Предлог тужиоца из 1969. да се осуди митрополит Данило Дајковић због ,,вербалног деликта“

У смислу члана 6. Закона о јавном тужилаштву (Службени лист СФРЈ број 7/65), јавна тужилаштва су дужна да прате друштвене односе и појаве који су од значаја за остваривање њихових функција. На основу таквих праћења и проучавања, тужилаштва су такође дужна да о својим запажањима, која су од интереса за ширу заједницу,   обавjештавају надлежне органе и организације, односно да стављају одговарајуће предлоге ради предузимања мјера за спречавање вршења кажњивих радњи, отклањање незаконитих поступака и других друштвено штетних појава, као и за учвршћивање законитости.

Извршавајући своје обавезе и задатке у оквиру предњег, ово Тужилаштво је, поред низа других послова на остваривању својих основних функција, годишњим извјештајима, 15-дневним прегледима рада те низом других информација и анализа, обавjештавало Скупштину и њене извршне органе о појавама и проблемима који су од значаја за ширу заједницу,  а за чије је отклањање потребно ангажовање и активност ван тужилачке интервенције. То иначе чине и нижа тужилаштва у  односу на скупштине општина и њихове органе.

Полазећи од предњег, сматрамо да је неопходно да Вам укажемо на извјесне моменте који могу имати значаја на Уставом и законима утврђене односе између цркве и државе. Ради се наиме о неким јавним иступањима највиших представника Српске православне цркве у Црној Гори, а чији је привидан повод одлука Скупштине општине Цетиње о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену. Кажемо привидан будући неке изјаве далеко превазилазе обим уобичајеног реаговања и коментарисања неке одлуке и укључују у себе извјесне елементе искоришћавања вјере у политичке сврхе:

1/ У листу „Православље“, број 48, од  13. III 1969. годинe,  којег издаје Српска патријаршија у Београду, митрoполит црногорско-приморски Данило (Данило Дајковић), објавио је напис под насловом „Његошу не треба Маузолеј“, у којем  заузима одлучан став против подизања маузолеја Његошу на Ловћену, на мјесту гдје садашња капела постоји. Митрополит Данило  овакав став заузима у име православне цркве, будући да каже: „Да би и они који мало, или нимало знају о Његошу и маузолеју, били упознати са истином,   налазимо се побуђеним да ми као представник цркве у Црној Гори и насљедник црногорских митрополита  кажемо своју ријеч и изнесемо своје, и свих оних који су против тога да се руши капела, мишљење“. Не упуштајући се у оцјену навода овог чланка са становишта  оправданости или неоправданости подизања маузолеја на Ловћену, пошто то није циљ нашег интересовања, желимо међутим да укажемо да чланак превазилази оквире једног нормалног реаговања и садржи извјесне констатције које имају елементе повреде угледа, државе а тиме и кривично-правни аспект члана 174. Кривичног законика  (кривично дјело повреде угледа државе, њених органа и представника).

Наиме, наводећи на једном мјесту у чланку да је капела на Ловћену у току рата била оштећена, будући су је припадници италијанске окупационе војске гађали из топова, митрополит Данило каже да је хитлеровска пропаганда, користећи фотографије оштећене капеле, приказивањем истих у Београду 1944. године на неким изложбама, покушала приказати да су то учињели партизани. Говори надаље да су фашисти чињели злочине и то приписивали другима, али да у томе нијесу имали успјеха. Затим резимира: ,,Не дај боже да се Хитлерова и Гебелсова фашистичка пропаганда оствари у слободној Демократској и Народној Републици Југославији, послије 25 година слободног живота и ослобођења од свих оних, који су мислили и свим силама радили, да униште Југославију и југословенски народ и све њене светиње и културне споменике чуване и  очуване кроз вјекове“.

Само упоређењв и могућност претпоставкв да се у СФРЈ може  остварити тако нешто, тј. Гебелсова и Хитлврова пропаганда, и изражавање бојазни од тога да у најмању руку политички штетно акцентирање и наглашавање нечег што не може бити,  да не говоримо о томе колико то значи повреду угледа једне државе, а посебно Социјалистичке Југославије. Очигледно је надаље да је то прекорачење уставних и законских норми које регулишу дјеловање вјерских организација у СФРЈ, јер су вјерске заједнице одвојене од државе и слободне су у вршењу вјерских послова и обреда под условом да се држе уставних
начела по којима је „противуставна  злоупотреба вјере и вјерске дјелатности у политичке сврхе“, како се то каже у члану 46.  став 4. Устава СФРЈ. Са оваквим констатацијама митрополит Данило иначе иступа као „представник цркве у Црној Гори и наследник црногорских митрополита“, како то сам у наведенои чланку каже. Овакве изјаве по нашој оцјени могу да се третирају и са становишта кривичног дјела злоупотребе вјере и цркве у политичке сврхе које је предвиђено у члану 311. Кривичног законика.

2/ Лист  „Побједа“, орган ССРН Црне Горе, у броју 2813  од  10. IV 1969. године, објавио је чланак под насловом „Маузолеј на Ловћену – Маузолеј под Ловћеном“, којег је написао новинар Јован Дујовић  а у ствари представља разговор овог новинара,  као дописника листа, са једнии бројем становника села Његуши, митрополитом Данилом и предсједником СО Цетиње  Томано-вићем. Чланак је, обзиром на начин како су све ствари представљене, изазвао прилична реаговања и политичке проблеме, а имајући у виду наведене изјаве неких људи из Његуша, као  и самог  митрополита, били смо принуђени да  се, по службеној дужности, заинтересујемо за читаву ствар. С тим у вези желимо да истакнемо следеће:

а) Из чланка произилази да је један број трађана из Његуша пријетио митрополиту Данилу због његовог противљења да се Њвгошев маузолеј подигне на Ловћену, истичући притом да му не гарантују безбједан пролазак кроз Његуше и слично. Мада никакве пријаве  за евентуално кривично дјело угрожавања сигурности из чл. 153, КЗ није подношено, ми смо по службе-
ној дужности, преко надлежног тужилаштва покренули поступак прикупљања потребних података и обавјештења у смислу члана 142. ЗКП, да би се након тога оцијенила потреба евентуалног покретаа кривичног поступка. Саслушан је  извјестан број грађана из овог мјеста па су они сагласно изјавили да су огорчени ставом митрополита Данила и његовим противљењем да се подигне маузолеј на Ловћену, али да не желе и неће предузимати никакве радње  које би макар и најмање довел у питање  његову безбједност и физички интегритет.

Новинар Дујовић на саслушању је изјавио да је вјерно пренио све изјаве интервјуисаних грађана Његуша, митрополита Данила и предсједника СО Томановића, те да до  16.7 1969.  године када је саслушан, нико од њих није тражио исправку или пак демантовао нешто од оног што је у чланку објављено.

Пошто прикупимо још неке податке одлучићемо да ли има мјеста покретању кривичног поступка противу новинара Дујовића, односно учесника у разговору из села Његуша.

б) Као што је  већ наведено у једном дијелу истог чланка  објављен је и разговор којег је, у вези са  одлуком СО Цетиње о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену, новинар Дујовић водио са митрополитом Данилом. Из тог разговора карактеристично је следеће:

– На констатацију новинара да се чује да у вези са противаљењем око подизања маузолеја црква има и неки свој интерес, митрополит Данило је, између осталог одговорио: „Црква нема другог интереса осим да се једна православна црква и Његошеве кости оставе на миру. Уколико не буде тако нећу више да знам шта се ради……“

Из  овакве  изјаве произилази логичан закључак да је Православна црква нечим узнемирена и ометана са стране, односно да према њој не постоји  одговарајући третман, у смислу позитивних прописа, од стране државних органа. Таква  констатација не само што није одраз правог стања ствари већ може да изазове узнемирење код грађана, а поготово код вјерника, у односу на Уставом загарантована права и слободе.  Ово тим прије што се на крају овог дијела изјаве, не резигнирано, већ са извјеснои пријетњом саопштава да  „уколико тако не  буде нећу више (мисли се на митрополита) да знам шта се ради“.

Очигледно је да у вријеме када је установљен одговарајући   однос  између цркве  и државе, када су вјерске и друге  слободе потпуно загарантоване постојећим прописима  и праксом рада државних и других органа и када у Црној Гори нијесмо имали случаја да се тужилаштву подносе било какве пријаве у вези са евентуалним онемогућавањем или прогоном грађана због испољених вјерских осјећања и убјеђења,  – оваква изјава превазилази законом утврђене оквире дјеловања вјерских организација и садржи у себи оно „бављење политиком“ које може имати противуставну садржину.

– На питање да уколико се подигне маузолеј на Ловћену шта мисли, како би требао да изгледа црногорски грб, митрополит је  одговорио: „Зашто. Па зар у грбу није  орао који узлијеће?“

Грб Црне Горе, који је установљен Уставом СРЦГ, представља поље оивичено ловоровим вијенцем који је повезан црногорском заставом. У средини грба  је Ловћен са капелом у којој  је сахрањен Његош, а у позадини се види Јадранско море. У грбу бивше Краљевине  Југославије налазио се,  поред осталог,  двоглави орао,  а у грбу бивше Краљевине Црне Горе, орао који узлијеће. Не упуштајући се у то колико је  митрополиту Данилу познат грб СРЦГ, несумљиво је да његово упоређењв са грбовима двије  бивше краљевине и чуђеше да евентуално није онакав какав је прије  био, представља не само игнорисање  једног од националних знамења, већ се може третирати и са аспекта кривичног дјела повреде угледа државе, њених највиших органа и представника из  члана  174. КЗ.

У свим наведеним изјавама митрополита Данила, тужилаштво, као  орган гоњења, не види ништа друго осим оно што  оне стварно и садрже. Полазећи од начела легалитета тужилац је дужан да кривично гони за све оне радње које у себе садрже елементе  одређеног кривичног дјела. У конкретном случају наведене изјаве, не само што се могу тако третирати, већ,  пошто садрже и неке политичке оцјене од ширег значаја,  могуу штетно да се одразе на схватање грађана о друштвено-политичком уређењу, њиховим слободама и уставом загарантованим правима.

Обзиром на  изложено, полазећи од чињенице да могући кривично-правни третман читаве ствари могао да се схвати не са становишта заштите оправданих интереса друштва, већ и да се  злоупотреби у друге сврхе, сматрамо да би Ви, у оквиру дужности и овлашћења које имате као Предсједник Скупштине  СРЦГ, уколико то нађете за потребно, могли да предузмете   одговарајуће кораке да се вишим представницима Православне цркве, у циљу сарадње и нормалних односа, укаже на то да  оваква дјелатност митрополита Данила. прелази оквире Уставом и законима установљених права вјерских заједница у СФРЈ.

У том циљу Вас о предњем и  обавјештавамо.

ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ СРЦГ,

Стојан Ђурановић

Напомена:

1.) Дјелове текста је означио или подвукао прималац документа. Предсједник Скупштине Републике Црне Горе 1969. године.Када је поднијет предлог да се предузму мјере против Митрополита Црногорско –приморског Данила Дајковића, предсједник Скупштине је био Вељко Милатовић, главни егзекутор рушења цркве и гроба на Ловћену. Орден народног хероја је добио и због заслуга за убиство старца Крста Зрновог Поповића и хапшења својих сабораца за вријеме резолуције ИБ и слања на Голи Оток

2.) Стојан Ђурановић је рођени брат предсједника ЦК СК Црне Горе Веселина Ђурановића, а стриц садашњег власника портала Аналитика Драшка Ђурановића, новинара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: