Пожар

У овом тренутку дуж Бококоторског приморја бјесни небројено пожарах, по свој прилици руком потпаљених. Медији јављају о алармантној ситуацији на полуострву Луштица, гдје се са појединих приобалних кота евакуишу домаћи у фурешти. Авиона типа канадера – нема. Црна Гора која има многе лупеже политикуне, нема да купи авион канадер.

И сад: иако умјетност не може да попризове кишу или да спаси свијет, у њеној је ипак моћи да гаси пожаре њиховим описом. Ко је мудар, и ко је капац да лично гаси пожар, може стећи хвале вриједне упуте – јер је књижевност збирка дјелотвнорних рецепата – по једној од могућих дефиниција.

У роману »Лутајући Бокељ« (Лагуна, 9 издања, 6 награда) – именица пожар појављује се чак 25 пута. Слиједи одломак из срца ватрене стихије. Пазимо…

Околина не изгледа исто током потреса и кад земља мирује. Друкчије је све. Пејзаж се извитопери. Зграде се увијају тада, као кад би човјек оловку узео с краја да помјера горе-доље. Кад је потрес, полуде, збуне се чула. Не може се право потрчати. Зато многи туристи који на обали у том тренутку стоје, на безбједном, на отвореном, просто дебелим месом пољубе пешкир. Збуни их рент-а-обала, измакне им се пјешчани саг подно ногу. Потрес је непредвидив. Бивало је 1520. и 1537. и 1563. и 1608. и 1711. и 1746. да земља опомиње. А било је и да 1667. и 1979. земљотрес погоди вас Залив тако да то буде налик уводу у Страшни суд. Нови је земљотрес отјерао неке госте. Најмања назнака поремећености ионако увијек фиктивно уређеног система уплаши многе. Јулске одшелнике замијенили су многоструко бројнији, шарени пришелници. Тако је љети вазда. Море привлачи. Новим се дошавшима догодио пожар усред годишњег одмора. С јула. Плануо је боровити високи Врмац, планинска међа између Которског и Тиватског залива. Трећина је љетујућих одлетјела, а двије трећине туриста осташе.

На другим повлашћеним глобалним мјестима, знало се, котили су се страшнији WТТV призори. Препричавало се по Боки.

Нашао сам се тада у Перасту; преко пута почетка ватреног ужаса.

Препознао сам трен кад се перашка бавижела удавала за љетњу буру. Не што сам познавалац вјетрова, већ зато што сам, опазивши дим с барокног балкона палате Бујовић, гдје сам по собама Музеја града Пераста тражио жену, видио да неко дебото подмеће пожар: Еол је слава пиромана. Знају они кад да кресну. По бури, да се никад не угаси, до свршетка.

Саобраћајне сезонске гужве учиниле су своје. Которски ватрогасци нису се могли возилима пробити до ритуално запаљене суве маслине у Горњем Столиву. Дрво које гори силом бура је претворила у дрво које сије ватру. Три дана и три ноћи Бокељи су кршили руке. Фурешти су на обали читали новине усред ноћи као и у подне. Авиони канадери посипали су Пожар, били у фокусу WТТV-а, али га морем угасити нису могли. Море ватре било је, огледано у ноћном бонацавом огледалу, шире од мора воде. Небројене су се ММS фотографије учиниле тих дана. Оне нарочито успјеле, ноћне, туристи су слали на актуелне ММS конкурсе за најбољу фотографију. Или су од свега градили ММS + ПТТ разгледницу: Бока Которска Bay by night, ових дана. Ватрогасци се нису усуђивали да приђу успламтјелом Врмцу. Кад би пламен одоздо захватио неки нови у низу планинских сувих кипариса, тада би бор плануо у хипу, уз хрскккхххх звук и све би кипарисове шишарке захваћене пламом прштале којекуда, летјеле десетинама метара као ватрене бомбе, ширећи тако вирус стихије ближе и ближе Новом Котору. Упослени око туризма, никоговићи уз обалу, ни да промисле како им ватра полако прождире пословање. Радио Скала још није била спремна да прст јавности упери у власт, најмање не у Високог представника који је имао све области, па ми је то одуговлачење баш и докурчило. Скала није чачкала Високог, јер би тиме потпалила грађанство; ако би се пак поморачким златом нашао стимулисани какав лобиста да се на Високог представника пожали у кнесету Уједињених земаља, бијес Високог, до прокураторове смјене, излио би се и на Радио Скалу. Тако, радио је доносио сервисне информације, изјаве с терена, процјену штете, предвиђања, популарне анкете и агенцијску колатералу. Независни радио није спроводио истраживање како је могуће да усред сезоне Врмац гори три дана. Ни зашто канадери нису дошли првог, него тек трећег дана? Како год, на путу уз коту Тројица срео сам Виктора Пањака, човјека којему је Писац јавно захваљивао на саучесништву у двијема познатим которским причама

Кренуо дакле Виктор у пратњи синова узбрдо. Добровољно. Јер љубише Боку. Добио сам од њих опрему и напртњачу с водом. Виктор је био, приде, бивши ватрогасац, довољно мудар да, кад је хитња, не троши ријечи на свакога. Само је дијелио опрему. Мене је и образовао, прије неголи сам ушао у свеопшти плам.

– Није тачно да се ватра не може угасити. Важно је само знати да водом штедљиво гађаш у само језгро пламена!

– Али, Викторе – викао сам, јер се иначе не бисмо могли чути – у пожару оваквих катастрофалних размјера пламенови су удружени!? Нико их као појединачне не може препознати! Свуда је стихија!? Ви ми казујете ништа друго до да гађам у жижак свијеће?! Како замишљате, у три лијепе пизде материне, да гађам само језгро појединачног пламена? Не горе више само маслине, нити пламте само борови! Не гори више ни планина Врмац! То сад на Врмцу изгарају сви минули вјекови храњени калоријама дрвета до ових дана!

– Јесте, Нико – викао је Виктор – тако је кад неко ко није стократ чуо хук смрти гледа на ствари! На нама је добровољцима или да пожуримо, или да се вратимо у Котор! Вратити се никад нећемо. Идемо да опет и опет чујемо хук смрти! Бокељи смо, Медитеранци! Ја Италијан, ти домаћи, сви морамо знати како против непријатеља! Можда си ти пироман па сад уживаш, можда сам ја, никад не знаш, и није важно. Знаће ко нам буде прао гаће јесмо ли или нисмо свршили гасећи ватру. Имаш сад опрему, напртњачу, неприступачан окомит терен, и 25 литара. Не заборави, само 25 литара воде! Ватрогасац зна да у мору ватре препозна њена сићушна страшна изворишта. Неко научи да препозна феномен послије стоте напртњаче, неко послије хиљадите, неко никад не научи… Један зналачки усмјерен млаз, одмјерен, рафиниран, дозиран – јединица је ватрогасне мјере! Чиниће ти се испрва да је то узалудан посао, али пожар како никне, тако каткада згасне! без видљивог разлога, чак и кад је бура. Нико сем Бога не зна зашто! Не рачунај на оно што код пожара не можеш објаснити. Него се прекрсти и види која је од хиљада појединачних ватри теби за вратом. Гдје су све оне и како су постављена њена сићушна пламтећа језгра! У ком су дијелу којег пуцкетавог дрвета! Ту си ватрогасац – у том препознавању – или ниси ватрогасац!

И јесам, колико сам по овим Викторовим савјетима датим у свеопштој хитњи знао да читам катастрофални пожар. Облаци скакаваца панично су бјежали од врелине и плама, бивали заробљени и изгарали, или се пак спуштали ниже, до обалних питомих зелених вртова. Авиони за гашење пожара надлијетали су планину, испуштали хектолитре воде, и иза себе вукли комерцијалну рекламу – Амаре маре, Оригинална Морска Вода.

Слабо организовани, без школе која би им потказивала ватру већ на симулаторима – ватрогасци су се углавном разбацивали водом, успаничени, видио сам на терену, покушавајући да разумијем што ми је Виктор заправо рекао.

Па сам се у тренутку нашао сам, зашав, читајући пожар, на једном каменом врмачком испупчењу, на око 500 метара надморске висине, окружен ужасом, толико да сам мислио гдје Залив гледам по посљедњи пут; мајко, ватрени су стубови ликовали јер ме нађоше у клопци. Гађао сам преосталом водом сваки жижак који ми се чинио кäпиталом, носиоцем сљедећег пакленог успламтјелог поглавља, али не: пошаст је узимала те ноћи све већи данак, тушта скакаваца слијетало ми је на плесксигласни визир, обневидио сам и пропао. Тло се пода мноме урушило.

Сљуштих се низбрдо копајући ногама по жбуњу, само да бих се зауставио, по врелом камењу и коријењу што се пушило. Мислио сам како да претекнем. Нађох се на заравни толико мајушној да је отуд надоље било страх погледати. Пред очима ватра и фјорд, Стари град у лелујавом дну, Пераст у диму доље лијево, а иза – једна пећина. Спасоносна изба! Напртњача ми је била поломљена, вода исцурила, никакве више вајде од Ника, добровољца. Свуда ноћ, сем у Боки: гледао сам беспомоћно гдје се млади кипариси, наоколо, прожимају сви ватром; гдје их пламенови облизују, те да би сви, у низу, трен касније, планули у трену; уз хрскккхххх звук, шишарке кад би захваћене ватром, као бомбе смоластог пуњења, прштале којекуда…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: