствари научно, архивски утемељено, помјерају. Знам одлично да се присуство родова у некој сусједној регији, да узмемо на пр. Конавле, научно помјера и до вијек у дубину од периода које маркира породично предање. Али то ни случајно не значи да је погрешна традиција о мјестима поријекла и уопште поријеклу дотичних родова. И сам сам за многе херцегновске родове архивистички помјерио вријеме присуства у Драчевици. Нису једноставно доселили током Морејског рата него много раније.

Ствари се заиста и научно помјерају, али искључиво на временској љествици. Но, то је посебно питање. Остаје чињеница да су дједови многих у Ластви у Боки казивали попу Саву своје поријекло у освит 20. вијека? Ја, свакако, поштујем опредјељења ових фамилија и њихових представника данас (Коначно, управо ја сам у својим прегледима историје Српске цркве у Новоме доносио кратке историје римокатоличких братовштина у Старом граду? И пописе житеља Старог града. Ко је то још чинио?).

Психолошки склоп који генерише затирање је извјесно конвертитски. Било гдје. Тај је склоп трајно дестабилизован. Из његове унутрашње пукотине исијава мржња и потреба за уништењем, све у настојању санирања расцјепа. Јако велико питање носи (не без сличности) и други велики план разарања које генеришу династије и државни пројекти. То је својство свијета. Оно је, извјесно, демонстрирано и након освајања султана Мехмеда, али је једнако сигурно да је то затирање (овдје смо подсјетили на примјере у периоду од освојења Херцеговине до Сулејмана Величанственог) потакло бројне Србе на уздржани отпор и маркирање сопственог црквено-културног наслијеђа као и његово обнављање. Није протекло ни седамдесетак година до јављања првог великог народног покрета који је персонификовао патријарх Јован (Кантул) чијим дјелом се тек треба детаљно бавити.
Наш тешки национални проблем јест појава самопорицања. Нико једном ријечју, као г. Мило Ломпар, није тако јасно указао на ту појаву. Скромно, покушао сам одавно, одавно, дати и лични печат чланком који је касније објављиван на пројекту електронске библиотеке „Растко“ насловљеним „Почетак слома српскога“.
Гледајући ка механизмима разура оцртао сам емоционални дестабилишући клин који је изазвао стид пред технологијама свагдањег живота. Касније, огртан плаштом научних и строго научних фалсификата аустроугарских центара. Њима данас сљедује модерна Црна Гора. Поступа по диктату Аустрогарске монархије која је одавно растурена не малим доприносом сопствених дједова.

Проблем у српском народу не лежи ни у излагању затирачким активностима, већ се илустративно може показати ућуткивањем дједа који јуродиво казује предање: „Ође смо изоравали плоче и слова“. И нико га не послуша да провјери. „Нека ђедо!“ Код нас Срба су до јуче готово сви дједови јуродиви, а данас то постају многа дјеца. Код нас дјеца уче родитеље. Хајде да овај чланак завршимо веома прецизним казивањем и ја молим читаоце да се изјасне о мојим наводима. Узму билећка дјеца крампове, оду у муслиманско село Заушје сјеверно од вароши (на корак) и откопају цркву монументалне градње све до котала и гробље око ње. Тако исто и у сусједном засеоку (крај Бијеле Рудине) званом Ћуријан. Па тако исто у селу Пријевор, још ближе Билећи. Па тако исто у селу Врања Дубрава. Све на корак једно од другога. Све закопано. Не бисте повјеровали колика је листа закопаних цркава. Ми данас не посједујемо мапу. А наше установе кажу да су научне.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: