Православни храм из 14. вијека у самом центру Сарајева (ФОТО)
Пише: Владимир Радојичић
Распадом СФРЈ дошло је до стварања нових држава, народа и језика а основа за то је нађена у тумачењу историје по потреби интересне групе. Тачније речено, на дјелу је најгрубље фалсификовање историјских чињеница! Прекраја се историја, изврћу чињенице, фалсификују и тумаче како коме одговара.
Веома изражени примјери такве политике преламају се у Босни и Херцеговини гдје се српска културна баштина и традиција присвајају и отимају иако сви историјски докази и налази недвосмислено потврђују да су Срби једини аутохтони и старосједилачки народ на том простору јер су народи које су затекли по доласку на Балкан нестали, асимиловали се или изумрли. Зато је неопходно да ми Срби одговоримо али непобитним чињеницама и доказима!
Један од тих моногобројних доказа српске аутохтоности на простору Босне и Херцеговине је и Храм Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Сарајеву.
Храм Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Сарајеву или Стара црква, како је сарајевски Срби називају, је један од најстаријих храмова СПЦ у Босни и Херцеговини. Налази се у самом центру Сарајева, Башчаршија. Тај величанствени храм, бисер српске средњовијековне архитектуре и грађевине је непобитан доказ вијековног постојања Срба на том простору. Тако да је веома значајан и са духовног и са културног и са историјског становишта. Храм датира из 14. вијека али је саграђен на основама византијске базилике из 6. вијека која је по расколу у Хришћанству 1054. године припала православном корпусу цркава. Из свега тога произилази да је у Стара црква у суштини старија од града Сарајева скоро 10. вијекова и настала кад није било ни помисли о Исламу и муслиманској вјери и о католичанству а камо ли о некаквом посебном, несрпском народу који је старосједиоц у БиХ. Изнимка код овог храма у односу на цркве које су настале на темељима ранохришћанских базилика или темељима римских и грчких богомоља је та што није грађен на темељима него надограђен. О ктитору храма и градитељима нема релевантних историјских података. Сигурно је само да, по археолошким подацима и налазима, потиче из средњег вијека на основама ранохришћанске, византијске, базилике. Постоји предање, које се код локалних Срба преноси с кољена на кољено, да је ктитор био Андријаш Мрњавчевић(брат Краљевића Марка) али то није потврђено ни једним историјским документом или налазом јер су сви писани трагови, највјероватније, нестали за вријеме турског освајања српских држава.
Индиректне писане трагове о Старој цркви налазимо у цариградским списима из 1485. и 1489. године. У спису из 1485. године се наводи како у Сарајеву обитавају 103 хришћанске породице, 42 муслиманске и 8 дубровачких а у спису из 1489. године се помиње поповски син Ђуро тако да је неоспорно да је једно тако јако, за то доба, хришћанско насеље морало имати своју богомољу. Тим прије што се помиње и један свештеников син.
Релевантнији писани трагови о цркви и свештенству се могу наћи тек од 16. вијека а у 17. је три пута страдала од пожара. Трећи пут крајем 17. вијека кад су Аустријанци предвођени Еугеном Савојским похарали и попалили Сарајево, при том запалили и опљачкали и Стару цркву. У 18. вијеку је два пута оштећена у пожарима, 1724. и 1788. године. два пута оштећена у пожарима и то 1724. и 1788. године. Послије тих пожара обнављана је, 1730. односно 1793. године. Генерално је реновирана 1982. године а на Цвијети исте године је и освештана од стране митрополита Владислава.
Грађевина је добрим дијелом укопана земљу, правоугаоне основе, дуга 14,5м, широка 16,5м, висине 8м. Зидови су од камена, дебљине преко 100цм а свод од цедре. Има два олтара. Приликом оправке 1730. године бочни бродови и нартеке су предвојени патосом и таваницом те је тако начињено и горње одјељење, женска црква.
Иконе у цркви и оне којима је црква осликана су радови домаћих и страних мајстора иконописања од 16. до 18. вијека.Највећу умјетничку вриједност има дрвени иконостас из 17. вијека са иконама које је радило више сликара у разним периодима као што су зограф Радуле, Авесалом Вујичић (1674. године), Максим Тујковић (1734. године), непознати барокни сликар у 18. вијеку. Горњи ред икона на иконостасу је поклонио Србин из Трста Јован Милетић, поријеклом Сарајлија.
У Старој цркви се чувају рука Св. Текле, дијелови моштију Св. Пателејмона, Св. Макрине, Св. Јакова Персијанца.
За Стару цркву је везана и српска основна школа која је била један од значајних стубова опстанка и очувања српског народа и вјере на простору Сарајева а и цијеле БиХ. Уз основну школу педесетих година 19. вијека основана је и виша школа која је радила до 1883. Године када су је аустроугарске окупационе власти затвориле.
Уз цркву се налази и Музеј Старе српске православне цркве који је отворен на инсистирање и заслугом црквеног тутора и српског добротвора Јефтана Деспића. У музеју се чувају стари сликарски радови, стари рукописи, старе штампане књиге, црквене тканине и вез, стари метални предмети, богослужбене ствари, стари новац, етнографски реквизити, старинско оружје, дуборези, збирка обрађеног камена. Овај величанствени симбол српске духовности, културе, традиције, цивилизације је само један у низу широј јавности непознатих или мало познатих симбола и показатеља ко је аутохтони а ко дошљак у Босни и Херцеговини. Таквих грађевина, мјеста и археолошких остатака има широм БиХ и неопходно потребно је да се јавност, првенствено инострана, упозна са тим јер се веома лако може десити да буду отети и приписани нечијој другој, измишљеној, традицији.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
