Потмули крик „суверенизма“, кроз илузију „независности“

Иако се Црна Гора, као држава, давно престала питати са собом, те претворила у ружни експеримент иностране банкарске банде и домаће олигархије – с циљем да недостојно умре, на њеном политичком небу и даље иде чудна „суверенистичка прича“ измјештена изван сваке реалности и резона.

Недавно су, у том духу, тачније 21.8.2017. године, црногорски медији пренијели необичне политичке ставове Неђељка Рудовића, потпредсједника парламентарне странке под називом – Грађански покрет УРА.

Основна порука његовог обраћања јавности стала је у следећи наслов на порталу ЦДМ- „ДФ прво да подржи независност, па да причамо о кандидату (опозиционом, за предсједничке изборе, оп. а.)“.

Образложење своје позиције Рудовић је дао у следећем виду: „Сви ми у УРА, који смо хтјели независну, али битно другачију Црну Гору од ове коју је ДПС креирао, смо у политици и зато што је постало евидентно и да традиционални опозиционари нијесу у стању да изведу промјене“.

Потом је оптужио „традиционалне опозиционаре“ да „варају све оне Црногорце који су без интереса уградили себе у обнову државе“ узимајући им за зло то што „потенцирајући промашене националне и вјерске теме, омогућавају ДПС-у да профитира“.

И ту се одмах намеће питање – а шта да се ради са оним Црногорцима који су себе уградили у сан о заједничкој држави, који се систематски варају и, успут, идејно шиканирају?

Уградили себе у непостојећу независност?!

Дакако, то што се господин Рудовић, представник ГП УРА, обраћа с елементима уцјене коалицији Демократски фронт, није тема ове приче. То је њихова ствар, нека је рјешавају. Партије су ту небитне, битна је изнесена идеја, коју треба проанализирати.

Наиме, партије и коалиције настају, потом трају а затим и нестају, тако да се тај историјски кратки процес трајања партија, њихових бесмислених препуцавања, па чак и смисла њиховог постојања – тешко може уловити.

Зато, бавићемо се изнесеним ставом и чудним идејама које лебде у једном дијелу политичке сцене Црне Горе, а који се понављају као мантра.

Самим тим, небитно што је Рудовић персонално рекао то што је рекао, јер смо исто то раније слушали од многих који мисле као он. Рудовић је, у том смислу, случајно узет као примјер. Дакле, на политичара Рудовића се нећемо освртати – већ на мисао коју је изрекао, а која постоји у објавама многих особа који се налазе у тој идеолошкој струји.

Наиме, нема никакве сумње да се и у овом случају ради о сувишном – параноидном страху лидера суверенистичких црногорских организација, и политичких партија, од људи који су на референдуму гласали за заједничку државу Црне Горе и Србије.

У том страху, њихов стандардни потез је да, послије гласања на било каквим изборима – експресно уцјењују све партије и организације чије гласачко тијело чине унионисти.

Буквално се тражи од њих да преваре своје гласачко тијело, независно од тога што би те партије, послије бруталне преваре, убрзо и нестале као политички субјект.

Обично се то огледа у следећој поруци: „Признајте независност Црне Горе, па можемо причати даље!“

И све би то било интересантно, да није голи факт да Црна Гора од момента међународног признања 2006. године није један једини дан била независна држава.

Свакако, Црна Гора је међународно призната држава, чланица ОУН, с барјаком на Ист Риверу, али она није независна држава, и нема никакве шансе да то икада постане у будућности. Зашто је то тако, лако се може објаснити.

Наиме, територија Црне Горе је изгубила независност, и контролу над собом, у периоду економске транзиције коју је подржао Запад. У том периоду је и она и њено становништво опљачкано до голе коже.

И док је владајућа политичка елита пљачкала ресурсе Црне Горе, неопрезно остављајући за собом широке трагове, по тим траговима су службе и агенције Запада скупиле обиман компромитирајући материјал на све особе у црногорској власти, и око те власти, које су у томе учествовале.

То је бјелосвјетским моћницима било више него довољно да уцјеном тих елита темељно заузму политички простор Црне Горе, и окупирају га још прије референдума о њеној „независности“.

Зато се данас центар политичког одлучивања о судбини „независне Црне Горе“ не налази у вољи грађана, нити у њеним и институцијама, већ у холовима америчке амбасаде у Подгорици.

У тим холовима и њеном дворишту, чиновници те амбасаде одлучују о судбини власти и опозиционих партија у Црној Гори, и то је факт који се не може заобићи.

Референдум прегласавања православне већине

Што се тиче референдума 2006. године, он се направио по прецизној матрици, с јасним циљем- прегласавања већинског православног народа у Црној Гори. По официјалним резултатима референдума, прегласано је 60 одсто православног народа Црне Горе, који је био за заједничку државу са Србијом.

Ако се узму у обзир невјероватни притисци и уцјене, у предузећима и по кућама, мобилизација (чак и из иностранства) неправославног становништва, ближе истини је – да је прегласано чак 70 одсто православног народа на том референдуму.

Тачније, вође православне мањине су шовинизирањем мањинских народа, њиховим острашћивањем и супротстављањем православној већини – извршиле нешто што се не уклапа у здраве резоне.

А када се прича завршила, одједном су се суверенисти у опозицији препали, јер – како у таквом располућеном друштву уопште промијенити власт која је, направивши подјелу по свим шавовима, одлучила да све попљачка, до голе коже, ослањајући се и даље на већ формирани расцијеп друштва?!

Да њихова политичка трагедија буде већа, Црна Гора је послије референдума постала међународно призната држава, чија је „независност“ ухапшена и заробљена у америчкој амбасади у Подгорици.

Директна последица губитка унутрашње управе је била – незаустављиви економски и социјални суноврат који просторе Црне Горе претвара у неподношљива мјеста безнађа и очајања.

Сада је свима јасно да Јенкије из Подгорице, који управљају Црном Гором, не интересује економски просперитет Црне Горе, већ им је прихватљивије њено постепено економско тоњење, јер је оно гарант лакшег управљања вазалном територијом.

У таквој ситуацији, предосјећајући неизбјежну економску катастрофу апокалиптичних размјера, суверенистички лидери у опозицији очигледно губе главу, и пласирају приче по старим, офуцаним шемама и идеолошким матрицама.

Наравно, то је потпуно погрешан приступ. Фатална грешка. Умјесто тога, они би требали да се понашају дијаметрално супротно.

Извињење свима, па новим путем

Збиља, шта би то морали да ураде суверенистички лидери у опозицији, да би ствари кренуле природним путем?

Рецимо, било би јако логично и лијепо да лидери партија и организација, који себе третирају црногорским суверенистима, упуте дубоко извињење православној већини која је прегласана на референдуму, прије свега због несавјесне политичке манипулације с мањинским народима који су им супростављени да би били прегласани, и искрено их замоле за опроштај због тог гријеха.

Уједно, мора се дубоко уважавати опредјељење тих грађана, јер су за заједничку државу гласали из врло јасног разлога- колективне безбједности православног народа на Балкану, што је јак и разуман аргумент- ако се узме у обзир историја Балкана. Зато он заслужује поштовање!

Послије тога, суверенистички лидери у опозицији би морали упутити извињење православним грађанима који су искрено гласали за независну Црну Гору, јер Црна Гора послије међународног признања није достигла независност, нити ће је икада имати.

Што се тиче мањинских народа, мобилисаних на референдуму против православне већине, ред је да суверенисти и њима упуте извињење, јер су простори на којима ти народи живе економски тотално разорени, иако су очекивања тих народа била сасвим супротна.

Наиме, они су очекивали награду за прегласавање, која им је обећавана, одређене колективне повластице, а не потпуну економску разуру и масовно одсељавање из несретне државе.

Дакако, то признање и извињење неће измијенити фактичко стање, које дијелу изгубљених суверенистичких лидера итекако одговара због личне сујете- да је Црна Гора међународно призната држава и чланица НАТО пакта, јер су те двије позиције стандардно неизмјењиве ма ко био на власти.

Референдумска револуција „појела своју дјецу“

Како свака револуција „једе своју дјецу“, све су прилике да је и револуција која траје, а коју је изазвао референдум, природно и закономјерно „појела“ своје искрене суверенисте, а временом ће прогутати и оне лажне, све са профитима које су накупили.

Потпуна економска пропаст Црне Горе, која је на прагу, је моменат који уноси немир у суверенистичке групе – које су у сваком моменту новије историје мислиле да прегласавање православне већине представља само игру без последица.

Када се Црна Гора свали у провалију, а сви параметри говоре да ће бити тако, мало ће коме бити интересантне приче о формама илузорне суверености, међународног признања и непостојеће независности.

Зато није згорега да се подсјетимо ријечи, изговорених прије 150. година Пјотром Јаковљевичем Чадајевом, савремеником Пушкина, који је рекао:

„Док се из наших устију, мимо наше воље, не отме признање свих грешака наше прошлости, док се из наших дубина не отргне крик бола и очајања, нећемо гледати спасења.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: