Препорука Књижаре Матице српске: Дјела нобеловца Модијана

Књижара Матице српске – друштва чланова у Црној Гори препоручује вам дјела француског нобеловца Жана Патрика Модијана.

Нобеловац Жан Патрик Модијано најпознатији је по романима: „Место за звезду“,“Ноћобдијино коло“,“Кружни булевар“,“Тужна вила“,“Породична књижица“, „Улица мрачних жеља“, „Једна младост“, „Тако врсни момци“, „Изгубљени крај“, „Циркус пролази“,“Свадбено путовање“, „Августовске недеље“, „Дора Брудер“, „У кафеу изгубљене младости“, „Родослов“ и „Lacombe Lucien“ према коме је снимљен филм. Поред Нобелове, његова дјела добила су награде: „Дијамантско перо“, Награду Француске академије, Награду књижара и издавача, а за роман „Улица мрачних жеља“, који је био роман године и добио Гонкурову награду, а 2012. освојио је аустријску државну награду за европску литературу.

„Да се не изгубиш у крају“

– А дете? – упитао је Дараган. – Имате ли неких вести о детету?
– Никаквих. Често сам се питао шта ли је било с њим… Како је чудно ступио у живот…
– Сигурно су га морали уписати у школу…
– Јесу. У Школу под шумом, улица Беврон. Сећам се да сам му једном написао оправдање за одсуствовање због грипа.
– У Школи под шумом можда би се могао пронаћи неки траг његовог похађања…
– Нажалост, не. Школа је срушена пре две године. Знате, била је то веома мала школа…
Дараган се сетио школског дворишта, тла посутог шљаком, платанā и контраста зеленог лишћа са црним тлом у сунчаним поподневима. За ту слику није требало да затвори очи.
(Цитат из дела)

„Хоризонт“

„Следио је Дифенбахштрасе. Спустио се пљусак, летњи пљусак који се полако стишавао што је дуже ходао и заклањао се под стаблима. Дуго је веровао да је Маргарета умрла. Али нема разлога, не, нема разлога. Обоје смо рођени оне године када је овај град, гледан из ваздуха, био само гомила рушевина док су, међу развалинама, у срцу паркова, цветали јорговани.“
(Цитат из дела)

„У кафеу изгубљене младости“

„И данас ми се понекад догоди да ноћу на улици чујем један глас који ме зове по имену. Промукао глас. Помало развлачи слогове и одмах га препознајем: то је Луки. Окренем се, нигде никога. Не само ноћу, већ и у оним глувим летњим поподневима када не знамо која је тачно година. Све почиње изнова, као некад. Исти дани, исте ноћи, иста места, исти сусрети. Вечно враћање истог.“
(Цитат из дела)

„Те незнанке“

„Чула сам како се отвара и затвара једна фиока. Затим је пришла да угаси сијалицу на полици са књигама. Сада, када смо се нашле у полумраку, села је поред мене на кауч. Лагано ми је масирала чело, обрве, капке, слепоочнице. Уплашила сам се да ћу заспати и да ћу јој, у сну, поверити онај сан који сам тако дуго чувала за себе: Рене, пас, изгубљена фотографија, кланица, топот коњских копита рано изјутра. А ето, нашла сам се на лежају у улици Домбал број 7. Није то само случај. Ако будем желела да сазнам нешто више о његовим светлостима и сенкама – како их је називао доктор Бод – мораћу да останем у крају још неко време…“
(Цитат из дела)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: