Порошенко почео да НАТО назива Звездом водиљом

Пише: Тамара Гузенкова

Приликом слушања говора Петра Порошенка пред посланицима Врховне Раде одмах се наметнуло логично питање – колико тај говор, који није био лишен блеска (то је, несумњиво, био један од његових најуспешнијих говора), има везе са реалношћу?

Одговор је очигледан – практично никакве. И то не због тога што председник није знао шта говори или шта се догађа у Украјини. Напросто, он је имао потпуно другачији задатак.

Тај задатак је био: са говорнице парламента разгласити нови политички мит о Украјини, која је већ практично победила војног агресора, који ју је мучки напао, и економског терористу, како су, вез икаквог увијања, више пута називани Порошенкови антихероји — Кремљ, Путин и Русија.

Треба рећи да је Порошенко прецизан и готово беспрекоран у прављењу митова, а то је жанр који обавезно захтева конструисање претњи. Јер, уколико их нема, стварају се вештачки, јер илузорни свет без претње по „наше“ није дуговечан нити способан да дуго држи обичног човека у страху и стању мобилизације.

Пакосни непријатељи чине све како би економски угушили Порошенкову земљу, подривају њену одбрамбену способност, маштају о превременим изборима, одржавају напетост у украјинском друштву.

А ко су хероји? Пре свега, Украјина и њене оружане снаге, као и ЕУ и НАТО.

Када је НАТО у питању, Порошенко не штеди комплименте и суперлативе. Дозволио је себи и поређење Северноатлантске алијансе са Северњачом, звездом водиљом. Поменуо је и симболички компас који увек показује на Запад.

По његовој конструкцији, хероји ће учинити све како би се избегао слом: вратиће Крим, успоставиће контролу над Донбасом, укратко – Украјина ће све издржати и све ће победити.

Зато је и поручио (Москви): „Нека се само усуде да дођу“.

Друга и те како приметна компонента Порошенковог говора је био крајњи популизам, са обраћањем преко посланика „широким масама“ и обећавањем скорог решавања насушних социјалних проблема.

Ту се психо-емоционални утицај већ није ослањао на епске представе о непријатељима и херојима, већ на савремене идеје и потезе. Украјински председник је говорио о ризичним пројектима, старт-аповима, иновативним секторима економије, ИТ-технологијама, глобалним тржиштима које ће наводно освојити украјински произвођач.

Није случајно поменуо да ће Украјини и те како користити искуство Пољске и Сингапура.

Треба истаћи да на посланике Порошенков говор није оставио такав утисак какав је, очигледно, очекивао. Јер, искусни политичари и сами злоупотребљавају и митолошке технике и популистичке технологије у борби за гласове. Зато су током Порошенковог говора неки зевали, неки се дошаптавали, а неки и отворено дремали.

Међутим, шта се може издвојити из Порошенковог говора? Ево шта.

Прво. Привидна приврженост Минским споразумима, уз њихову фактичку ревизију.

У томе Кијев има подршку САД. Није случајно Барак Обама током сусрета с руским председником на маргинама самита Г20 у Кини довео у сумњу „редослед којим ће се мински документ спроводити у дело“. Порошенко на тему Донбаса, као ни на тему децентрализације земље није рекао ништа сувисло. Те теме су биле замењене ратоборном реториком.

Друго. Незабележена милитаризација привреде и друштва.

Порошенко је директно назвао милитаризацију привреде кључем за развој земље и пожалио се што му никако не полази за руком да се из буџета издваја за одбрану више од 3 одсто (узгред, у просперитетној Пољској тај показатељ износи 2,2 одсто, а у богатој Немачкој — свега 1,2 одсто).

Треће. „НАТОизација“ система безбедности Украјине, која је већ у пуном јеку, са перспективом учлањења у алијансу.

Четврто. „Бандеризација“ (у Порошенковој терминологији — „обнова“) историјског сећања и историјског дискурса, у којој је борба против споменика и топонимике проглашена за врлину. У сваком случају, 1.200 срушених споменика Лењину и многобројна преименовања веома су обрадовали говорника.

Порошнко је много пажње посветио борби против корупције. И нагласио да се залаже за минимизовање контаката државних функционера с бизнисом. Међутим, боље да то није радио.

Јер, он својим сопственим примером буквално оличава потпуно стапање бизниса и политике. Али, можда је и добро што је то рекао. У сваком случају, постаје јасно да нико не треба да се нада најбољем. А да многи треба да се плаши најгорег. Јер то је мит и популизам.

А у животу је све потпуно другачије.

Петнаест милијарди долара губитака и смањење трговинске размене Украјине са Русијом од 500 одсто је гола (али ни приближно цела) истина, од које Украјина не може побећи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: