Правилно је рећи – идем на капучино с Ал Пачином!

Жена улази у кафић и наручује капучино, а затим се обраћа пријатељици и пита је да ли је можда видела нови филм Ал Пачина ,,Дивља Салома”. Конобар помисли да има посла с ,,госпоџом” фолиранткињом. Међутим, она се само труди да говори по правопису српског књижевног језика, жели да покаже да је и то могуће, упркос општем згражавању.

Веровали или не, кад наручите капучино, бићете по правопису сасвим у праву, без обзира на то што је изговор ,,капућино” општеприхваћен – и погрешан.

Исто важи и за Ал Пачина, ламборгини. Да је тако, посведочио је за ,,Политику” академик Иван Клајн, наш познати лингвиста, романиста и историчар језика. На запажање да Италијани изговарају нешто између наших гласова „ч” и „ћ”, Клајн даје објашњење:

– Апсолутно сам за “ч”, за изговор капучино, као и за изговарање презимена Пачино. “Капућино” је грешка која се постепено раширила, а правописци су је касно приметили. Италијани, Енглези и Шпанци имају африкату која није тако тврда као наше “ч”, а није ни тако мека као наше “ћ”, али у правопису се јасно каже – није битно звуковно најверније могуће имитирати глас, нити мерити да ли је изговор ближи једном или другом, него је битна наша традиција. Код нас се увек говорило и Челини, Беатриче и Кроче, дакле, то мора остати “ч”.

Међутим, како каже академик Клајн, има и изузетака од “ч”.

– Једини изузетак који је признат у правопису, и ја се слажем с тим, то је оно “ћао”, које је већ толико распрострањено да га не треба мењати у “чао”. Али, кад је у питању капучино, и кад је реч о именима – Моника Белучи, Гучи, Бертолучи, онда се морамо држати норме. Правопис се мора поштовати – додаје академик.

Поред тога, често имамо проблем да транскрибујемо инострана имена која садрже апостроф. Према Клајновом објашњењу, имена с апострофом треба и да га задрже у нашој верзији – Д`Артањан, О`Мали, као и назив француске издавачке куће Л`Аж Д`Ом.

Нису нам проблем само Италијани. И Енглези знају да “помрсе рачуне”. Шекспиру није довољно што је највећи драмски писац свих времена, његово име код нас још увек није стандардизовано, па тако често постоје недоумице да ли је он Вилијам, Виљем или Вилијем. Необично је, међутим, што такве недоумице углавном не постоје кад се спомиње млади принц Вилијам, војвода од Кембриџа.

– Како то? – пита наш познати лингвиста и професор Владо Ђукановић, који је на Радио Београду 2 водио већ тридесет емисија на тему транскрипције и изговора страних речи у српском језику.

– Основни проблем је то што код нас не постоји начин да одређена језичка норма буде до краја поштована. Друго, сама језичка норма није конзистентна. Дакле, постоји више граматика српског језика, на несрећу постоји само један речник и више правописа српског језика, и нико вас не тера да користите само једно правописно решење, из само једног правописа. То доводи до ситуације да, кад је реч о транскрипцији страних речи и имена, немате никаква обавезујућа правила. У конкретном случају капучина и Ал Пачина, то је интервенција професора Ивана Клајна, нашег познатог романисте и нашег најпознатијег нормативисте, који је у једном тренутку осетио потребу да стандардизује то питање и да препоручи да оно што људи иначе изговарају као “ћ” у ствари буде “ч” – истиче Ђукановић, додајући:

– Међутим, ни ове препоруке нису обавезујуће, то је лични став професора Клајна. Имате нормативну препоруку, али нема ко да је поштује, то је последица ниског цивилизацијског нивоа. Сви говоре капућино и човек испада смешан ако у друштву говори капучино.

Да ли да зачуђеном конобару ипак кажемо да желимо капучино, питање је за Ђукановића. Његов одговор је да они који сматрају да треба да поштују језичке стандарде треба да поштују и препоруку професора Клајна.

– Таквих је, наравно, врло мало – сматра Ђукановић, али као решење предлаже израду транскрипционих речника, макар за највеће светске језике, као и формирање договора о стандардима транскрипције страних имена и назива.

Твртко Прћић је, на пример, за енглески језик направио транскрипциони речник имена, али већ десет година не можете да купите ову вредну књигу.

Кога је у овој земљи брига за језик, примећује Ђукановић, изражавајући незадовољство и поводом тога што и неколико језичких савета (а и сам је члан једног) постоје само формално.

Добри преводиоци најпре су познаваоци сопственог језика, али и они често имају недоумице у вези с тим како нешто превести.

– Понекад се на једном пасусу ради читаво поподне – каже Аријана Божовић, преводилац Ијана Макјуана, ексклузивног аутора издавачке куће “Паидеа”. Њен други језик је италијански и пре би у кафићу поручила капучино него капућино. Али, како каже она, у говору не поштује правила по сваку цену:

– Моје колегинице које преводе са италијанског Елизабет Васиљевић и Ана Србиновић поштују у транскрипцији “ч”. Треба бити елитиста и поштовати правописна правила, али ако сви кажу Ал Паћино и ја бих тако рекла.

Према Клајну, правилно се каже ланча уместо ланчија, Лучано уместо Лучијано, Веспучи а не Веспући, Мачадо уместо Маћадо, Цампа а не Зампа, као и ламборгини уместо ламборџини.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: