Посмртна голгота Његошева

Прије 168 година, дојављивали су жбири царској Вијени да владика и пјесник, Петар I I Петровић Његош, вођен „ноћним визијама“, гради цркву, на Језерском врху. То се догађа 1845. године, кад је у Београду штампана „Луча микрокозма“, у чијој Посвети се Његош обраћа свом учитељу, Сими Милутиновићу, стиховима: „Судба ти је и моја позната; / мислим, нејма подобне на земљи: / до вратах сам изника тартара, / ад на мене са проклетством риче, / сва му гледам гадна позоришта; / ал на судбу викати не смијем – / надежда ми вољом творца блиста!“.

Посвећујући цркву на Ловћену свом стрицу, Светом Петру Цетињском, Његош је тај највисочији олтар назначио за мјесто гдје се служи небеска литургија.

На умрлом часу Његош оставља аманет: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да испуните, а ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињет, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“.

Његош црне слутње и суд онима који буду погазили његов аманет, изриче у пјесми „Ловћену“, која није објављена за пјесниковог живота, већ у књизи „Живот Петра I I Петровића Његоша“ (Матица српска, 1914. године), као препис Вука Врчевића.

У тој пјесми Његош вели: „Ти одбијаш сваког створа друштво / што не сличи орлу ал курјаку, / ал Милошу или Карађорђу, / а отровне бљујеш анатеме / на вуковце, рода издајице“.

Као да је, за живота, Ловћенски пророк хтио да одбрани Ловћен, од издајица свога рода, које именује као „вуковце“ (по Вуку Бранковићу), који ће, видио је тајновидац, срушити завјетну цркву Светог Петра, и у њој, његов гроб разорити.  Четири године по Његошевој смрти испуњен је аманет. Пренесени су његови земни остаци из Цетињског манастира у цркву Светог Петра, на Ловћен. Није било више бојазни да ће му Турци одсјећи мртву главу.

Чинило се да је Његош нашао вјечни мир. Али, његово посмртно страдање тек је предстојало, у ери страшној, у 20. стољећу.

Ловћенску драму је наслутио и млади поета, будући књаз и краљ Црне Горе, Никола I Петровић. У пјесми „Шетња на Ловћен“ (1858), вели: „Срећна ми буди, Ловћен-планино“. Готово шест деценија потом, господар Црне Горе је доживио пад Ловћена, рушење цркве Светог Петра и скрнављење гроба Његошевог.

Узалуд је митрополит Митрофан Бан позивао аустроугарске окупационе власти да оставе на миру Његошеве земне остатке. Гувернеру Веберу, који је издао наредбу да се Владичини посмртни остаци пренесу с Ловћена на Цетиње, митрополит је објашњавао „да је Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“.

Колико су ти аргументи тронули Вебера свједочи и његова наредба да се изврши ексхумација, и то ноћу.

Како је изгледао тај вандалски чин, непоновљиво казује Милош Црњански, у својој „Свирепој успомени из доба окупације“, коју је објавио у Српском књижевном гласнику, 1925. године, под насловом „Његошев гроб“. Суштину текста чини свједочење очевица тог страшног чина, Лазара Матковића, официра аустријске војске, за коју Црњански каже да је „увек заударала гробарски“.

Посматрао је Лазар, испод старе букве, како војници „кришом као лопови“, сносе низ Ловћен Његошеве земне остатке. Сјутрадан је, с двојицом Чеха, отишао на раскопани гроб Владике Рада, на којем су Аустријанци спремали ломачу, да „гробу нестане и трага а камење растуре“. Матковић је сишао у празну раку и „нашао један краљешак, који је вирио из земље. Костур владике Рада био је расут“. Потом је нашао „пету и затиљак“. Понијели су те три кости. Србин и два Чеха су о томе ћутали.

Лазар је чувао Његошеве кости, као светињу. Тајну је повјерио Цетињској Митрополији 1921. године. Добио је упутство како да их допреми у Црну Гору, да се Владичине оскрнављене и поскитане кости саставе и уцијеле. Пренесене су у манастир Савина, у Херцег Новом, а одатле у Цетињски манастир, гдје су, од 1916. године, остаци Његошевих остатака почивали.

Милош Црњански, усхићен Његошевим повратком на Ловћен, не слути да обновом Капеле није дошао крај Његошевим страдањима. Објављује да посмртни остаци највећег српског пјесника ту остају, „да почивају и утичу на нас, занавек“.

Као што је митрополит Митрофан Бан покушавао да уразуми аустријског окупационог гувернера, да не скрнави Његошев гроб, тако је и митрополит Данило Дајковић тражио од комунистичких гувернера Црне Горе, да поштеде цркву Светога Петра Цетињског и Његошев гроб, од рушења.

Ако су већ сахрањивали Бога, зашто би за њих биле светиње Његошев аманет и гроб. Један је рекао Митрополиту да ће Капела бити срушена, и кад би сви судови свијета пресудили у његову корист.

Узалуд су били апели и вапаји Српске православне цркве, српског народа и његових највећих интелектуалаца, као и разумног и цивилизованог свијета. На Ловћену је содом запушио. Почео је сумрак Ловћена и сумрак Црне Горе. Наступило је помрачење сунца. Страшни Минотаур Петра Лубарде изишао је из Тартара, и стао да прождире свету Ловћен-планину.

Попут Лазара Матковића, и она два незнана јунака, који бијаху Чеси, што су из раскопаног гроба спасавали Његошеве расуте кости, сад је, након готово шест деценија, један часни иновјерац, Исо Махмутбеговић, из Бистрице, крај Бијелог Поља, одбио да удари крампом у „влашку светињу“. Освјетлао образ и спасао душу своју.

А шта су чинили несрећни припадници Његошевог племена? Заклели су се оцу лажи да ће разорити свештени Храм и згомилати га у паганско капиште.

Како страхобно звуче Његошеви стихови: „И имају разлог Црногорци на нас дићи проклету гомилу“. Тај „разлог“ остаје недокучив људском уму.

Ено гомиле камења од цркве Светог Петра Цетињског, на Ивановим коритима. То је потомак оне гомиле од Његошеве капеле, начињене аустријским топовским ђуладима. То је раздробљена глава Ловћена. То су камени членови тијела, које у мукама издише. То је каменована Црна Гора. То је Његошев аманет, бачен под гомилу, од стране Црногораца. То је наш срушени Зид плача. То је наша „туга и опомена“. То је наш кошмарни сан. То је наш црни образ, пред Богом и свијетом!