Потресно писмо мајке троје дјеце: Јако боли кад од вас отму, да би се њихова дјеца разбацивала

Након извјесног времена казала ми је да је градоначелник рекао да немају новца. Госпођа је то изговорила са осмјехом док сам ја једва стојала на ногама, налази се у потресном писму подгоричанка, мајке троје дјеце које је упутила Банки хране Црне Горе и које преносимо у цјелости.

Дуго већ држим оловку у руци и гледам у папир испред себе,присјећајући се протеклих година свог живота и времена када је дошло до раздора у мом браку и породици,који је мене и моје троје дјеце довео овдје гдје смо данас – нигдје.

Раздор почиње још 2007 године када мој тадашњи супруг бива отпуштен из сталног односа у државној институцији у склопу реформи,да би на то мјесто био доведен неко други који није био чак ни школован за тај посао.

Дјеца су била јако мала, имали су четири, три године и треће тек рођена беба.
Остали смо без плате, без било каквог примања. Ја сам 17 година на Бироу рада.
Упорно смо ишли на разговоре за посао обоје, нисмо бирали.

Мени као да је било забрањено да се чак и јавим на оглас,зато што имам троје дјеце.
Одмах би ме питали: имате ли дјеце ?
Када бих рекла да имам, одмах сам била одбачена,као да немам право радити и зарадити.

Обоје смо свим снагама тражили посао и даље. Како је вријеме одмицало дошло је до свађа, тешких ријечи и батина.

Трпјела сам годинама, прво са надом да ће бити боље али касније када више психички нисам била у стању ни за шта, хтјела сам отићи, одвести дјецу, склонити их од немилих сцене којима су пуно пута присуствовали.

Појавио се закон за мајке троје и висе дјеце. То је била моја велика НАДА.
Предала сам документа али су ме грешком администрације макли са евиденције годину дана и нису ми дали надокнаду.
Уз све доказе да сам увјек била на евиденцији рекли су да морам да чекам још скоро 10 мјесеци.
Нисам имала новца, нити било какве помоћи са чим бих могла да кренем са својом дјецом даље.

Ипак одлучила сам да се борим, због дјеце и њиховог дјетињства.
Позвала сам Сигурну Женску Кућу у Подгорици и они су ми пружили склониште.
4 мјесеца смо боравили тамо.

Били су дивни према нама,на чему ћу им увјек бити захвална.
Док сам боравила у склоништу са дјецом, вјерујте ми да нас ниједна институција није посјетила.

Кренула сам да обилазим институције и тражим помоћ.
Почев од центра за социјални рад Подгорица, Министарства рада и социјалног старања, градоначелника Подгорице.
То је био прави пакао.
По закону о дјечијој и социјалној заштити били смо у посебној групи за помоћ,као жртве насиља, на улици, без примања и без ичега, што је требало да буде приоритет свакој институцији.
Можда је тако у већини држава али не у држави у којој сам рођена и у којој живим већ 41 годину.
У Центру за социјални рад ми је директорица казала да напишем захтјев па да ми исплате 20 еура. Дјеца су тада кретала у школу,три ђака.
Код градоначелника сам отишла са неком надом.
Примила ме је госпођа Вешовић, саслушала и рекла да они не помажу и да ће обавијестити градонаћелника Стијеповића и јавити ми. Савјетовала ми је да донесем документата, што сам и урадила.

Након извјесног времена казала ми је да је градоначелник рекао да немају новца .
Госпођа је то изговорила са осмјехом док сам ја једва стојала на ногама.

Бол је ломио моју душу и тијело. Мислила сам на дјецу,како да их прехраним.
Министарство је већ посебна прича. Писала сам и молила али ништа.
Често сам у центру за социјални рад гледала како Роми,Египћани и остали долазе на благајну и подижу новац. Бољело ме што мојој дјеци нико неће да помогне.
Ми смо држављани ове земље.
Такође морам да напоменем да се у те три институције појављују увијек три иста презимена. Узалуд су поједине службенице мајке .
Како нас хладно дочекају, испрате не би се то рекло. Убију нам сваку наду за било какву помоћ и превазилажење ситуације.
Као подстанар живјети је јако тешко.
У јануару ове године, стекла сам право на надокнаду за мајке и вјерујте ми ја и дјеца смо били срећни.
Какво олаксање. Редовно примање,да не гладујемо- коначно.
Ето и то су нам отелии. Нашој дјеци узели из уста…
Помислим на све мајке како им је. Како дјецу спремити за школу?
После добијеног рјешења о прекиду надокнаде отишла сам у социјално да тражим материјално обезбеђење породице али су ми казали да немам право, па ни привремено да примам.
Кажу такав је закон.

Ја ево задњих годину дана чистим станове,пословне просторе,било који посао радим до којег дођем, да прехраним дјецу.
После укидања надокнада више не могу плаћати стан,тешко је јако. Газду не интересују наши проблеми – он хоће кирију тачно у дан сваки мјесец.
У свој овој мојој муци, једина особа која ми је помогла и која помаже хиљадама породица у Црној Гори је госпођа Марина Медојевић којој ћу вјечно бити захвална и ја и моја дјеца.
Неко ко је мени све и за кога се борим су моја дјеца .
Јако су добра и скромна. Знајући за моју болест срца коју имам пажљиви су и не оптерећују ме са немогућим.

Сигурна сам да ће ме све мајке разумјети колика је то количина бола и патње, кад својој дјеци не можете пружити најосновније ствари за живот, а од вас отму и оно мало сто сте примали, да би се њихова дјеца разбацивала.
Ја се борим да дјецу васпитам што боље и знам да ће бити добри људи,а они нека се запитају какве ће људе они створити од своје дјеце, отимајући сиромашнима.

Сви који могу и желе помоћи могу добити контакт мајке на тел. 069495680 , путем е-маила  [email protected] или у инбокс на фејсбук страници https://www.facebook.com/banka.hrane/?ref=hl поручили су из Банке хране.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: