Посвета Михаилу Лалићу

Стогодишњица рођења писца „Лелејске горе” пролази онако како не би смио да прође јубилеј ствараоца који заузима високо мјесто у српској књижевности.

У „Српској књижевној задрузи”, поводом стогодишњице од рођења, било је ријечи о дјелу Михаила Лалића (1914–1992). О великом писцу говорили су Радивоје Микић и Драган Лакићевић, а одломке из романа „Лелејска гора” казивао је Срба Милин. Овом „малом омажу о великом писцу”, како рече Лакићевић, присуствовао је и Рајко Лалић, пишчев син.

Михаило Лалић, по ријечима Бранка Поповића, најбољег тумача овог писца, истакао је професор Микић, један је „од најбољих романсијера српског језика”.

Мада се огледао у врло различитим књижевним врстама (Лалић је, наиме, писао пјесме, приповјетке, романе, путописе, репортаже, дневничку прозу, аутобиографску прозу), овај писац је високо мјесто у историји српске књижевности стекао најпре као романсијер. Иако је у књижевност ушао као пјесник и приповједач, Лалић је пажњу привукао прије свега романом „Свадба” (1950).

Књига пјесама „Стазе слободе” (1948) и прве Лалићеве књиге приповједака „Извидница” (1948) и „Први снијег” (1951) нису остварења по којима би се њихов аутор издвојио међу писцима који су тих година улазили у књижевност.

А захваљујући чињеници да је на самом почетку педесетих година (које су иначе означене као „вријеме романа” у српској књижевности) објавио роман у коме је партизански рат приказан на потпуно неконвенционалан начин (главни јунак Тадија Чемерикић каже да је партизанска револуција за њега једна свадба, један специфичан облик народно-празничног живота који се издваја из онога што је свакодневно), Михаило Лалић је постао писац који је у тзв. ратну књижевност увео знатне новине.

Ако су те новине у роману „Свадба” у основи тек наговијештене, оне ће до пуног изражаја доћи у познијим Лалићевим романима са ратном тематиком („Зло прољеће”, „Лелејска гора”, „Хајка”, „Раскид”). Неподијељено је мишљење да је из круга романа са тематиком везаном за Други свјетски рат и Лалићево ремек-дјело, роман „Лелејска гора”.

Овај роман је и добар пример за Лалићев однос према књижевном облику и самом стваралачком процесу. Наиме, ако је у времену између два свјетска рата Момчило Настасијевић био примјер пјесника који све своје пјесме пише у верзијама (а неке од њих имају и више од двадесет верзија), онда је Михаило Лалић примјер романсијера који и најдужи књижевни облик подвргава сталним прерадама.

Он је, примјера ради, роман „Лелејска гора” објавио у три верзије (прва верзија је објављена 1957, друга 1962, а трећа 1990), мада је практично у сваком новом издању мијењао поједине описе и реченице.

Узимајући за тему збивања која макар дјелом имају аутобиографску подлогу Лалић је обликовао сложену причу о збивањима смјештеним у 1942. годину. Кроз причу о Ладу Тајовићу и искушењима кроз која он пролази када се сам нађе у планини, у непријатељском окружењу, Михаило Лалић је испричао причу о самоћи и тешкој унутарњој борби кроз коју мора да прође појединац у тешким временима.

У Лалићевом књижевном опусу веома важно мјесто заузима и циклус романа на чијем је почетку роман „Ратна срећа” (1973). Повјеравајући улогу приповједача једном меланхоличном и разочараном човјеку, човјеку који има много разлога да преиспита и личну и колективну прошлост, Михаило Лалић је желео да прикаже један важан историјски процес – процес нестанка епског свијета, света који вјерује у „ратну срећу”, у херојство, поштење и подвиг.

Романи Михаила Лалића, нарочито „Лелејска гора”, били су предмет сталног критичарског интересовања. О томе, ван сваке сумње, свједочи и чињеница да је о овом писцу, од 1965. до 2001, објављено једанаест књига, пет зборника критичких текстова и велики број појединачних радова наших проучавалаца књижевности.

Последњих година, примјећује Микић, интересовање за Лалића као да је одједном опало, а и стогодишњица његовог рођења пролази онако како не би смио да прође јубилеј писца који заузима тако високо мјесто у српској књижевности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: