Позив Црној Гори у НАТО први је званичан војни потез САД на њеном повратку на Балкан

Шта значи позив Црној Гори у НАТО као први званичан војни потез САД на њиховом повратку на Балкан? Да ли је НАТО умирио или дестабилизовао Црну Гору позивајући је у среду у своје чланство? Мило Ђукановић и његово друштво мислиће о томе сутра. Данас мисле да је стабилизовао њих. И мисле оно што и Филип Вујановић: да је тим позивом независност Црне Горе постала „вечност“, што би, каже, било и 1918. године само да је неким случајем постојао НАТО а Монтенегрини били његови чланови.

Вујановићева изјава суштински говори о четири аспекта свести и четири мотива тамошње политичке елите да постане чланица војног савеза који је за десетак година иза себе оставио посечених глава колико и Хитлер до 1942.

Прво, сакрализацијом НАТО и његовим везивањем за појам „вечности“ Вујановић очитује безандежну провинцијалност Подгорице, која се на вратима НАТО понаша као бедник у самопослузи, уверен да сва она храна коју види на рафовима никад не може бити поједена.

Друго, видећи НАТО као гаранцију независности, Вујановић не разуме ни толико да је Црна Гора данас марионетска колико није била ни у једном тренутку својих односа са Србијом, одакле је јасно да подгоричка елита меру своје слободе види искључиво као меру дистанце према Србији, док свима другима може и да се поданички клања.

Отуд произлази, треће, да је позив Подгодици за НАТО у вези са Србијом макар колико и са Црном Гором.

Четврто и најважније, уверен да је позивом НАТО ухватио Бога за браду, Вујановић показује колико су подгоричке елите далеко од разумевања динамике међународних односа. Он не разуме чак ни толико да су САД пропустиле да Црну Гору позову у НАТО сваки пут кад су тим позивом могле да је евентуално стабилизују, да би је позвале првом приликом кад је тај позив може истински дестабилизовати.

Хајде онда да видимо зашто је Црна Гора позвана у НАТО баш сад, у невреме, где не бих тврдио како јој је прошле и претпрошле године било време, већ да би ствар лакше прошла и изнутра и на међународној сцени.

Истовремено, ваљало би разумети и то како су аргументи противника пријема Црне Горе у НАТО – Немачке и Француске пре свих – у првом реду онај да не би требало провоцирети Русију, раније допирали до памети Амера, а ове године не. Зашто је била журба, и зашто је била нужда?

У одговорима на та питања добродошли су инсајдери, попут, рецимо, Ивана Вејводе из Немачког маршаловог фонда, вероватно нејдубље посађеног Србина у америчке обавештајне, безбедносне и политичке структуре.

Позив Црној Гори Вејвода види као „обнављање фокуса“ те алијансе на Балкан.

У реду, јасно је, Амери се враћају на Балкан, и, наравно, не враћају се економски, не враћају се енергетски, чак ни са Холивудом, већ са војском, како су последњих деценија и научили да буду на Балкану.

Али Вејвода каже још нешто. Он се, наиме, нада да ће то „обнављање фокуса“ НАТО подстаћи и оживљавање европских интеграција „последњег неинтегрисаног географског дела Европе – Западног Балкана“. Шта то значи?

Да нема никаквог смисла оно о чему се говори у Србији – како ће она бити једина земља Источне Европе која ће ући у Европску унију, а да ће остати војно неутрална. Јер тачно је да се ЕУ представља као политичко-економска асоцијација, тачно је и то да је можда тако и виде, рецимо, Немци.

Али Американци, посебно после отварања криза у Украјини и Сирији, виде је искључиво као безбедносну структуру, као тек једно крило НАТО.

Зато се не бих олако придружио скупу шаљивджија који улазак Црне Горе у НАТО виде као историјски пребег шачице потомака Вука Мандушића са једним металним лавором који зову ратном морнарицом. Тај позив је озбиљна прича.

Ко зна кад би Црна Гора била позвана у НАТО, и да ли би икад, да су Немци и Турци, сваки са своје стране, могли да затворе Балкан за руски утицај. И могли су, посебно Немци, да је на нашем делу Балкана економија остала главна прича, али после Украјине и Сирије није. Главна прича сад је безбедност, где Немачка и Турска не парирају Русији. Са друге стране, Русија је, док јој је приоритет био развој односа са земљама ЕУ, улазила на Балкан као у ледену воду, полако и преко воље, тек с нешто економије и историје. Али то више не важи.

Догодила се Украјина, нови хладни рат, који је и у ЕУ и на Балкану критеријуме међународне моћи изместио са бруто производа на број бојевих глава. Упркос бројним скуповима на којима је Ангела Меркел, заједно са лидерима тзв. Западног Балкана, сањала снове о инфраструктурним пројектима, Немачка је на Балкану у повлачењу, што је шире него пре отворило врата Русији. Зато је Америка морала да се врати.

Дакле, позив Црној Гори у НАТО први је званичан војни потез САД на њеном повратку на Балкан.

Важно је рећи званичан, јер било је и незваничних, а не мање важних, попут организовања албанских терориста у Куманову, можда чак и у неким мрачним терористичким акцијама у Босни. Зато је позив Црној Гори пре свега позив Србији да уђе у НАТО, и зато се Мило осећа спасеним. Његово природно стање је да забија нож у леђа Србији, а колико је то пута требало урадити најбоље показује његов стаж на врху Црне Горе.

То, дакле, није обичан позив НАТО Србији. Ако ћемо да будемо поштени, порука Србији је као из средњовековних ратова: предајте се (читај: уђите у НАТО), јер сте под опсадом (читај: око вас су земље НАТО). Истовремено, пошто су позиције САД на Блиском истоку, па на свој начин и у Украјини, у фази негативног развоја, порука је и то да Београд нема много времена за чекање.

Порука НАТО Русији отуда не иде директно преко Црне Горе, већ пре свега преко Србије. Јер, ако Србија буде сломљена и уђе у НАТО, тог тренутка Русија неће имати шта да тражи на Балкану, он ће бити премрежен НАТО, он ће бити војни посед Америке.

Чињеница да се Србија тако нашла под вероватно највећим притиском Запада од 1999. године може се и мора сагледавати кроз актуелне догађаје. Наиме, после позива Црној Гори, у бици САД и Русије за Србију рукавице су готово скинуте. Зато не би чудило да је Русија први пут после сто година Србији понудила неку врсту безбедносних гаранција – што је много више од понуде за оружје – као што би још мање чудило да је са нечим сличним у Београд долазио и млађи Столтенберг, као српски „пријатељ“ и човек који доноси понуде, а не претње.

Наравно, позиција две силе у Србији две на први поглед идентичне понуде чини дијаметрално различитим.

Ако би Србија одбацила руске безбедносне гаранције, не би се, што се Русије тиче, догодило ништа. Ако би одбила гаранције НАТО, била би, врло вероватно, дестабилизована и нападнута и споља и изнутра у некој врсти прокси (посредничког) рата.

Разлика између две понуде, дакле, разлика је између пријатељског предлога и рекета, будући да нам Русија нуди заштиту од НАТО и његових проксија, а НАТО од самог себе.

Притом, ваља имати у виду важну ствар: уласком у НАТО Србија би можда тренутно и спречила дестабилизацију, али би се нашла у политичком свету у коме, по свему што је до сада могла да види, за њу не може бити ни развоја ни достојног места.

Каже се да човек снује, а Бог одлучује. То ће рећи да, ни после седам деценија систематског испирања мозга и класичне демонтаже народа у Црној Гори, позив из НАТО тамо неће залечити старе ране, него ће их отворити, још више поделити народ уз веома неизвестан исход.

Нестабилност у Црној Гори постаће њено природно стање. Ако се таква процена у Црној Гори покаже тачном – а рекао бих да се већ показује – то значи да би после позива Србији избио најмање грађански рат. А то опет каже да, док се у Бриселу и Вашингтону чекају одговори Србије на цео низ питања од Косова, преко Републике Српске, до санкција Русији – а сва у основи значе хоћемо ли у НАТО или не – ни одговор „да“, ни одговор „не“ не доносе нам мир и стабилност, исто као што нам га, како видимо из медијско-обавештајних операција које управо трају по Србији, не доносе ни ћутање и неодлучност.

Дакле, Србија у сваком случају улази у фазу нестабилности, и Вучићев говор на београдској сесији Оебса ваља схватити као упозорење глобалним актерима да зна шта му спремили. Наравно, не можемо знати хоће ли се дестабилизација Србије изводити изнутра, терористичким нападима, пуцањем у Босни, на Југу Србије, на неком трећем месту или комбинацијом више њих.

Припадам школи мишљења која верује да нас руска понуда не би лишила озбиљних ризика, али би нас ојачала пред Западом и бар део сопствене судбине као држави и народу вратила нам у руке. Поред тога, једнако сам уверен да је разлика између руске и западне понуде као између пружене руке и рекета.

Али мора се поменути и један аспекат у коме, бар за српски државни врх, Запад има апсолутну предност. За прихватање западне понуде довољно је рећи „да“, и све ће да иде само од себе, јер сви на свим странама политичког и друштвеног спектра који то треба да опосле, па макар и један грађански рат у међувремену, већ су на својим местима и тачно знају шта им је чинити.

Прихватити, међутим, руску понуду, значи заорати дубоко и тешко, значи можда и бити мрав из басне који ће умрети на путу за ћабу. И то је данас главна разлика између српске и црногорске дефиниције „вечности“.

Аутор текста: Жељко Цвијановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: