Популисти? Не – рационалисти

Пише: Бранко Павловић

Кад год неко у свету само помисли да се супротстави неолибералном глобализму, одмах постаје „популиста“, што ће рећи неко ко обећава немогуће, или „екстремна десница“, другим речима људи који нас воде у нацистичке ратове, или „назадни“, окренути 19. веку и даљој прошлости. Истовремено, сви који подржавају постојеће стање неограниченог владања најкрупнијег капитала светом, су „паметни“, „цивилизовани“, „модерни“ итд.

Овим текстом образлажем тврдњу да је опредељивање за националну државу пуног суверенитета сасвим рационално и да нема везе са идеолошким опредељењем политичких актера.

На почетку, само две кратке напомене: подразумева се да ниједна држава није буквално неомеђено суверена и да је то немогуће, не само данас него и у ранијим периодима и друго, под „глобализмом“ у овом тексту не мислим на нужну повезаност на светском нивоу, условљену пре свега технолошким развојем, него на систем владања у коме изузетно мали број људи користи све институције разних држава, а нарочито САД, и друге механизме утицаја који би требало да су независни, да би срушили све препреке сопственом богаћењу, а које се у одлучујућој мери заснива на пљачкању свих других.

У западним медијима се непрекидно инсистира на томе да јачају „популистичке“ снаге у разним државама, углавном их смештајући у поље тзв. радикалне деснице, које се због разних фобија својих чаланова и/или протагониста, окрећу концепту националне суверености. Две ствари углавном нећете имати прилику да сазнате из тих најутицајнијих западних медија: шта је то што у тим друштвима не ваља, а на шта указују ове тзв. радиклано десне партије (само ће наводити спољне узроке као што су избеглице, али о унутрашњим проблемима не) и друго, да се за јачање капацитета националних држаља залажу и партије и покрети са левог политичког спектра.

Тако сте много пута чули да су за јачање националног суверенитета у Европи Национални фронт у Француској, Алтернатива за Немачку, Лига за север у Италији или Партија слободе у Холандији, али никада у истом тексту нећете наћи да иста уверења о потреби јачања националне државе, у тој истој Европи, деле и: комунисти и социјалисти у Португалу, Подемос и део социјалиста у Шпанији, покрет Пет звезда (по иостаживањима тренутно најјача политичка опција) у Италији, СИРИЗ-а у Грчкој. Тој групацији наравно треба додати Партију слободе у Аустрији, која је несумњиво данас најјача политичка партија у тој земљи, па владајуће групације у Мађарској и Пољској и да не набрајамо даље.

Дакле, окретање пуном капацитету националне државе је масовна појава и није условљена идеолошким опредељењем политичара. У Европи данас линија поделе иде у длаку са разграничењем између оних који подржавају глобализам и оних који му се супротстављају (у целини или делимично, мање или више успешно).

Људи масовно више неће да трпе то отуђено владање малих група које су саме изван и изнад било ког институционланог државног оквира. Просто неће. Зато што им је јасно да су у тој игри вечито заробљени у систему у коме су они све сиромашнији и све више изложени притисцима, а владајућа група све богатија и буквално потпуно правно и економски неодговорна. И све ове политичке групације у Европи, али и бирачи Трампа или Сандерса у САД, они који су гласали за Брегзит, али и Корбинови бирачи у Британији, желе да се том систему супротставе и да га победе. Ако не успеју баш да га победе, онда макар да га обуздају.

Према томе, свако ко хоће да се бори за слободу против изузетно јаког противника какае су водеће структуре неолибералног глобализама, мора бити бројан и мора располагати веома јаким полугама да би у борби успео.

Како борба мора бити масовна, то је окретање нацији сасвим природно. Ништа не може да мобилише људе у борбу за слободу као борба за национално ослобођење. И лепеза средстава која је у тој борби неопходна у највећој мери се налази у овлашћењима и институцијама државе. Осим тога, једина остварива демократија и примерено уређење живота је могуће само у оквирима националне државе.

Одатле следи да савремено окретање националној држави пуног суверенитета нема никакве везе ни са 19. веком, ни са „популизмом“, нити представља претњу неким новим „нацизмом“, ништа од тога. То је сасвим, 100% рационални избор, за све оне који неће да се мире са постојећим стањем и желе да се боре за слбоду. Ако хоћеш ослобођење, онда нема друге могућности осим националне државе пуног суверенитета. Наравно да „ослобођење од“ још није исто што и слобода, али то је тема за неке друге расправе.

И на крају, оно што је такође важно рећи, такав концепт уопште није супротан глобализму, схваћеном као систем узајамне повезаности и држава и разних других структура и привреде и људи на светском нивоу, условљен технолошким развојем човечанства. Супротан је само пљачкању под плаштом глобализма.

Да ли су сви ставови оних који се боре против неолибералног глобализма исправни – наравно да нису. Исправна је борба и опредељеност да се јача сопствена држава. Сва друга питања су отворена и треба их критички промишљати. У инат глобалистима.

(ФСКСРБ)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: